Na poziv Tijane Spasić iz e-novina gostovao sam u njihovom čitalačkom klubu. Možda nekom bude zanimljivo da vidi šta čitam ovih dana… Original teksta je ovde.
Poslednjih nekoliko godina sve manje sam istražujem šta je to novo od knjiga što moram da pročitam, a sve više se oslanjam na izbor prijatelja u čiji ukus bezrezervno verujem. Sve knjige koje ovde pominjem, do mene su došle po preporuci, osim jedne do koje sam došao sam i koja još čeka svoj red…
Yiddish Policemen’s Union Michaela Chabona, na prvi pogled još jedan je krimić koji svoju osnovnu ideju traži u prepravljanju istorije ili “šta bi bilo da se te godine dogodilo nešto drugo”. U knjizi su Jevreji 1948. godine ostali bez Izraela, posle poraza u arapsko-jevrejskom ratu, a malo poznatu istorijsku činjenicu da je Franklin Delano Roosevelt predlagao američkom Kongresu da Aljaska bude dom za jevrejske izbleglice po završetku Drugog svetskog rata, Chabon je prisvojio za postavljanje scene za svoj roman i tako stvorio prestonicu snežne yiddish zajednice, Sitku.
Da sve bude još komplikovanije, posle 60 godina ističe “privremeno ustupanje teritorije”, a cela jedna nacija opet počinje svoju egzistenciju od nule. Istorija, politika, ubistva, spletke i zavere, razvodi i nesreće, sve se na neki bizaran način prelama kroz lik detektiva Meyera Landsmana, razočaranog i sjebanog, talentovanog i beznadežnog.
Ono što pleni je izuzetan Chabonov stil, bogat jezik, atmosfera koju doživljavam kao onu iz romana/filma The Big Sleep i postepeno razvijanje likova koji su savršeni u svojoj nesavršenosti…
Postoji neka (tajna) veza mene i Subotice i bez obzira što sam tamo bio samo tri puta u životu, mislim da prava strast između nas tek treba da bukne. Tome će sigurno pomoći i prvi roman Subotičanina Darka Kovačevića Njena tranzicija (VBZ, 2008). Darko je i autor filma o subotičkoj muzičkoj sceni od punk dana do danas Nevidljiva nacija, a u kombinaciji sa romanom čini mi se da najbolje objašnjava zašto mislim da je Subotica jedno mistično, nesvakidašnje i pomalo ukleto mesto.
Roman You Don’t Love Me Yet Jonathana Lethema najlakše bih opisao kao High Fidelity u kojem je u cetru pažnje lik koji je u filmu karikirao Jack Black, a John Cusack/Rob Fleming tu je više da priču začini, a ne da smeta govorima o svojim neuspelim ljubavima. Knjiga me je na momente neodoljivo asocirala na strip-serijal Scott Pilgrim autora Bryana L. O’Malleya i ako želite da se prepustite totalnom rok-tinejdžerskom ugođaju, onda preporučujem da obavezno čitate i Lethema i O’Malleya isto veče. I za kraj American Graffiti i Grace Of My Heart na dividiju.
Trudim se koliko mogu da u praćenju muzičkih dešavanja što manje čitam recenzije. Za nekog ko iste povremeno i piše, to možda baš i nije mnogo pohvalno, ali nikako da se naviknem na to da nečiji doživljaj tuđe muzike može da bude bitniji nego muzika sama. Tokom godina ipak sam se “navikao” na dva kritičara, čije tekstove, eseje i intervjue redovno čitam, a ponekad čak i recenzije. Očekivano, oba autora su žene – Sylvie Simmons, kolumnista magazina MOJO, i Amanda Petrusich, saradnica Spina, New York Timesa, Pastea, Pitchforka…
Amanda je ove godine objavila knjigu It Still Moves: Lost Songs, Lost Highways, and the Search For The Next American Music, koja je kombinacija romana, putopisa i istraživanja – muzičkog, podjednako koliko i istorijskog i političkog. Kupila me je rečenica koju sam pročitao još u vreme dok se knjiga čekala: “Šta je granica između sećanja i nostalgije, Amerike i Amerikane?”
Jedva čekam da vidim da li je Amanda pronašla odgovore na pitanja koje je tražila.
