Zlatko Jošić je bio prijatelj i mentor, kolega i podrška, pili smo i jeli zajedno, plakali i smejali se, radili koncerte i uspešne i manje uspešne i one baš neuspešne. Prvi koncert sam radio zajedno sa njim i Draganom 2002. godine i da nije bilo njega tu bi bio kraj. Kada mi se raspadao život znao je da me ohrabri sa “biće još gore, šta kukaš majke ti”. I bio je u pravu, kao i uvek. Voleo sam ga kao brata, bio je jedini čovek koji me je zvao Ićo. Upoznao me je sa svima, pomogao milion puta.
Jednom me je nagovorio da u prvom Living Roomu na večeri u čast Dejvida Koverdejla pevam “Fool For Your Loving”, tu smo pravili i promociju albuma “Jutro će promeniti sve?”. Jednom me je zvao da bacamo balone sa galerije SKC-a na promociji albuma Pero Defformero, jednom me je zvao da našminkan i u sakou dođem pre koncerta Kraljevskog apartmana da mi nešto kaže. Jednom smo u mali SKC ugurali 500+ ljudi pošto je “bend japanski, a oni su navikli na gužvu” – svaki koncert sa njim, Baukom i Jocom na jednom mestu bio je Pozorište u kući – jednom smo stajali celu noć pored njegovog auta jer nisam znao šta da radim i jer se plašio da me pusti da budem sam, jednom davno me je upoznao sa Danilom Cons i rekao da “treba da se znate vas dvojica, lepi ste momci i radićete zajedno kad-tad”.
Jednom smo pravili postere za koncerte Damo Suzuki i Cul De Sac i Trans Am u Mišarskoj kada su ubili Đinđića. Video je da ću da se rasplačem i samo me je poslao da prošetam i da će me zvati kada završe – najbolji posteri u najgore vreme. Bio je menadžer svim bitnim bendovima u najboljim godinama njihovih karijera i to se uvek završavalo na isti način – nažalost, nisam naučio ništa od toga što mi je rekao da nikada ne radim. Uvek kada smo se svađali Dragan i ja bio je na “mojoj” strani, što bi on rekao “principijelno”… Ima još milion tih “jednom”.
Jednom sam ga snimao za emisiju koju sam u nekom prošlom životu radio na B92. Bila je to poslednja epizoda serijala, najava kraja koji je došao malo kasnije i rekao sam mu šta je tema i šta će još da bude u toj epizodi i da može da priča šta želi. I to je i uradio, kao i uvek, kao i tokom celog života. U ime Pop Depresije – mene, Cece, Kepe, Bauka, Joce, Maje… – hvala ti na svemu. Ovo je tragedija i osećam neizmernu tugu.
