Lou Barlow: Kada stvaram, moram da budem opušten

Posle skoro dve decenije sviranja, pisanja pesama i nastupanja sa kultnim Dinosaur Jr i Sebadoh i bezrazložno potcenjenim Folk Implosion (mnogobrojne off projekte za sada držim po strani), harizmatični Lou Barlow 24. januara 2005. godine objavio je zvanično prvu solo ploču. Dve decenije za solo album zaista je puno vremena za čoveka koga mnogi smatraju jednim od najtalentovanijih songrajtera svoje generacije. LP Emoh (čita se ‘Imou’) delom je sniman u “domaćoj radinosti” u improvizovanom studiju, a delom sa Markijem Neversom (Bonnie ‘Prince’ Billy, Lambchop). 

O prethodnim bendovima, raskidima prijateljstava, solo karijeri, “muzičkoj industriji”, omiljenim pesmama, The Decemberists, lo-fi “filosofiji”… sa Louom razgovarala je Svetlana Đolović. Prijatelj intervjua Freedom. Razgovor je premijerno emitovan u POP Depresiji #189 14. februara.

Poznat si po svom specifičnom lo-fi pristupu produkciji. Na poslednjem albumu ‘EMOH’ saradjivao si sa producentom Markom Neversom, koji se “proslavio” radeći sa Willom Oldhamom i grupom Lambchop. Kako je bilo raditi s njim?

Izabrao sam da radim s njim jer mi se dopalo kako je producirao album ‘Master and Everyone’ Willa Oldhama. Mark Nevers radi u svojoj kući, tamo ima studio i to je bila veoma važna okolnost za mene. Ja sam spavao na spratu, ujutru bismo popili kafu, pojeli nešto i krenuli da radimo. Nisam imao osećaj da sam u studiju, a ni on nije delovao kao producent, a to je meni znatno olakšavalo rad. Osim prve pesme na albumu, koja baš zvuči kao tipično njegova produkcija, sve ostale smo snimali tako što bih ja odneo radne verzije kući, tamo ih ‘rasklopio’ i onda dodavao detalje. Tako da je najveći deo albuma, u stvari nastao kod kuće.

Da li to znači da ti ne prija previše rad u studiju?
Da, ne osećam se komforno u studiju, iz više razoga. Jedan je recimo zato što su studiji danas veoma skupi. Kada stvaram, moram da budem opušten, a to teško polazi za rukom u ‘zvaničnom’ okruženju. Zato mi je posebno odgovaralo kako je to Mark rešio, u svojoj kući. Tamo je veoma neobavezno.

Pola albuma je bukvalno snimljeno u mom stanu, u različitim prostorijama – od kupatila do trpezarije. Pesma ‘Puzzle’ snimljena je u Masačusetsu, u mom rodnom kraju, tokom Božićnih praznika. Snimio sam je u studiju gde sam svojevremeno snimao sa grupom Sebadoh. Moja sestra svirala je čelo. Još neke pesme snimio sam u različitim studijima koje drže moji poznanici i prijatelji u Los Anđelesu, nisu mi tražili puno novca za iznajmljivanje, što je značajno doprinelo opuštenom radu.

Protivnik si “surovog” izrabljivačkog sistema u diskografskoj industriji i monopolske pozicije velikih izdavača. Tvoj novi album izašao je na jednoj od trenutno najaktuelnijih američkih nezavisnih etiketa Merge, a u Evropi te objavljuje podjednako uticajni Domino. Kakav je tvoj status u tim okvirima i kako ti se čini situacija oko izdavanja muzike danas?
Pratim rad etikete Merge godinama unazad. Čak smo u jednom tremutku pregovarali o izdavanju jednog albuma grupe Sebadoh, ali to nije uspelo. Ali smo, recimo, redovno u to vreme svirali sa njihovim pulenima Superchunk (a oni su obradili pregršt mojih pesama tokom svoje karijere). Tako da sam osećao neku vrstu bliskosti i poštovanja za svoj rad s njihove strane i tako sam razmišljajući ko bi mogao da objavi moj novi album, shvatio da većina mojih omiljenih autora ili albuma izlazi upravo za Merge. Jako su mi se dopali albumi benda Spoon, zatim M Warda, Richarda Bucknera… Shvatio sam da imam puno toga zajedničkog sa autorima koje oni objavljuju, te sam napisao Macu (Mac McCaughan, osnivač Merge Recordsa i frontmen Superchunka) e-mail i pitao ga da objavi moj novi album. Veoma sam zadovoljan što se nalazim u tako dobrom društvu.

