Gostovanje Marka Olsona, Viktorije Vilijams i Krikdipersa u beogradskom Domu omladine verovatno nije najbolji koncert koji smo imali prilike da gledamo u našem gradu. Tehnički problemi bili su česti, publika je “pričala”, svetlo je iritiralo…
Ipak, bar pedesetak, od skoro 400 ljudi koji su bili na koncertu, pamtiće ovaj događaj kao nešto neponovljivo, kao nešto što je obogatilo njihov život i nateralo ih da razmisle o sebi, svojim osećanjima i pravim vrednostima… Sa Markom i Viktorijom razgovarala je Svetlana Đolović (Studio B, 94.9 FM).
PD: Hajde da počnemo od neizbežnog: ti i the Jayhawks – kako se tvoj život danas razlikuje od onog koji si vodio kao „zvezda“, frontmen jednog uspešnog benda?
MO: Dok sam bio sa The Jayhawks, više sam zarađivao, ali sam manje svirao. Danas više sviram, ali mnogo manje zarađujem. I to je jako čudno. Mi smo bili na toj putanji koju je usmeravala idustrija, ulažući novac u nas, ali čak i kad smo bili u studiju, nisam uspevao puno da sviram – jednostavno je postalo tako. Od kada sam osnovao The Creek Dippers, ja sam kompletan autor i sviram mnoštvo instrumenata. I sa Viktorijom sve radimo kao porodica. Kada sam sa njom gotovo mi nikad ne nedostaje dom. Jer sve što mi treba je tu sa mnom. Dok sam bio sa The Jayhawks, nedostajala mi je ona i mnoge druge stvari. Čini mi se da ranije nisam baš znao gde sam, kao da mi je bilo rečeno «ovo bi trebalo da radiš», a ja sam osećao da treba da radim nešto drugo – želeo sam da sviram, da sviram različite instrumente, a to nije bilo moguće u grupi koja je u osnovi bila rock’n’roll sastav. Ja sam zapravo krenuo za svojim snom – da budem istinski muzičar, nasuprot onome da budem «zvezda», to me nikada nije zanimalo. Oduvek sam želeo samo da budem jako dobar muzičar – da moja umeće dotakne ljude koji su tu u prostoriji sa mnom. Opasan je mamac to sa uspehom – imaš pesmu na radiju, naravno da će svi da je prepoznaju i traže. Mnogo je teže da ih pridobiješ samom svirkom, i to ja pokušavam da uradim od kada sam izašao iz benda. Ima uspona i padova… Neretko sam razmišljao o tom prelasku sa pop muzike na folk, to je ono što sam ja uradio – za to je potrebno puno predanog rada i razvijanja sopstvene muzičke veštine i talenta.
PD: Da li si oduvek imao u glavi ideju o bendu poput The Creek Dippers?
MO: Ne, ideja je nastala tokom druženja sa Vik i Majkom. Počelo je kao zabava i odatle se polako razvijalo. Kada sam otišao iz The Jayhawks, tek smo kupili našu prvu kući koja je bila u haosu, trebalo je sređivati. Ja sam dugo bio na putu, često smo svirali pripremne turneje sa bendovima poput The Black Crowes ili sa Tomom Petijem… Izlazio bih na scenu, nastupao nekih pola sata, pri tom nisam puno ni svirao, često sam se razboljevao jer sam stalno bio na putu. Onda sam doneo odluku da se vratim kući, da se posvetim radovima na kući. U muzici sam, čini mi se, predugo jurio jednu stvar i kad sam je dobio to izgleda nije bilo ono što sam želeo. Tako sam odlučio da počnem ispočetka. To je bilo u redu, nisam tek tako uskočio u stvari, ali nisam imao nijednu drugu ideju osim da sredim kuću. Onda sam pomalo počeo da pišem. U naredne tri godine Majk, Vik i ja smo snimili tri albuma i odatle je sve krenulo.
|
PD: Ima li nešto što ti nedostaje iz tvog «prethodnog» života?
MO: Pa, na neki način mi nedostaju momci iz benda, ali to je tako. Kad si u bendu, sve je podložnije sentimentalnosti – a kad imaš trideset godina, to ti nedostaje kao dvadesete, ali mi to (dvadesete) u stvari ni nedostaje toliko. Mladost – ludost.
Šta mi nedostaje….ono što cenim kod Gerija (Lurisa) je to što on ima vrlo razuman pristup uspehu, šta god da je to. On zna šta želi i kako da to ostvari. Ja nikada to nisam umeo. Jednostavno se pustim niz vetar. Tako da sam se jednim delom i udružio s njim zbog toga što se razume u biznis i naravno da smo usput napravili gomilu grešaka.
Sa Gerijem je bilo jasno. Hajde da se nađemo i napišemo pesmu. Onda idemo u studio da je snimimo. Ali van toga, nije bilo onih situacija «hajde da se nađemo i sviramo iz zezanja». Tako je to bilo. I funkcionisalo je, napisali smo neke dobre pesme. Ponekad i mora da bude tako, ali ja sam u svemu tome bio više nekakva hipi-lutalica… I naši privatni životi postali su isuviše isprepletani, toliko da je naš odnos obostrano postao klaustrofobičan. Možda je to neizbežno, ne znam…
PD: Kako je Viktorija uticala na tvoj autorski rad?
MO: Pa, kao osoba koja te potpuno oduva dok je gledaš kako svira gitaru. To sam prvo primetio. Ona ume da smišlja stvari u trenutku, da improvizuje. Mnogi, pa i ja ranije, sede i studiozno pišu pesme, «rade na akordima», ona to nikada ne radi. Sve je to uticalo na mene, tako da danas kada imam neku ideju, napišem tekst, uzmem jedan od četiri instrumenta i veoma brzo smislim melodiju za taj tekst. Ona je, dakle, uticala na to. Ona piše muziku i tekst zajedno na licu mesta i odmah to snima. Ta ideja da odmah stvaraš onako kako si inspirisan i raspoložen u trenutku je veoma uticala na mene.
PD: Kako ti izgleda savremena Amerika – muzički, ljudski, politički…
MO: Definitivno je rastrzana… Surova… Kažu, sve se vraća… Kako izaći na kraj sa svim tim nasiljem u kulturi, na ulici, na filmu, u muzici, sa oružjem, kriminalom, sa ogromnim jazom između bogatih i siromašnih… Džordž Buš kaže da smo mi nekakav veliki narod i da treba da budemo patriote, ali pogledajte šta se radilo u Iraku. Ne mogu ni da pričam o tome, jezivo. I to je deo našeg društva, a oni lažu o tome. I pojavi se Ramsfeld koji kaže da to nisu Amerikanci radili. Pa izvini, to JESU Amerikanci i zato treba da odgovaraju i oni koji su ih tamo poslali. Mora da postoji lanac odgovornosti – a on vodi do državnog vrha. I tu se pitamo gde počinje i gde se završava odgovornost za ratne zločine. Ko je sve dao zeleno svetlo za ono što se dešavalo tamo.
Jednostavno, ne možeš toliko da forsiraš nasilje, da ga promovišeš, da zarađuješ na njemu. Vidi mene. Mene su odgurnuli, ja sam pričao o ljubavi, ne zna se koliko dugo. «Ali ne, NE HVALA, idi, ne trebaš nam, gospodine depresivni pesniče. Mi hoćemo nešto grubo, industrial, militantno, i sva ta sranja».
Grozno je što to kažem, ali stvarno poželim da uzmu sva ta pobijena tela i izruče ih na vrata ovih političara i drugih moćnika. To su ljudi koji su odgovorni – politički lideri, proizvođači oružja.
Obični ljudi nisu za ovo. Oni samo žele da žive i rade svoj posao. A onda ih ovi drugi zloupotrebe. I za koju svrhu? Ne znam.
