Prvi odlazak za mene van granica Srbije i zemalja bivše Jugoslavije od 2019. godine i sve je uglavnom onako kako se pomalo sećam. Nemam predstavu kada sam poslednji put bio u Beču, ali možda je to bio koncert Wolf Parade 2010, a možda sam bio i posle – nema teorije da se to rekonstruiše.
Pasionirano skupljam i skladištim koncerte Kej Tempest (Kae Tempest) koje nalazim po netu iz svih faza njene karijere. Za “The Line is a Curve” turneju bend su ona i Hinako Omori. Ipak, i pored toga što su samo njih dve na bini – Kej i mikrofon, Hinako i sintovi, ritam mašina i klavijature (i par mikrofona) – to je celi orkestar. Flex je kao i u slučaju WP bio mesto dešavanja (jednom je Ceca tu gledala Arcade Fire na početku njihove karijere i na prvoj EU turneji!), ulaznice su bile rasprodate još odavno, sam klub smešten je u napuštenom metro tunelu na keju pored Dunava. Kaća i ja (da, Lončarevići u punom sastavu posle sto godina zajedno na koncertu!) kao i svi štreberi došli smo u klub već u 19.20 (od 19 je bio ulaz) i nismo bili prvi. Do 19.50 klub se već napunio 2/3 kapaciteta (moja procena je da u klub staje 1200 ljudi ako niste Kepa ili Hrčak koji bi tu ugurali još 300-400), a kada je počeo prvi koncert već je bilo prepuno.
Ivy Sole je bila support i njen set je trajao dvadesetak minuta i bila je divna. Sa njom na bini bio je Cam Cephas koji je pevao i puštao semplove sa laptopa. Savršen set za zagrevanje, na koji se nadovezao i DJ s omažom Kendricku Lamaru kroz sve njegove saradnje poslednjih godina, povremeno presečene novim hitovima, na plejlisti bili su Beyonce, Jay-Z, Steve Lacy, Majid Jordan, Drake, Tems, SZA… – jedan klasičan Hop Depression koji će biti spreman i za kraj ove godine, dada!
U 21.00 Kej i Hinako izašle su na binu praćene ovacijama. Kratka zahvalnica svima na dolasku na koncert u ovolikom broju, najava da neće biti priče tokom seta s obzirom da će izvesti kompletan “The Line is a Curve” bez pauze – “kada uđem u flow ne mogu da stajem…” i predstavljanje Hinako Omori (“ona je genije, presrećna sam što je tu”) i počelo je. Od “Priority Boredom” do “Grace”, ceo album u jednom dahu. Publika je bila tiha, pa glasna, pa opet tiha, egzaltirana, razigrana, uplakana, razvaljena… Očekivano, najviše su sijale “Salt Coast”, “These are the Days” i samo finale “Move”/”More Preassure”/”Grace”. Na ovoj poslednjoj utisak mi je bio kao da čujem srce kako se lenjo valja i pulsira uz njenu mantru “In love and for love and with love”… A onda je sve eksplodiralo, usledilo je par rečenica zahvaljivanja, uzimanja vazduha i koji gutljaj tečnosti…
Drugi deo koncerta otvorila je poema “The Woman the Boy Became” – Kej solo, bez muzičke pratnje i apsolutna tišina u sali. A onda kreće medli (ako se to medlijem nazvati može) sa raznim pesmama iz cele karijere koje su uklopljene u jedno novo delo – i poetski i muzički – gde su se strofe prelivale jedna u drugu – “Europe Is Lost”/”Marshall Law”/”Ketamine for Breakfast”/”Circles”… sa povremenim ubacivanjem stihova iz drugih pesama. Finale koncerta donelo je kompletne “Firesmoke” i “Holy Elixir”, ali ova druga s opet jednim medlijem stihova iz svih pesama sa “The Line is a Curve” uz solo na sintu i utisak kao da slušamo indastrijal verziju “Where did you sleep last night”/”In the pines” na Nirvana način, s onog mitskog MTV unplugged koncerta. Samo što ovde ništa nije bilo unplugged i što su stroboskopi i crveno-bele parke pravile jedan Incredible Bob kraj sveta…. A onda je sve utihnulo na trenutak, pred poslednju pesmu, “People’s Faces”, za osmeh, za sreću i nadu. Kompletno pročišćenje i novo rađanje.
Zahvalile su se obe publici, ovacije i srećna lica na sve strane. Na kratko su se povukle sa bine i posle par minuta vratile. Večitu dilemu “šta raditi kada publika traži bis, a više pesama nema i sve šta sam imala da dam – dala sam” Kej je presekla tako što je odlučila da premijerno njih dve izvedu novu pesmu “Nice Idea”, koja će biti objavljena na novom EP izdanju planiranom za koji mesec. “Svirale smo ovu pesmu, tj. probale smo da je izvedemo na probi i sjebala sam stihove. Ako se to desi i sada, imajte u vidu da sam pre toga sat i po sve uradila kako treba, pa mi nemojte zameriti. Nikada ovu pesmu nismo izvele uživo i još nije spremna za live” – bio je disklejmer. Pesma je divna, aptempo i seksi, sa stihom “I wanna stay in bed with you all day” – kako to ne voleti?
I to je bilo to, devedeset minuta čiste sreće i magije. Jedva čekam da je gledam opet, znate ono “koncert koji mi je promenio život”, ali jednom to nije dovoljno – Kej mora se doživi svaki put kada počnete da tonete u mrak i mislite da nema izlaza. Zaista, “The line is a curve”, a ta kriva može da poveže pokidanu liniju života, obnovi i nadahne. Kao neki indijanski obred (bez meskalina) sa koncerta izlazite srećni i celi. Čista magija.
