Kada smo se rastajali posle koncerta u Beogradu u februaru 2009. godine Čak Profet (Chuck Prophet) je rekao: “Sledeći put dolazim sa bendom!”
Bilo je potrebno da prođe više od četiri godine da se sve kockice slože i sada imamo priliku da ispunimo obećanje i sebi i njemu – Chuck Prophet & The Mission Express sviraće dva koncerta u Srbiji, u Novom Sadu i Beogradu.
Sa nepunih 50 godina, Čak Profet je proživeo nekoliko vratolomnih rokenrol života, ali poslednjih desetak godina u njegovom životu predstavljaju kreativni i ‘ljudski’ vrhunac. Čovek kog je rokenrol uzeo pod svoje sa 18 godina, nemalo puta je išao ‘do pakla i nazad’, ali se, na našu sreću, svaki put vraćao snažniji i bolji, iskusniji i mudriji. Čak Profet je jedan od onih likova koji, ne samo svojom muzikom, već i besprekornim usmenim predanjem čuva rokenrol mit živim – priče i anegdote koje taj zna, ne pišu ni u jednoj knjizi, ni u jednom dokumentarcu…
Pred koncerte u Quarteru i Domu omladine sa Čakom Profetom razgovarala je Svetlana Đolović.
POP Depresija • Ispričaj nam nešto o mestu po kom je poslednji album dobio ime?
Chuck Propet • Temple Beautiful je nekada bila sinagoga u ulici Geri u San Francisku, koja je napuštena zbog toga što je slabo održavana. Par promotera onda je počelo tamo da zakazuje pank-rok koncerte, još na samom začetku žanra. Tamo sam kao tinejdžer odgledao nekoliko svirki koje su zaista promenile moj život. Probudile su u meni umetničku, kreativnu stranu, želju da možda i sam osnujem bend. Ovaj album posvećen je San Francisku – njegovoj arhitekturi, događajima, ljudima… kroz tu istoriju, Temple Beautiful je mesto gde je za mene sve počelo.
Ti si sigurno jedan od najboljih ‘profesora’ škole roka. Odakle dolazi tvoja veza sa rokenrol mitologijom?
Moje obrazovanje je najvećim delom poteklo iz rokenrola. Sve što sam naučio o životu, naučio sam slušajući ploče Lu Rida, ili grupu The Clash koja priča o Džou Iliju (Joe Ely – koga smo do sada uglavnom si izgovarali Džo Ilaj, pr PD), onda sam otkrio Džoa Ilija, pa sam preko njega naučio više o teksaškoj muzici, pa sam otkrio Taunsa Van Zanta, onda me to odvelo ka poeziji, filmskim stvaraocima… Jedna stvar je vodila ka drugoj…
Rokenrol me naučio da istorija ne mora da bude dosadna. S druge strane – i život u San Francisku je prava životna lekcija – tu sam puno saznao o politici, snalaženju u okvirima sistema, o ljudskim pravima i seksulanim slobodama, o izražavanju ličnih i verskih uverenja, o filmskoj i tv industriji, o komičarima, pesnicima… za nekoga ko je rođen u malom konzervativnom mestu, kao što sam to ja, San Francisko je veoma uzbudljivo životno iskustvo.
Kaži nam nešto o svojoj lepoj i talentovanoj supruzi Stefani Finč?
Pre mnogo godina, ubrzo pošto su se raspali Green On Red, jedno veče smo se provodili u nekom baru, pevali smo pesme, i Stefani Finč je iz čista mira počela da peva sa mnom! Bilo je skroz čarobno… I to je otprilike to – ona je moj ‘partner u zločinu’ od samog početka, prošao sam kroz mnogo bendova, svirao sam sa mnogo muzičara i to razne vrste muzike – i ona je jedina konstanta u svemu tome.
Ona je izvrsna kantautorka, pre nekoliko godina snimila je odličan album ‘Cry Tomorrow‘. Jedino što se ona ne kreće baš istim tempom kao ja, ali kad objavi nešto – to je baš posebno. Ona je sa nama na ovoj turneji kao deo benda i svi zajedno se radujemo koncertu kod vas.
Šta te tera da redovno objavljuješ albume i da nastavljaš da se baviš muzikom?
