#08 :: HUPER :: Maj 2008 ::
Microdisney, Irska, Kork, Sean O’Hagan, Cathal Coughlan, High Llamas, Fatima Mansions…
Jeste da je tema rubrike “Neke druge osamdesete” otkrivanje ili bar stavljanje u prvi plan manje poznatih grupa i muzičara iz osamdesetih godina dvadesetog veka, ali šta mogu kada je moja velika želja da pišem putopise. Tako da priča o bendu Microdisney, junacima ovog Hupera, počinje malim osvrtom na Kork, drugi grad po veličini u Republici Irskoj.
Zvanični podaci kažu da u Korku trenutno živi oko 120.000 stanovnika, a u vreme kada su budući članovi grupe Microdisney planirali da počnu da se bave muzikom, ta brojka imala je cifru manje. Luka Kork je druga po veličini prirodna luka na svetu posle Sidneja. Peter Petrelli se, pošto je pronašao navijačicu i spasao svet, na početku druge sezone serije Heroes pojavljuje u brodskom kontejneru upravo u Korku. Za ljubitelje muzičke trivije bitan podatak je da je u ovom gradi odrastao legendarni gitarista Rory Gallagher.
Microdisney nisu nešto posebno bili slavljeni ni hvaljeni tokom svoje karijere, a kultno sledbeništvo u sledeće dve decenije bilo je vrlo slabo dozirano i neveštom oku uglavnom neprimetno. Od prvih pesama, poluakustičnih i nežnih, do kasnijih radova – raskošno aranžiranih i majstorski odsviranih, Microdisney su imali kvalitet koji je mogao da ih vine na vrhove top lista i da im obezbedi značajno mesto u muzičkoj istoriji. Kao i za većinu junaka ove rubrike, slava i bogatstvo ostali su van njihovog domašaja. Svirali su “ipm”, ili “inteligentnu pop muziku” (ako postoji idm – intelligent dance music – zašto da ne postoji i ipm?), a usput su imali šta da kažu i to su uglavnom činili na najefektniji način. Junaci njihovih pesama bili su obični ljudi, sjebani i zastrašeni, nesrećni i nesigurni, gramzivi i siromašni. Microdisney se obračunavao sa tačerizmom, korporacijama, nacionalistima… ali kroz klasične ljubavne pop pesme od tri minuta, koje su često iz “običnih” tema kao što su svađe, ljubav ili seks, prerastale u kritiku društva ili borbu za slobodu mišljenja.
Pre nego što su postali Microdisney, Sean O’Hagan i Cathal Coughlan pokušavali su nekoliko godina da se muzički izraze kroz Constant Reminders i Micro-Disney. Kao Microdisney, od 1982. do 1988, objavili su četiri studijska albuma i kompilaciju ranih radova, a izdavači su im bili ultra-mali Kabuki, kultni Rough Trade i korporativno-nezainteresovani Virgin.
Posle prvih singlova, od kojih je najuspešniji verovatno bio “Pink Skinned Man” (1983) bend se preselio u London i tamo su snimili debi album Everybody’s Fantastic. Pomogao im je producent aluma-prvenca za the Smiths John Porter. Otprilike u ovo vreme u njihov život ulazi besmrtni John Peel, koji ih je forsirao (ako je forsiranje to što je često puštao njihove pesme i javno govorio da ih voli) sledećih nekoliko godina i često ih zvao u goste. Tokom sledećih nekoliko meseci bend je dobio i svoj definitivni, prošireni oblik, priključenjem ritam sekcije. I zvuk se u skladu s tim menjao. Sada je bio još bogatiji, hitičniji, “komercijalniji” ili se tako bar činilo članovima grupe. 1985. godine objavili su abum The Clock Comes Down the Stairs, a sa njega skinut singl “Birthday Girl” možda je bio i najveći hit koji je grupa imala.
