#09 :: HUPER :: Jun 2008 ::
The Replacements, Paul Westerberg, Bob & Tommy Stinson, Chris Mars, Alex Chilton, Jim Dickinson, Tom Petty, Scott Litt, Guns’n’Roses…
Za generacije američkih tinejdžera, koji su svoje intimne hormonske drame preživljavali tokom osamdesetih, The Replacements su bili najveći bend na svetu. Svirali su pesme koje kao da su bile napisane specijalno za njih – strasne, sirove i direktne, a generacije neshvaćenih klinaca, zakasnelih pankera, budućih intelektualaca i studenata u najavi, bile su prosto začarane.
Jedan od ljudi koji je pokušao da objasni fenomen benda, Jim Walsh, u uvodu svoje knjige “The Replacements: All Over but the Shouting (an oral history)” učinio je to na sledeći način: “Njihova tajna je u tome što su bili prepuni kontradiktornosti. Bili su gospodari ironije, i to pre nego što je ironija ušla u modu…”
Krajem 1989. godina “Musician magazine” je pravio veliku priču o bendu pod nazivom“The Replacements: Poslednji i najbolji bend osamdesetih.” Kada je video taj naslov MTV super-star Jon Bon Jovi reagovao je pitanjem: “Kako oni mogu da budu najbolji bend osamdesetih kada ja nikada nisam čuo za njih?” Veći kompliment “Metsi” nisu mogli da dobiju.
Za klince iz Mineapolisa, Paula Westerberga, braću Stinson (Boba i Tommyja) i Chrisa Marsa muzika je bila jedini način da uspeju. Ili kako je u jednom od skorašnjih intervju Paul rekao: “Bob i ja, ako ništa drugo, shvatili smo da je muzika jedini put napred i gore za nas. Ništa nismo znali da radimo, on je bio kuvar, a ja domar i za nas je zaista bilo – ili ćemo da uspemo u rokenrolu ili ćemo da da umremo pokušavajući.”
A pokušavali su na svaki način da život pretoče u rokenrol. Neuspehe u ljubavi, prekinuta prijateljstva, nerazumevanja u porodici, izlive besa i neprilagođenost ubacivali su u trominutna energetska pražnjenja i uspevali da se povežu sa klincima u vreme kada nije bilo interneta, foruma, facebooka i drugih aktuelnih terapeutsko-socijalnih web servisa. Kako je iz današnje perspektive teško zamisliti situaciju u kojoj tinejdžer svoja stanja prepoznaje sam, zaključan u sobi, izolovan i otuđen. Ili je to i dalje tako?
Kalifornijska izdavačka kuća Rhino, tokom proleća 2008. godine reizdala je prva četiri albuma the Replacements u deluks pakovanju, remasterovane i sa bonus pesmama. Najavila je istu akciju i za ostatak kataloga. Za razliku od the Pixies ili Dinosaur Jr, i pored unosnih ponuda da se opet aktiviraju, the Replacements ostaju deo istorije, bez želje da pišu nova poglavlja knjige koja je već odavno (ne)srećno završena. Ili je povratak samo pitanje trenutka?
Od 1981. godine i debitantskog albuma Sorry Ma, Forgot to Take Out the Trash do 1984. i čudesnog Let It Be (svi su objavljeni za lokalnu izdavaču kuću Twin/Tone) Metsi su uspeli da odrastu i nauče da sviraju i da se oslobode od straha od promene i eksperimentisanja. Kada su počeli da sviraju kao The Replacements, Paul i Bob imali su po 20 godina, bubnjar Chris 18 i basista Tommy samo 13.
Sorry Ma… površnim slušaocima može da zvuči muljavo, preglasno i neuvežbano, ali za sve ostale jedan je od ključnih albuma pank-roka. Umorni od hardkor scene i spremni da rizikuju i da do kraja isteraju svoje, bend je već na samom startu diskografske aktivnosti nametnuo visoke standarde. Od 18 pesama, manje od polovine su duže od dva minuta, a u centru pažnje je gitara Boba Stinsona (posebno u “I Hate Music” ili“Somethin’ to Du”), ali sa povremenim i potpuno neočekivanim promenama – tipičan primer za to je “Johnny’s Gonna Die.”
The Replacements su se konstantno menjali i napredovali i to ih je razlikovalo od većine bendova epohe. Godinu dana kasnije “oproštaj” od panka najavili su kratkosvirajućim izdanjem Stink, albumom sa osam pesama, štampanom u limitiranom tiražu, nastalom u produkcioninim neuslovima. Sledeće godine četvorka iz Minesote objavljuje Hootenanny, kojim su pokušali da na jedinstven način spoje džez, kantri, bluz i pank uticaje u nešto novo i zanimljivo, ali koji je, i pored nekoliko antologijskih pesama (“Within Your Reach”, “Color Me Impressed,” i“Take Me to the Hospital”) više značajan zbog toga što je pripremio teren za prvo pravo remek-delo benda.
Posle ploče Let It Be ništa više nije bilo isto. I momci i bend su sazreli, teme pesama više nisu bile samo tinejdžerske, a sigurnost koju su stekli prethodnih godina osećala se sa svakim akordom ili stihom. Bez obira da li je pesma o seksualnom opredeljenju (“Androgynous”) ili o devojci koje se ne javlja na telefon kada je zovete (“Answering Machine”) ili o zbunjenosti koju osećate sa šesnaest godina (“Sixteen Blue” je Paul posvetio basisti Tommyju koji je tada imao 16 godina) ili o hrabrosti i optimizmu (“I Will Dare”) trijumf je bio potpun i bez dileme.