Muzika je moja ‘bolest’, baviću se muzikom čak i kad to ne bude više imalo nekog smisla. Ljudi mi nekad govore ‘batali snimanje albuma, treba da izbacuješ jednu po jednu pesmu – tako se postaje uspešan’ , ali oni ne kapiraju – ja ne želim da budem uspešan! Ja samo želim da napravim album koji će da mi promeni život, koji će da da neki smisao svemu, koji će da bude moje iskupljenje. Svi imaju taj san – da snime album, napišu roman koji će dati smisao njihovom životu…uspeh nije uvek poenta svega. Mene prosto zanima da se ‘rvem’ sa nekom idejom i to je moja ‘droga’.
Saradnje koje su ti ostale u najlepšem sećanju? Šta te čini tako poželjnim saradnikom?
Uvek sam uživao radeći sa Džimom Dikinsonom, odmah mi je postao heroj i to je ostao svih ovih godina. Tu su naravno i Alehandro Eskovedo, Keli Vilis… Radeći sa drugima shvatio sam da ja živim za zajedničko iskustvo – zato sam i počeo da se bavim muzikom, nikad nisam zamišljao da budem sam u tome. Verovatno je to ono sto me čini dobrim ‘saradnikom’.
Tvoje pesme se sve češće čuju u serijama i filmovima, kakav je tvoj osećaj u vezi s tim, imaš li neke primedbe kad čuješ kako to sve izgleda u paketu?
Sviđa mi se, nemam ništa protiv toga. I na kraju, da budem skoz iskren, cilj svakog umetnika je preživljavanje, a taj izvor prihoda dosta pomaže situaciji.
Naravno da bih imao štošta da prigovorim, kao i kad neko obradi moju pesmu, pa pomislim kako nije naglasio reči na pravi način ili nije preneo osećanje…konačno, to je sve veliki kompliment za mene, tako da zaboravim sve te ‘primedbe’.
Kako je to provesti najveći deo života u rokenrolu, kako sad gledaš na svoju mladost?
Kroz sve što sam prošao, nepromišljenosti, gluposti, opasnosti, kroz sve ono što bih sada sigurno uradio drugačije – muzika je uvek bila tu. Danas je više cenim nego pre.
Ja sam bio buntovan, nestalan mladić, imao sam sreće što sam mogao da sviram gitaru u Green on Red, to me sklonilo sa ulice, kad se bend rasturio, ponovo sam imao sreće da je dovoljno ljudi odreagovalo na moj prvi solo album, pa je još više njih (i bolje) odreagovalo na drugi… sve u svemu, za mene, sve se oduvek vrtelo oko toga da pišem pesme, sviram sa bendom, putujem na različita mesta, upoznajem ljude, i, na moju sreću, sve me to drži i danas.
Da li si ti od onih autora koji pišu samo o onome što su doživeli ili možeš da pustiš mašti na volju?
Mislim da imam prilično dobru antenu, i uvek, ali uvek, pratim šta se dešava oko mene. Nije na odmet proživeti neke stvari do određene mere da bi mogao uverljivo da pišeš o njima, ali ima raznih vrsta priča…ne znam ni sam…
U kakvom ti je sećanju ostao Beograd?
Sećam se svega! Bilo je to posebno iskustvo! svi su bili jako ljubazni, hrana fantastična, a publika je bila nešto posebno. Jako smo srećni što ponovo dolazimo, cenimo vaš trud i podršku. Uvek je lepo doći negde gde možeš da naučiš nešto.
Posle svih putovanja kroz Ameriku, Meksiko, zapadnu i istočnu Evropu, moram da kažem da je publika u Beogradu vrlo pametna, posvećena i slušalački iskusna. Vi ljudi poznajete dobru muziku! Mnogo ‘komercijalnija’ mesta poput Nemačke postala su žrtve popularne ili klupske kulture. Kod vas sam video tradiciju u slušanju dobre muzike, za razliku od tamošnje trendi publike koja je ‘izrasla’ iz komercijalnih i modernih radio stanica.
Pratiš globalna dešavanja, društvena, politička, kako ti izgleda kriza u Evropi?
U praćenju dešavanja naročito me zanima deo sa kriminalom…ne mogu a da ne romantizujem priče poput Pink Pantera…i negde potajno verujem da svi oni zapravo žele da ‘pokažu srdnji prst’ Zapadu. I na neki način se identifikujem sa tim zemljama. Nemam neko ozbiljno mišljenje o svim tim temama, ali kad prolazim kroz zemlje istočne Evrope koje su u Evropskoj uniji, ne osećam se uvek sjajno što dolazim sa Zapada. Zanimljivo mi je to što puno zemalja i dalje želi da bude deo Evropske unije, a možda je bolje za njih da sve ostane kako jeste.
