Ima Miroslav Ilić pesmu “Ljubila si dva čoveka” i to je verovatno koncept dualiteta koji najbolje razumem, ali ako ostavimo po strani ružu vetrova u mojoj glavi album “Duality” LP Dua najzreliji je i najmoćniji primer šta dve osobe i dva klavira mogu da naprave ako im se da dovoljno velika pozornica i ako im niko ne smeta. Više puta sam filozofirao o tome zašto nisam ljubitelj hibridnog klavira i cele te furtutme oko spoja analognog i digitalnog, ali pesma “Analog Love” je tu da mi kaže da umuknem i da se sledeći put bunim u sebi.
Šta je “Analog Love” za mene, osim što je pesma koju bih izabrao da reprezentuje Srbiju (uz Cobijevu “Leto je“) na Vučićevom Expo Belgrade 2027, kao nešto najbolje što je nastalo u XXI veku (ne samo) na ovim prostorima?
Krenuću izokola (jer kako drugačije?) i kako ne treba, znači od spota koji mi je oduvek izgledao kao omaž “Odiseji u svemiru” koja sreće Edvarda Hopera (Edward Hopper) u 23. veku, uz naklon Vesu Andersonu (Wes), ali da je umesto filozofije diplomirao arhitekturu. Video je nastao u produkciji Metaklinike, u režiji Lazara Bodrože i sa maestralnom fotografijom Lazara Bogdanovića i taj spot mi je u isto vreme i fantastičan i potpuno promašen (znači, “Vrhovi Zelengore” materijal!).
Da li ste videli čudesni spot koji je isti ovaj tim uradio za Hashimu i pesmu “Glaciers”?
Zašto je remek-delo? Toliko mi je sve hladno i daleko, a opet moćno i hipnotično, od prvih kadrova neba i oblaka, preko onog molekula (vanzemaljski dnk? krv koja ima antitela koja će sačuvati civilizaciju?) koji Andrija gleda pod mikroskopom, nestvarno lepog enterijera SIV-a, do aeroporna s onom letelicom koja se sprema i onda i poleti u kosmos, futurističkog sveta koji je još tu i koji nismo uspeli da razorima do temelja, njihovog sletanja i ulaska u zgradu, sviranja u velikoj sali, sve sa divnim slomo i nervoznim kadrovima i pogledom u onaj neobjašnjivi plafon i luster za kraj.
Zašto je potpuno promašen? Pesma je toliko moćna i bogata asocijacima, vizuelni elementi koji iskaču u prvi plan bili su potpuno nepotrebni i uglavnom opterećuju muziku i skreću pažnju sa glavne stvari. U mojoj glavi ja sam to video skroz drugačije, a evo kako bih to napravio da ne smeta pesmi, pa čak i da sve bude snimljeno na istom mestu: njih dvoje sede jedno naspram drugog i sviraju, sviranje je njihov način komunikacije, sviranje je jezik kojim je njihova civilizacija opstala – da, Andrija i Sonja su vanzemaljci. Dok sviraju kamera prati svaki pokret, svaku emociju, ulazi u njihove oči, u njihov mozak, srce, telo i tu može sav taj sci-fi Vfx mambodžambo da krene, čisto da istakne ko su i šta su, odakle dolaze i gde idu. Na 2 minuta, onda kada se u spotu penju uz stepenice, kreće seks (pardon, vođenje ljubavi), ali ne njih dvoje goli u SIV-u skaču po stilskom nameštaju, već kreće deo pesme koji stvara taj novi svet, bez balasta prethodnih generacija, bez zagađenja, bolesti, truleži, laži… Njihova muzika, taj kosmički jezik prabogova koji samo njih dvoje (za sada) govore, stvara taj novi svet. Dok pesma odlazi u fejd (verzija za video je ispod 4 minuta), njih dvoje se pakuju i odlaze svojom letelicom na neku drugu planetu koju je potrebno resetovati. Jeste, bumer i hipik sam, sve je to istina, ali mislim da je ova pesma taj ključni trenutak u kojem su LP Duo izašli iz okvira “ono dvoje sviraju neku klasiku na AI klavirima” i hrabro krenuli u svet koji definišu sami i za koji nema kompetentnih vodiča. Mi svi ostali, navijači i u retkim situacijama saputnici, možemo da se pitamo isto što i Zoran Kostić u “Hoću da znam”…
Nezavisno od videa za koji je originalna kompozicija morala da bude skraćena, samo pesma “Analog Love” dugačka je 6:30 minuta i ima dodatni nivo preleposti u kojem, kao i u celoj pesmi, može da se uživa neumereno. To stvaranje sveta i taj hibridni seks doveden je do savršenstva i traje i traje, dok se za to vreme stvara život cele jedne planete.
Toliko sam smarao Andriju sa tim da više volim kada nisu hibridni klaviri, da mi je (dok još nismo znali da će pandemija da bude pandemija) na kraju rekao “snimili smo kompletan album na običnim klavirima, samo da više ne kukaš” i mislim da mi je to bio jedan od najlepših poklona koje sam dobio u životu. Slušao sam analognu “Analognu ljubav” danima i nedeljama dok i zvanično nije objavljena i to je jedan univerzum za sebe.
Kada malo bolje pogledam ovo što sam napisao, nisam se baš bavio samom muzikom, tj. pesmom kao što sam to radio u prethodnim epizodama ovog hit serijala. Istina je, da, ali ovo nije pesma, ovo je himna ili ideja koja vodi sve singularitete u potrazi za dualitetom, sve osobe koje traže svog kosmičkog para i ne odustaju od potrage ni u dvadesetim, tridesetim, a posebno ne četrdesetim, pedesetim ili bilokojim godinama života. Stvar je jednostavna: imamo uputsvo za upotrebu, imamo saundtrek, imamo scenu i statiste, sada samo treba doći do glavnog glumca/glumice. Uskoro i u vašem gradu.