PD: Mi patimo od iste stvari…
MO: E, pa vi znate o čemu govorim… Ljudi u Americi danas sami sebe zavaravaju. I odbijaju da prihvate istinu. Kad treba dati još novca za Irak, niko ne zna za šta je to zapravo. Biblijska matrica – krenuli smo da uhvatimo onoga koji muči i sami smo postali mučitelji.
|
PD: Kolika je cena za ovaj život koji sada živiš, koji si izabrao?
MO: Pa cena je to što svakih šest meseci dođem i kažem «Vik, ja moram da nađem posao!» Najviše bih voleo da budem nastavnik u osnovnoj školi, to je nasledno, bilo je puno učitelja u porodici. O tome često razmišljam kad računi krenu da se gomilaju. Objavljujem bar po jednu ploču godišnje. Čak i sada, kad je to češće, nema pomaka jer je muzička industrija u krizi i za autorska i druga prava dobija se srazmerno manje nego pre. Sve u svemu, moraću da razmislim o novoj strategiji za ubuduće. Ne znam šta će biti sutra, da li ću se i dalje baviti muzikom ili ću naći neki drugi posao. Ali dok je ovako trudiću se da uživam. A u ovome sam 20 godina.
PD: Misliš li da je danas muzika važna?
MO: Mislim da jeste. Ne mogu da dam pravi komentar na takvo pitanje. Znam samo da postoje ljudi, kao ja, koji uživaju i muzici i ona čini njihov život. Ja svaki dan pustim neku ploču. Muzika više nije važna kao što je bila nekad, verovatno zato što je danas previše novca u igri. Kako novac postaje važniji, sve drugo postaje manje važno. I to je životna istina. Novac zaista uzima dušu svemu. Ima puno talentovanih ljudi i puno dobre muzike, ali sa druge strane ima i puno sranja – i kako čovek da se odluči? Šta ćeš prvo da uzmeš kad uđeš u prodavnicu ploča, kad vidiš 30 miliona diskova, kako da izabreš ako nisi informisan? I kad se informišeš i nađeš ono što želiš, hiljade malih radnji širom zemlje se zatvara, tako da mnogo toga ne možeš ni da nađeš.
PD: Da li je teško stvarati muziku danas?
MO: Da, veoma je teško, pogovo ako hoćeš da živiš od toga. Danas je sve u plasmanu, i sve je u rukama ljudi koji se bave promocijom. Vik i ja smo u poslednje četiri godine puno vremena proveli na putu, nastojeći da na koncertima sami promovišemo svoju muziku. Bili smo 3 meseca po Evropi prošle godine, isto toliko ove godine, dajemo sve od sebe da živimo i radimo kao bend, da se izdržavamo od turneja. Negde imamo uspeha, negde ne, ali barem se trudimo. Teško je, ali nismo izbirljivi, prihvatamo svaki poziv koji dobijemo.
PD: Šta te privlači novim prostorima?
MO: Ne mogu da biram, to zavisi od buking agenta. Mi smo u njegovoj milosti. Ljudi nam preporučuju susedna mesta, kao što nam je Domagoj (hvatski promoter) u Zagrebu rekao da bi trebalo da dođemo u Srbiju… Voleli bismo i više da sviramo u Istočnoj Evropi – Budimpešta, Prag… Ali za sada su samo Zagreb i Beograd u igri. U Zapadnoj Evropi gde nastupamo, u Holandiji, Francuskoj, problem je što tamo ima toliko muzike, koncerata, industrija je sve preuzela.
VIKTORIJA VILIJAMS: “Uvek sam osećala da je muzika dobra za ljude. Kroz nju se razmenjuje dobra energija.”
|
PD: Dolaziš iz Lujzijane, mesta koje je značajno za nekoliko različitih muzičkih pravaca. Mogla si, pretpostavljam, da postaneš i džez pevačica? Kako si izabrala baš ovaj folk put?
VV: Verovatno zato što sam stalno sa sobom nosila gitaru. Još od srednje škole sam sa ekipom pevala pesme Nila Janga. Visili smo na peščanim sprudovima na reci, okupljali se oko vatre, stalno smo pevali…
PD: Jesi li hipik u duši?