Sledeći korak bio je sasvim logičan – ugovor sa mejdžor kompanijom, Sire, a to je donelo više novca za snimanje i bolje uslove za rad. Koncerti su i dalje bili divlji i često potpuno nekontrolisani, uglavnom zbog dejstva alkohola i kokaina na Paula i Boba.
Ako je Let It Be bio prvo remek-delo benda, onda je prva ploča za Sire,Tim, album koji je najbolje ostario do danas. Duh pank-roka i dalje je bio prisutan, ali za razliku od pesama sa četiri albuma za Twin/Tone, momci su postali pravi majstori svog zanata. Od ljubavne ode “Kiss Me on the Bus,” do introspekcije i lamenta “Here Comes a Regular,” preko kantrija “Waitress in the Sky” ili soula “Swingin’ Party”, do pesama koje su direktno inspirisale rađanje grandža par godina kasnije,“Bastards of Young” i “Left of the Dial” bend je svirao kao da je sudnji dan i kao da ima audiciju za odlazak na nebo. Danak porocima i teškom prilagođavanju na korporativno poslovanje prvi je platio Bob Stinson, koji je tokom promotivne turneje albuma napustio bend. 1995. godine Bobovo telo predalo je hendikep meč u duelu sa porocima, pošto više nije moglo da izdrži decenijski maltretman.
Pleased To Meet Me Metsi su snimili kao trio, a gitare je preuzeo Paul. Na turneji kao novi gitarista priključio im se i višegodišnji prijatelj benda Slim Dunlap. I ovoga puta na albumu, koji je snimljen u Memfisu sa producentom Jimom Dickinsonom, bile su zastupljene prekrasne balade i gitarske himne, a novi začin bili su duvački aranžmani. Od pesama, izdvajaju se posveta lideru Big Star “Alex Chilton”, samo-ironična “I Don’t Know”, hipnotišuća “Skyway” i nadahnuta “Can’t Hardly Wait”.
Sledeći album morao je da bude komercijalni hit, tako su bar zaključili Paul i ekipa. Rezultat velikih napora bio je Don’t Tell A Soul, blještav i ispoliran do savršenosti, koji im je doneo prvi i poslednji Billboard hit (mesto 51) “I’ll Be You,” i koji, naravno ništa nije promenio u životu junaka ove priče. Westerberg je i ovoga puta briljirao, posebno u“Talent Show,” “We’ll Inherit the Earth,” “Achin’ to Be,” ili u pesmi koju sam besomučno vrteo tokom devedesetih “Anywhere’s Better Than Here”.
Sledeći pucanj u prazno bila je turneja sa Tomom Pettyjem (i njegovim pratećim bendom the Heartbreakers), gde su The Replacements bili predgrupa stadionskoj atrakciji koju su svi voleli i hvalili, što naravno nije sporno, ali jeste to što su Petty i ekipa bili sinonim za profesionalne nastupe, a the Replacements uglavnom nisu bili u stanju da završe do kraja većinu pesama u svom setu. Iako matematika kaže drugačije, dva minusa nisu se pretvorila u plus, tako da je Paul odlučio da sledeći album bude njegov solo prvenac. Sire ga je ipak ubedio da i All Shook Down izađe pod firmom Replacements, a u moru sešn muzičara na kratko su se pojavili i Tommy, Slim i Chris. Album je značajan i po tome što je bio prvi koji je Paul radio u treznom stanju, a neka setna atmosfera bila je prisutna i tokom snimanja i kasnije na objavljenom vinilu. Produkcija Scotta Litta bila je diskretna i vešta, u prvi plan stavila je pesničke kvalitete Westerberga, a pesme koje su se nametnule bile su hitična “Merry Go Round,” lelujava “All Shook Down” i mistična “The Last.”
Ipak, ni super-pozitivne kritike albuma, ni dolazak na veliku scenu novih bendova koji su svi isticali The Replacements kao najveće uzore nisu mogli da spreče neminovno. Zvanično, bend se raspao po završetku turneje, 4. jula 1991. godine.
Paul je krenuo u uzbudljivu solo karijeru tokom koje je objavio nekoliko divnih albuma pod svojim imenom (14 Songs, Eventually, Suicaine Gratifacation, Stereo/Mono, Folker) i kao Grandpaboy, a redovno je radio kao autor filmske i svih ostalih primenjenih muzika… Chris Mars objavio je četiri solidne solo ploče, pre nego što se sredinom devedesetih u potpunosti posvetio slikanju. Tommy Stinson je po raspadu Metsa okupljao prijatelje u bendovima Bash & Pop i Perfect, a 2004. godine objavio je Village Gorilla Head, prvu solo ploču u karijeri, na kojoj se nalazi i transcedentalna “Light Of Day”. Ova pesma bila je nešto najbliže pop-savršenstvu Paulovih pesama što je Tommy uspeo da stvori tokom dvadesetak godina sviranja. Axl Rose je krajem devedesetih pozvao Stinsona da pomogne novim Guns N’ Roses u potrazi za “Kineskom demokratijom”. Ta potraga traje i dalje…
Jedini put kada su se trojica preživelih Rezervista okupili na jednom mestu (a da su svirali) bilo je tokom 2005. kada su za potrebe Rhinove kompilacije Don’t You Know Who I Think I Was? The Best of the Replacements snimili dve nove Paulove pesme (“Message To The Boys” i “Pool & Dive”). Paul i Tommy su svirali i pevali, Chris je samo pevao prateće vokale. Magija je i dalje bila tu, a da li je svet spreman za nove “Mets trikove” pokazaće vreme koje dolazi.