Tvoj zapaženi i uticajni koautorski rad u kultnim američkim bendovima Dinosaur Jr, Sebadoh i Folk Implosion, bio je, u najmanju ruku, specifičan. Kad posmatraš te odnose iz današnje perspektive, možeš li da “osvetliš” razloge za razlaz sa svojim tadašnjim partnerima i bliskim prijateljima?
Veoma je teško održati saradnju sa nekim ukoliko javna pažnja i priznanje nisu adekvatni zaslugama. U slučaju saradnje sa Johnom Davisom iz Folk Implosion, situacija je bila prilično neprimerena – u svim intervjuima, recenzijama, prikazima ja sam predstavljan kao glavni, ispred njega, kao da je Folk Implosion samo moj bend. Time su nesvesno omalovažavali njegovu ulogu. To je za njega bilo veoma razočaravajuće. Mislim da su uvek ti spoljašnji uticaji doprinosili stanju naših odnosa – kao da su ga udaljavali i konačno odgurnuli od mene. Isto je bilo i sa Erickom Gaffneyjem u prvoj postavi Sebadoh. Teško se nosio s tim da njegovo ime uvek dolazi posle mog. A u slučaju J Mascisa, jednostavno smo bili premladi i u stvari se uopšte nismo slagali. On je valjda jedina osoba za koju mogu da kažem da sa njom nije postojala nikakva hemija u ljudskim odnosima. A odsustvo hemije na tom osnovnom ljudskom planu se naravno odrazilo i na stvaralački plan. Što se svih drugih tiče, imam utisak da je mnogim mojim prijateljima i saradnicima teško da budu na oku javnosti. To javno favorizovanje mene za njih bilo je jako frustrirajuće, s obzirom na to da smo u realnosti bili ravnopravni. I naš doprinos bendu kao takav bio je ravnopravan.

Imajući u vidu sve faze tvoje karijere do danas, koju verziju sebe bi izabrao danas, da se ponovo rodiš?
Najsrećniji sam bio sa prvom postavom Folk Implosion. U vreme kad smo John Davis i ja snimali album “Take a Look Inside”. Ubrzo posle toga radili smo sountrack za film ‘Kids’. To je verovatno do danas najprijatnije i najplodnije iskustvo u umetničkom radu sa nekim. Uz to smo se tako dobro zabavljali, bili smo kao braća.

Kakva je danas budućnost za muzičare koji žele da žive od svoje muzike?
Mislim da je najvažnije biti iskren i beskompromisan u onome što radiš, veran sopstvenoj viziji koju imaš. I nekako završiš sa više novca ako opstaneš kao tvrdokorni “nezavisnjak”, nego ako se trudiš da igraš nečiju igru. Posebno igru muzičke industrije, koja je sada u priličnom idejnom rasulu – i zbog toga se mnoge diskografske kuće raspadaju iznutra. Jedini izvođači koji su zapravo uspešni na velikim etiketama su samo oni koji prodaju milione, bukvalno milione. Ne postoji sredina na skali uspeha kod mejdžora. I oni više ne ‘razvijaju’ svoja imena, od malih početnih tiraža do velikog uspeha. Ali zato danas postoji mnogo više mogućnosti da plasirate svoju muziku – najvažnija je internet. I ako ste spremni da uložite nešto novca u opremu za snimanje, koju možete da koristite kod kuće, vaš snimak može da stoji rame uz rame sa svim ostalim izdanjima iz velikih studija i poznatih etiketa. Najbitnije je ostati neustrašiv u vezi sa svojom vizijom. Ako imate dobre pesme i takav, neustrašiv duh, ljudi će vas neminovno otkriti, kad-tad.