VV: Mislim da jesam. Kad sam bila dete, gledala sam Vudstok na televiziji i mislila da je to nešto najveće. To je i danas dan ostalo deo mene.
PD: Ti danas za mnoge predstavljaš ono što su za tebe bili tvoji muzički uzori. Da li si sama svesna toga da si inspririsala celu jednu generaciju mladih muzičara?
VV: Ako jesam, onda je to velika sreća. Nikad nisam zaista svesna toga i to nikad nije nešto na šta bih obraćala pažnju. I dalje imam istu nesigurnost i iste slabe tačke. Ali smatram da sam stvarno imala sreće. Imala sam priliku i zadovoljstvo da sviram sa nekim od muzičara kojima se neizmerno divim: Rendi Njumen, Džoni Mičel, Nil Jang… Kasnije sam imala priliku da se bliže upoznam s njima, čak i da se sprijateljim. Džon Prajn je tu, naravno. Veliki je to blagoslov za mene, samo to mogu da kažem.
PD: Ti imaš u sebi takvu radost života. Kako te je bolest promenila?
VV: Naučila me da se bolje brinem o sebi. Da se ne naprežem suviše. Ovo je naporan posao, turneja, putovanja – bio bi težak za svakoga. Meditacija i joga mi pomažu da budem u boljoj formi. Ne radim više ništa suvišno, preterano, kao što sam nekada davno.
|
PD: Voliš li da putuješ, da otkrivaš nova mesta?
VV: Volim, veoma. Jednom davno, dok sam živela u Venisu u Kaliforniji, jedna Ciganka mi je rekla da ću puno putovati, ali da se neću obogatiti od toga. I baš je bila u pravu.
PD: Kako balansiraš između karijere u bendu The Creek Dippers i svoje solo karijere?
VV: Slabo. Zapostavila sam malo solo karijeru. Mislila sam da kad završimo ovu turneju, sednem malo u studio i posvetim se nekim novim pesmama.
PD: Tvoji albumi ipak izlaze s vremena na vreme?
VV: Da, vreme je da snimim novu ploču. Prošlo je dve godine od prošle.
PD: Kako biraš pesme koje obrađuješ?
VV: Neke od njih sam izabrala još kad sam snimala album «Loose». Pošto sam imala dosta slobodnog vremena, kupila sam neku knjigu sa notama, u kojoj su bili razni standardi. Pevala sam to u pauzama snimanja i pošto je to zvučalo dosta dobro, rešili smo da neke od njih kasnije objavimo. Volim staru muziku. Sve vrste.
PD: Šta je sa savremenom muzikom?
VV: Tek s vremena na vreme čujem nešto što mi se dopadne. Ponekad mi se čini da svuda ima previše ritam-mašina. Ja više volim prirodni zvuk. Zato mi se sviđa narodna muzika iz svih krajeva sveta. Posebno, recimo, iz Etiopije. Volim i kubansku narodnu muziku.
PD: Kako ti se dopada u Kaliforniji, planirate da ostanete u Joshua Tree rezervatu?
VV: Mislim da ćemo zadržati imanje, ali da ćemo se na leto seliti u neki hladniji kraj. Upravo tražimo kuću u Mineapolisu. Tamo je lepo.
PD: Improvizacija je deo tvog muzičkog izraza. Kako ona funkcioniše na koncertima?
VV: Važno je izvoditi muziku uživo. Jer je svaki put drugačija. Uvek sam osećala da je muzika dobra za ljude. Kroz nju se razmenjuje dobra energija. Uvek sam želela da doprinesem tom dobrom osećanju. Ne volim kada pesme na koncertu zvuče isto kao u studiju. U stvari, i nemoguće je da zvuče isto, čak i ako se trudiš. Pustite disk ako želite to.
PD: Šta ćeš da radiš kad se vratiš kući?
VV: Igraću se sa svojim psima. S vrata ću viknuti: „Evo me, stigla sam, drž’te se!“
(c) 2004. Svetlana Đolović/POP Depression, slike i tekst ne mogu se koristiti bez dozvole