Početak 1986. godine bio je period velikih planova. Uspeh albuma The Clock Comes…ohrabrio je Seana i Catha da regrutuju još jednog člana, a James Compton je svojim klavijaturama i scenskim ponašanjem Microdisney obogatio na milion (ne)očekivanih načina. Bend je najzad neko “primetio” i izgledalo je da je “kucanje na vrata raja” najzad neko čuo, pošto je Virgin potpisao Microdisney kao svoje ekskluzivce i izgledalo je da je scena za osvajanje sveta postavljena. Sledećih godinu dana bend je proveo u radnom odmoru i pripremi trećeg studijskog albuma. Crooked Mile u prodaji se pojavio u januaru 1987, a kao i beogradski Južni bulevar kasnio je “iz tehničkih razloga” šest meseci (album mi je desetak godina kasnije poklonio MB, Huperov recenzent DVD-ijeva :)).
Crooked Mile otvara pesma “Town To Town” koja je pravi primer muzike koju suMicrodisney pravili. Raskošni pop šlager o dvoje mladih koji pokušavaju da žive normalnim životom za vreme nuklearne katastrofe. Ako je to uopšte moguće pošto su njih dvoje bivši ljubavnici, a ona nije baš da i dalje gaji romantična osećanja prema njemu (ili sam ja to sve pogrešno razumeo). Iz nekog razloga snimanje albuma umesto da u novim produkcionim uslovima bude veliki plus za bend, pretvorilo se u pakao. Godinama kasnije Sean je za čudan, metalni zvuk Crooked Milea rekao da “zvuči kao da je snimljen 1973. i to vrlo loše…” Na ovoj ploči bend je napisao verovatno najlepše pesme u svojoj karijeri, ali su snimci nastali uživo za potrebe Peelovih emisija kudikamo bolje i realnije zvučali, nego ovi koji su objavljeni na albumu. Po završetku promotivne turneje, bend se povukao u kratkotrajnu izolaciju, koja je nekako pomogla da se reše problemi sa radom u studiju i produkcijom.
Dva sledeća singla “Singer’s Hampstead Home” i “Gale Force Wind” bili su savršeni primeri savršene pop muzike, koju je bend bio predodređen da stvara od prvog dana. Thirty Nine Minutes, četvrti i poslednji studijski album, Microdisneyobjavili su u martu 1988. godine. Iako se danas čini, sa distance od dvadeset godina, da Crooked Mile i dalje ima moćnije i ubedljivije pesme, 39 mins je najzad pravi i potpuni trijumf benda. Konačno sve pesme zvuče kao što su muzičari želeli, produkcija više nije smetnja već kvalitet, a stihovi su direktni, duhoviti i često brutalni u svojoj iskrenosti. I tema pesama doživela je značajne promene: od opšteg stiglo se do pojedinačnog, od nuklearnog holokausta do izdaje samog sebe i životnih principa. Uz dve pesme koje su prethodile albumu, možda je i najlepša numera na ploči “United Colours”, koja je bila frontalni udar na giganta iz Treviza i njihove reklamne kampanje u kojima se večito trude da objasne da iza prodaje odeće stoji neki duboki smisao…
Nekoliko meseci trajala je nazovi kampanja-promocija ovog albuma, a onda su članovi benda napravili majice na kojima je pisalo da Microdisney više ne postoji. Kolekcija Peel Sessions objavljena je 1989. godine, kompilacija najvećih hitova Big Sleeping House 1995, a tokom sledećih godina svi albumi Microdisney reizdati su na CD-u.
U vreme kada su Microdisney nastali većina bendova više pažnje poklanjala je svojim frizurama nego pisanju pesama. Moda je preuzela muziku, a bunt je ustupio mesto hedonizmu. Microdisney nisu želeli da poštuju pravila koja su drugi nametnuli. Nikada nisu postali deo “scene”, suviše su bili cinični i nefleksibilni za one koji vole pop, premalo eksperimentalni i sirovi za alternativce. Trajali su kao bend nešto više od pet godina. Sean O’Hagan je kasnije nastavio svoju potragu za Brianom Wilsonom i idealnom melodijom sa The High Llamas, dok je Cathal Coughlan duhove isterivao sa The Fatima Mansions. Fanovi se do danas ne slažu da li su High Llamas i Fatima Mansions zajedno, makar i na trenutak dodirnuli značaj i talenat Microdisney. Zašto sami ne istražite ovu misteriju?