Kako je živeti u skupoj i lepoj Kaliforniji?
Mi smo pustili korenje u Kaliforniji, s obzirom da smo i Stefi i ja rođeni tamo, naše porodice su poreklom odatle… ali i pored svega, teško je opstati. Kad sam se ja doselio u San Francisko, ranih osamdesetih, grad je imao najmanji procenat iznajmljenih nekretnina svih vremena. U to vreme svi su napuštali gradove i selili se u predgrađa. Sada se svi polako vraćaju u gradove i postalo je dosta teško preživeti, skupoću, hirove globalne ekonomije – ni sam ne znam kako opstajemo, naročito što je postalo mnogo gore kad se radi o zdravstvu, obrazovanju, prevozu, socijalnoj pomoći…a i ljudi više ne brinu jedni o drugima.
Kako je Springstin uticao na tebe i koji ti je njegov album najomiljeniji?
Springstin je takođe bio veliki učitelj – on je u svojim pesmama citirao ljude poput reditelja Džona Forda, pričao je o Vudiju Gatriju, Roju Orbisonu, Dvejnu Ediju…. Springstin je jednostavno pokazao šta sve možeš da uradiš jednom pesmom. Ja se i danas vraćam onom mršavom, romantičnom mladiću u njemu, iako ne možemo ostati adolescenti zauvek. “Darkness On The Edge Of Town” mi je omiljeni album, ne samo što je dobar muzički, već je i izuzetno uzbudljiv. Mislim da on i danas pravi dobru muziku, ali nije više na taj način uzbudljiva.
Ko je za tebe pravi rokenrol heroj?
Lu Rid je autor koji za mene simbolizuje rokenrol. On je osoba koja uvek pruža izazov slušaocu i u isto vreme i sam odgovara na razne izazove. U njegovim pesmama ‘žive’ ljudi koje ne nalazite često oko sebe. Nešto u vezi s njim za mene predstavlja samu suštinu rokenrola. A usput, mislim da je on najpametniji glupan na svetu.
Kod kuće često slušaš radio, naročito stanicu “Crush” iz Santa Roze, kakvo je mesto radija u današnje vreme?
Internet je učinio da muzika bude dostupno svima u negraničenim količinama, tako da su mnogi odustali od slušanja radija. A i radio programi su u jednom trenutnu stvarno postali loši. Tako da je svako krenuo sam sebi da bira muziku na kompjuteru. Meni nedostaju ljudi kao što je bio Džon Pil, on je bio pravi kustos “muzeja rokenrola”. On bi nekad pustio grupe poput The Fall, muziku koju je mnogima bila iritantna ili naporna za slušanje, ali s druge strane, ostaneš da slušaš – jer je to Džon Pil. Možda ti se ne sviđa, ali zbog njega ćeš odslušati. Takve ličnosti danas nedostaju našoj kulturi – ljudi koji imaju šta da kažu, koji imaju osećaj i koji biraju i preporučuju, lideri… Takav radio nestaje ili ga već nema, i to je prava šteta.
Koja je tvoja omiljena pesma za dobro raspoloženje?
To su za mene one velike rokenrol himne, kao ‘Sweet Jane‘…ima ih puno…one su u isto vreme i ozbiljne i naivne, pune nade…one imaju sve. Teško je izabrati samo jednu.
Otkud fascinacija grupom The Clash?
Kad su The Clash snimili London Calling na njoj je bilo rokabilija, ska muzike, džeza, folka, panka, glem-roka. Za mene je to bio album koji je pokazao šta je sve moguće i potpuno me pomerio. Pre toga, pank’rok je bio prilično uskogrud. Kada slušate prvi The Clash album i prvi Sex Pistols album, pank nije imao neku širinu. London Calling mi je proširio vidike – to je prva world music ploča u rokenrolu.
Kaži nam 3 stvari koje svako treba da uradi pre nego što umre?
Treba pogledati film Vima Vendersa ‘Američki prijatelj‘.
Treba u mraku odslušati ‘Blonde on Blonde‘ Boba Dilana
Treba pročitati ‘Moć i slavu‘ Grejema Grina
Ko bolje peva u mraku – Tauns Van Zant ili Gaj Klark?
Ne znam, ali ja mnogo više slušam Taunsa Van Zanta.
