Na poziv portala Before After napravio sam izbor TOP10 pesama iz 2015. godine. Evo tog izbora plus još desetak pesama koje, čini mi se, ovaj izbor čine objektivnijim, koliko je to moguće.
POP Depression #688 – PD Songs 2015 by Pop Depression on Mixcloud
Pop Depresija je na radio Politici počela da se emituje u februaru 2001. Od 2004. njen dom je bio Studio B, a od pre neki dan skvotujemo na interwebu, mixlcoudu uglavnom. Organizujemo koncerte, objavljujemo albume, pomažemo kad nas neko pozove. Ja često pričam mnogo i konfuzno, ali znam i dugo da ćutim. Ovih deset pesama nisu “najbolje”, niti mogu da ih preporučim bilo kome, a i zašto bih? Svako zna najbolje šta mu se sviđa. Ali, danas mislim da ću 2015. godinu da pamtim i po ovih deset zvučnih slika. /Ivan Lončarević, Pop Depresija/
Low – Lies /Ones & Sixes/
Dvadesetak godina neki ljudi pokušavaju da se oproste od osamdesetih i još nisu uspeli. A tek kakav će problem biti devedesete za rastanak… “Lies” spaja i jednu i drugu deceniju u savršenu pop pesmu. Kao neki đavolski miks “Drive” The Cars i Kavinsky teme iz filma “Drive”, uz verovanje da ova pesma nosi neke univerzalne odgovore. Ili bar univerzalne laži.
Svemirko – Zbogom proleteri /DIY/
Da puštam muziku u klubovima ovakvu bih puštao: starinsku, zaraznu, gruvi – i plesnu i padavičarsku u isto vreme. Svemirko zvuči kao Boban Petrović bez foliranja i šminke. PD klupska pesma godine.
Jason Isbell – Children of Children /Something More Than Free/
Šest minuta tokom kojih Isbell postaje stadionska zvezda baš kao Bruce Springsteen. I naravno da je u centru pažnje majka.
Ryley Walker – Sweet Satisfaction /Primrose Green/
Pogledajte bilo koji nastup Ryleya Walkera na youtube-u, najbolje onda kada nastupa sam. I ako ostanete ravnodušni na njegovu fingerpicking magiju, ako vas njegov glas ne hipnotiše kao kada ste prvi put čuli Neila Younga onda rokenrol zaista više nema smisla. U februaru Ryley Walker nastupa u beogradskom Gun Clubu.
Stray Dogg – Till You’re Forgotten /Come Along Wind/
Kako se izboriti sa gubitkom i da li zaborav pomaže da lakše prebolimo ili ne? Dukat nikad bliži Jeffu Buckleyu, a u isto vreme počinje potpuno novi nivo Stray Dogg karijere. Idealno za špicu treće sezone “The Leftovers”.
Will Johnson – Nameless, But a Lover /Swan City Vampires/
Kao neki outtake sa “Zume”, himna svih bezimenih ljubavnika.
Ana Ćurčin – Remain Calm / Sketches of belonging/
Nemir, upornost, talenat, toplina i tvrdoglavost Ane Ćurčin su (muzički) žanr za sebe. Kada se sve to lepo upakuje, dobije se pesma koja u isto vreme izaziva i osmeh i suze. Pop Depresija klasična.
Molly Nilson – Mountain Time /Zenith, Dark Skies Association/
Sanjarim o putovanjima na koja ne idem sam. A onda se zapitam šta će mi to u životu? Samoća o kojoj peva Molly, izgleda kao sasvim dobro društvo.
Rebel Star – Putujemo ti i ja /Reka/
“Reka” je antologijski album Milana Glavaškog i njegovih prijatelja. “Putujemo samo ti i ja, po tragovima soli” je slika koju želim da imam u glavi pre nego šta padnem u san, apsolutno svakog jebenog dana.
Dave Rawlings Machine – The Weekend /Nashville Obsolete/
Ne poznajem instituciju vikenda poslednje dve decenije, ali to me ne sprečava da maštam o tome kako jedva čekam petak veče… Dave i Gillian i eskapizam u čistom i najdivnijem obliku.
Promised Land Sound – She Takes Me There
Nešvil i Memfis u gitarskom raju. Ako bih morao da izaberem najlepši muzički trenutak iz 2015. godine, onda bi to bio solo na 3:56 koji završava mantru “Where could she be? She’s over me.”
