Dunav će postati more, podaviće sve…
Znate ono kada mudraci kažu da nije smisao puta u dolasku na cilj već u otkrivanju samog sebe… Brate, baš ne želim više da otkrivam sebe, bio sam tamo sto puta i više mi se ne ide. Tako i pasionirano odlaženje na koncerte Nikole Vranjkovića jeste hodočašće samo po sebi, ali mislim da sam shvatio smisao tog odlaska u “Nikolinu Meku”, gde god da je ona. Nije stvar ni u putu ni u mestu (ni u meni, hvala bogu), već u ljudima zbog kojih sam išao i sa kojima idem i u tome šta svi ti ljudi rade. A rade jedan terapeutski posao, zahtevan i zajeban, bez nagrade i bez pravila, bez terena i zvaničnih lica. Nikola je oduvek bio (a i dalje je) nešto posebno. Ako bih ga poredio sa fudbalerima rekao bih da je kao Pižon. Beskrajno talentovan i vredan, obožavan i cenjen od svih, ali takođe i kvalitetan baksuz i namćor (bilo je i ovoga puta prozivanja članova benda i zbog ispadanja iz ritma, a i onako, jer što da ne? Petrović pohvaljen!). Okolo je ekipa koja ga gleda kao da je mesija i sa pravom armijom “klinaca” koje je pokupio usput i pomogao im da tokom godina stasaju u zvezde. Pižona obožavam, Nikolu takođe.
I ovaj koncert bio je divan, kao i svi pre njega, kao i oni koji će uslediti. Zvuk koji pravi njegov bend je čista fantazija: Kiza, Božilović, Uža, Miki, Danilo centarfor bolji od Mitra i Petrović (MVP ovog koncerta!) – su kao dvanaest žigosanih ali da svi prežive do kraja filma. Pa onda Saletova scenografija koja je uvek magija, dizajn zvuka i svetla majstorski (Miloš i Arsa), ekipa koja radi binu najbolja (Apostol ❤️ i momci). I sve te pesme, jer ništa nije bitno ako nema pesama. Mi ljudi, baš svi mi tamo – klinci, matorci, svi oni između – pevamo te pesme i stare i nove i patos i čemer i uspomene i ljubav i dranje i krljanje i šaputanje.
Od “Fotelje” do “Večernjih zvona”, 3 sata i 40 minuta (+/- neki minut). Od gostiju gospodin Guta bio je čarolija na “Kad tuga pobedi bes”, Vukašin je dobio nemoguću misiju da otpeva lid na “Zadrži svoj dah” – sledeći put će biti bolje – ali je zato pokidao trombon i bio je savršen na “Čarobnom akordu”. Ja sam dobio “Nagradu za strah”. Od novih i “Arsenije” i “Teorija zabave” bili su fantastični, otplakah godinu dana izigravanja “nije mi ništa” na “Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu”, Masimo je dobio posvetu – mi “Svako putuje za sebe”.
Od klasika tu su bili “Raskorak”, “Protiv sebe”, “Majdan”, “Andrej”, “Sretenje”… Kako me je spičio flešbek na Lanegana tokom “Marburga”, “Tajni život suterena” bio je još jedan trenutak za izvinjenje ljudima okolo zbog plakanja (Lazare, Marea 💜). Mislim da sam na “2000 i kusur godina” već završio koncert u svojoj glavi, rastavljen na deliće, kao Rubikova kocka koju nikada nisam znao da složim… Naravno da je posle toga išao standardni gitarski tour de force od 45 minuta.
Malo nas je al’ smo govna, ali bar imamo muziku i muzičare. Baš kao neki tajni život suterena. I da ne zaboravim, gospodin Smena 8 koji je svirao dok su ljudi ulazili u salu bio je odličan! Svaka godina tokom koje gledate uživo kako svira i peva Nikola Vranjkovic i njegov bend (jednom bar, poželjno više puta!) prosto ne može da bude loša. Hvala što postojite dragi ljudi.
