Za par dana biće četvrta godišnjica finala Uefine Lige Evrope u Bakuu između Čelsija i Arsenala. Utakmica k’o utakmica, Arsenal k’o Arsenal – u petom minutu bilo je jasno kako će da se završi. Nije lako biti navijač Arsenala (i Partizana), to je svima jasno.
Par dana pre odlaska u Azerbejdžan desilo mi se nešto o čemu uglavnom nikada ne pričam, pošto iskreno veći deo vremena nisam ni znao šta da kažem. U nedelju sam sa kolegama išao na put (jedno košmarno iskustvo, među nama), par dana ranije, u petak, sa drugarima sam sedeo na piću u Čiltonu u Čumiću. Žika Intoksika je puštao muziku, bili smo tamo Nenad i ja i razni drugi ljudi koji su se tamo skupili. Dunja je radila u šanku i u nekom trenutku javila je Aleksandru Delibašiću da smo svi mi tamo, vajda mu je poslala sliku. Njega nije mrzelo da iz Zemuna dođe, uđe unutra i da dođe do mene da mi kaže da izađemo napolje “da nešto razgovaramo”. Čak mi je pomogao da ustanem i otišli smo napolje. Onda je počeo nešto da mi priča što uglavnom nisam razumeo pošto je suviše brzo govorio. Iz trećeg puta sam ponešto shvatio i rekao sam mu da se ne blamira (blam je danas krindž) i da ide kući jer to što priča nije istina i ništo nije u pravu. Nije pomoglo, vrteo je to sve još par puta i ja sam krenuo da se vraćam nazad da sednem. Kada sam mu okrenuo leđa on me je udario. Onda je pokušavao da me davi, ja sam nekako uspeo da skinem naočare i da mu uzvratim par puta, njemu je pena išla na usta i dok me je davio i pokušavao da udari, svašta mi je rekao. U nekom trenutku uspeli su da nas razdvoje, on je i dalje pričao to što je pričao, ja sam ga i dalje pitao da li je normalan. Onda su nas definitivno razdvojili i na kraju me je pljunuo i otrčao kući. Vratio sam se i seo, pitao ljude šta se radi u ovakvoj situaciji, da li se zove policija? Nisam to uradio. Ogrebotine po licu, modrice po telu, malo sjebane naočare (popravio Piljak sutradan), bio je epilog. U glavi uglavnom haos. Magdalena je naišla i pitala šta sam mu uradio i da niko sam od sebe tako nešto ne bi napravio… Okej, nosio sam prekratku suknju valjda.
Trebalo mi je malo (ili malo više) vremena da sve to obradim u glavi, ali mogu da kažem da sam mu oprostio većinu stvari koje mi je napravio. I to što me je opljačkao u zajedničkoj akciji (Bad Music for Bad People + Pop Depresija) par godina pre toga, kao i što me je dve godine izbegavao da mi se javi i da mi vrati novac. Oprostio sam mu i to što je tokom prethodnih desetak godina više puta bilo sličnih pijanih ispada, samo bez fizičkog napada. Istina, par puta je slao i izvinjenje (mejlom). Oprostio sam mu i konstantno vređanje na svim osnovama, kao i sugerisanje promoterima da ne bukiraju naše bendove “jer su bulja”. Prešao sam baš preko svega. Ali, tokom svih stvari koje je izgovorio dok je pokušavao da me davi, razumeo sam da sam ja kriv što on ne živi kao car i da sam ja kriv za “sve”. I da će mi “zaklati porodicu i pseto” i pobiti sve moje “buljaše”. E, to ne mogu da zaboravim i to se neće promeniti i nije mi bitno što je izgovoreno u afektu. Recimo da sam shvatio tokom tog izliva da je “povod” za to što se desilo bilo bukiranje The Black Lips za koncert u Domu omladine 2019. godine. Pokušao sam da mu kažem da to nisam ja bukirao nego DOB/Dragan – nije bilo bitno (da, ja sam ih bukirao 2022. godine u Dragstoru), mada realno ne znam ni šta sam pokušao tim objašnjenjem da promenim. I tako, prošle su godine i jedino što se promenilo je da sam razne ljude – prijatelje, poluprijatelje, poznanike i ostale – koji su mi rekli da su “oni na strani Delibašića jer on je rokenrol” i da “nemaju stav ko je u pravu u tom našem sukobu” ili “ne mogu da znam da je bilo tako, nisam bila tu” – precrtao iz svog život. Na koncerte koje on organizuje ne idem već pet godina, on za mene više ne postoji. Super je da radi i dalje, čitao sam da je to bitno za našu kulturu, kažu da više ne pije.
Što se mene tiče – okej sam. Neki put mi se vrate delići rečenica koje mi je rekao tada i malo se sjebem, ali ništa strašno, nauči čovek da živi sa raznim stvarima. Nastavio sam da radim koncerte, za svoju dušu, ono što volim i ono što me loži. Publika neki put dođe, neki put ne. U Baku neću ići više nikad, nije mi bio lepo.