U pol’ devet kod Sabe – Starimo /Starimo EP/
“Zašto ne radimo ono što želimo?”
The Arcs – Nature’s Child /Yours, Dreamily/
Dan Auerbach, Richard Swift i Daptone genijalci u tri minuta najlepšeg psihodeličnog soula ove godine.
Vlasta Popić – Maštanje /Kvadrat/
Distorzirani angst.
John Grant – Down Here /Grey Tickles, Black Pressure/
Raskošno producirani i aranžirani vapaj umetnika koji se bori sa depresijom, usamljenošću, raspadom ljubavi, dijagnozama i prognozama, i koji se menja pred nama i to direktno, brutalno i duhovito. “All we’re doing is learning how to die”.
Kurt Vile – Nicotine Blues /B’lieve I’m Goin (Deep) Down dlx/
Jedna prastara Vajlova pesma dobija svoj definitivni oblik.
Destroyer – The River/Poison Season/
Dan Bejar na putu ka savršenoj pop pesmi, mada niti želi savršenstvo, niti je pop ono što mu je potrebno da kaže to što ima i da ga svi čuju. A kada se zažmuri kao da se Bejar i Paddy McAloon spajaju u jedno biće i te “njihove” pesme odjekuju svuda oko nas prepune života, ljubavi i sreće.
Robert Forster – Love Is Where It Is /Songs To Play/
“Songs To Play” je kao (prazna) flaša Džeka u koju je neko ubacio fleš (neka bude od 4GB) i napunio ga muzikom osamdesetih i devedesetih koju ni tada niko nije želeo da čuje i koju ste našli nasukanu na keju, tamo iza blokova. I kad ste fleš ubacili u kompjuter, otkrili ste da je to muzika koja je uzbudljiva, nova i sveža, veselo-tužna, muzika koja provocira da se traži dalje i još. I tada i sada u tu kategoriju “koju niko nije želeo da čuje” mogao je da se spakuje ceo jedan grad, prepun divnih ljudi.
Tim Rogers and the Bamboos – Did I Wake You /The Rules of Attraction/
Nema dobre kompilacije bez pesme za catwalk, a ova budi sećanje na dane kada je “Zapremina tela” bila podloga za VR venčanice.
Ghostpoet – Off Peak Dreams /Shedding Skin/
Biće naslovna tema neke engleske hit serije za koju godinu. Život i novac, te večite misterije.
Lord Huron – The World Ender /Strange Trails/
Nekada je indie muzika mogla da nadahne generacije, danas je sreća kada neko napravi pesmu koja vam zvuči kao da je iz nekog Tarantinovog filma.
Sacri Cuori ft. Carla Lippis – Delone /Delone/
Lee Hazlewood muzički trenutak godine je delo Antonija Gramentierija, Carle Lippis i ovih fantastičnih Italijana koji su u naše krajeve prvi put došli 2014. kao pratnja Dana Stuarta.
Chris Stapleton – Tennessee Whiskey /Traveller/
Svet kantri muzike bio je spreman za novu veliku zvezdu, podjednako blisku sapunici “Nashville”, Jameyu Johnsonu, Jasonu Isbellu i Kacey Musgraves. Chris Stapleton je sve to objedinio u sebi, a novog kralja Nešvil je pozdravio iskreno i zahvalno.
Father John Misty – The Night Josh Tillman Came to Our Apartment /I Love You, Honeybear/
Neke katastrofe se lakše podnose uz zvončiće i gudače.
Sufjan Stevens – All of Me Wants All of You /Carrie & Lowell/
A šta ako ne može da se dobije “sve” od tog nekog? Da li je ta ljubav i dalje ona prava ili se zadovoljavamo mrvicama? Šta ako više od mrvica i nismo sposobni da primamo i dajemo?
Jessica Pratt – Back, Baby /On Your Own Love Again/
Sometimes I pray for the rain.
Barna Howard – Indiana Rose /Quite A Feelin’/
Verujem da se Kris Kristofferson ovako osećao kada je prvi put čuo Johna Prinea.
Bill Wells & Aidan Moffat – We’re Still Here /The Most Important Place in the World/
Bitku za grad gledamo sa strane.