Kad si već pomenuo internet, reci mi nešto o svom sajtu www.loobiecore.com…
Pre tri ili četiri godine shvatio sam da ne umem da kucam, da ne znam da koristim tastaturu i nisam imao pojma o kompjuterima. I tada sam zacrtao da to moram da naučim. Imam prijatelja koji me podstakao i ohrabrio da napravim sopstveni veb sajt. Došao je jednog dana do mene i objasnio mi šta sve treba da kupim, otišli smo po to, seli za kompjuter i on me je za dva-tri dana naučio kako da napravim svoj sajt. Zaista sam brzo savladao osnovne stvari i ubrzo sam shvatio da je sajt odličan način da publika sazna o mojoj muzici. Internet je televizija budućnosti. Ljudi će ga koristiti da se informišu o svemu, pa i o muzici koju ja stvaram, a tamo će moći i da je čuju.

Veb magazini su postali veoma značajni informatori o novim dešavanjima, posebno u muzici. Da li je njihov uticaj stvaran, s obzirom na pažnju koju privlače kod korisnika interneta, kao recimo u slučaju Pitchforka?
Da, veoma je stvaran. Ja sam to uočio na primeru kanadskog benda Broken Social Scene. Kada je izašao njihov album ‘You Forgot It In People’, ima sad već dve godine, dobili su sjajne kritike i ljudi su ubrzo stvarno počeli da kupuju tu ploču. I onda su sa velikim uspehom nastupili na ovdašnjem velikom festivalu Coachella, što je neviđen uspon od anonimnog sajd-projekta dvojice muzičara iz Toronta, koji su snimili album iz zabave, do nastupa na Coachelli. I to je zaista imalo dosta veze sa Pitchforkom i načinom na koji su oni podržali njihov album. Možda je na Pitchforku malo lošija pozicija etabliranih muzičara, pošto su oni prvenstveno usmereni ka otkrivanje novih imena. Obično ‘iskasape’ starije muzičare, poput mene ili Sonic Youth, recimo… Ali njihove recenzije prilično su dobre i pismene i oni ljudima ukazuju na novu i značajnu muziku. I ljudi ih slušaju. I to je dobro.

Jednom si negde rekao da ne voliš pop muziku inspirisanu bendovima kao što su Belle & Sebastian. Čini mi se da si se tom prilikom posebno istresao na grupu Decemberists. Zašto mrziš ‘poletni pop’?
To je jedostavno stil za kojim nisam posebno lud. Mislim, čak sam i svirao sa The Decemberists i oni su skroz ok. Prejako je reći da “mrzim”. Ne volim previše ‘skakućuće’, vedro, raspevano. Više mi prija mračnija muzika. Čak i ako neki od tih bendova imaju turobnije, čak morbidne tekstove, a da u samoj muzici ne postoji taj mračniji pristup – to me ne zanima. Mene najviše intrigiraju melanholija i sivi prelazi i raspoloženja u muzici.

Šta ti se trenutno najviše dopada od onoga što slušaš?
Album ‘Milk-Eyed Mender’ Joanne Newsom, ona svira harfu i klavijature i piše predivne tekstove. Ima jedinstven glas, za koji možda treba malo navikavanja, ali posle nekoliko slušanja, otkrićete nešto izuzetno. Ona me podseća na vreme kad sam počeo ozbiljno da slušamJoni Mitchell i kako mi se njena muzika tada otvorila. I volim novi album M Warda ‘Transistor radio’. Inače volim M Warda, ali u ovaj album sam se prosto zaljubio neprekidno ga slušajući u kolima.

Koja ti je omiljena pesma na albumu ‘Emoh’?
Volim pesmu ‘Royalty’. Sviđa mi se kako je odsvirana i producirana i tekst je dosta ličan, kao neko pismo prijatelju koje nikad nisam napisao, a morao sam. Zato je i nastala ta pesma, da bih to rekao. To je bio jedini način da on čuje šta sam hteo da mu kažem. Posebno mi se sviđa kako zvuči kombinacija klavijature i akustične gitare u toj pesmi.

Kakav je plan za turneje i promociju albuma? 
Tokom marta sviram u Americi, a u maju krećem na evropsku turneju. Nadam se da ću, kako godina bude odmicala, okupiti bend, a to najviše zavisi od toga kako će album proći kod publike i da li ću to moći da priuštim. Voleo bih da sviram na koncertima gde neću biti sam sa gitarom, ali još ne znam kada će to biti moguće.

(c) 2005. Svetlana Lazić/POP Depresija, TIME OUT / NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE