Radost i energija koju Arcade Fire unose u svoje pesme i koncerte napravila je od višečlanog sastava iz Montreala pravu planetarnu atrakciju u nešto manje od godinu dana. Po već oprobanom receptu Broken Social Scene i The Dears, Arcade Fire su kanadsku eklektičnost, melanholiju, ali i strast i radost, preneli posle SAD i u Evropu, a Svetlana Đolović ih je u trenutku nadahnuća uhvatila u Beču, na koncertu u Flexu.
Razgovor sa Vinom i Režin, kao i Ovenom/Final Fantasy slušali ste premijerno u POPdepresiji #203 23. maja 2005.
Da li ste zatečeni sopstvenim uspehom?
Regine: Pa, donekle. Pre svega zbog brzine kojom su ljudi čuli za nas. U stvari, jesam – malo sam zatečena.
Win: Za mene način na koji se sve desilo uliva neko ohrabrenje – to da je danas moguće da se ljudi masovnije zainteresuju za neku muziku putem usmenih preporuka i ’internog predanja’, pre nego tako što će se na marketing potrošiti milioni dolara. Sa druge strane, iako danas postoje hiljade jebenih bendova, nema ih baš tako mnogo stvarno uzbudljivih, ruku na srce. Biću iskren, svestan sam da je ono što mi radimo zanimljivo na nekom nivou različitoj publici, pa samim tim i nisam nešto neviđeno zatečen uspehom. Jer, stvarno, ima toliko nepodnošljivo odvratne muzike danas, dovoljno je da bar neko čuje ono što mi radimo i primetiće nas.
Šta smatraš “nepodnošljivo odvratnim” ovih dana?
W: Prosto ne znam odakle bih počeo….
R: Ponekad kada na TV-u vidimo neku kretensku pesmu, Vin se obično zeza tako što me pita ’Zamisli da ja napišem neku ovakvu stvar i donesem ti da je otpevamo zajedno, šta bi ti rekla?’ I ja bih naravno rekla: ’Vine, koliko si samo bljak!’
W: A onda taj neki baja proda šest miliona ploča, i onda me pitaj ko je ovde lud !?
Kada ste već pomenuli spotove, da li obraćate pažnju na vizuelni deo predstavljanja svoje muzike? Da pomenem i vaš izuzetan i vrlo neobičan artwork…
W: Sledeći put ćemo imati mnogo više sredstava i vremena za video spotove i ostale vizuelne ideje. Uopšteno govoreći, mislim da je ono što zovemo ’dobar spot’ u stvari vrhunska kreacija na nekom planu.
R: Za mene spotovi nisu samo stvar promocije. To je svojevrsna umetnička kategorija. Mi volimo umetnost i vodimo računa o tome kako stvari izgledaju. I spotovi su deo te priče.
W: Naši dosadašnji spotovi su bili skroz neformalni, nastali za nedelju dana, bez budžeta. A što se tiče dizajna omota, to je za sva dosadašnja izdanja radila naša prijateljica Trejsi i mislim da je uradila stvarno fantastičan posao.
Kakvo značenje ima ruka na vašem artworku?
W: Moraćeš to da pitaš Trejsi. Mi smo joj dali samo osnovne smernice o tome kako bismo želeli da nešto izgleda, ali nismo ulazili u značenje pojedinih motiva u njenim radovima.
Kažite mi nešto o tekstovima? Vaši su među najčudnijim koje sam čula u poslednje vreme, jer su sa jedne strane vrlo emotivni, a sa druge strane vrlo otuđeni i neobični…
W: Oboje volimo tekstove koji imaju određenu dozu mističnog u sebi. Možda bi dobra ilustracija bila razika između tekstova za pesme ’American Idiot’ (Green Day) i ’London Calling’ (Clash). O čemu je tačno ’London Calling’? Ne možeš da kažeš da ima neku konkretnu političku poruku, da se radi baš o situaciji u Londonu 1976. U tom tekstu ima dovoljno neke apokaliptične začudnosti koju uopšte ne možeš da konkretizuješ. Dok je ’American Idiot’ politički eksplicitna, sa stavom ’Džordž Buš je glup’ i to se ukapira za pet minuta i šta onda. Ja volim tekstove koji govore o stvarnim emotivnim stanjima ali ne na očigledan način. Ima nekih pesama Boba Dilana koje slušam dvadeseti put i dalje ne kapiram o čemu je pesma. I uvek želim ponovo da ih slušam i da pokušam da otkrijem još jedan sloj značenja iz nekog drugog ugla. Isti odnos imam prema tekstovima Žaka Brela i Talking Heads.
R: Žak Brel je prilično deskriptivan, ali ima nešto…
W: …jeste, ali je čudan – njegovi opisi nisu obični. Barem ono što si mi ti puštala…
R: Njegovi tekstovi su gotovo kao slike na platnu. Prizori na tim slikama su ono što mi se najviše dopada u njegovim pesmama.
Vas dvoje – kako je raditi zajedno? Da li je vaš emotivni odnos uticao na to da se vremenom bolje i brže razumete dok stvarate muziku? Ili ne?
W: Ovaj bend je od početka fuzija naših ličnih stilova. Mislim da je svako kreativno partnerstvo sa emotivnim nabojem teško na svoj način. Naravno da nije stalno ’cica-mace, cveće-proleće’, ali kada pogledamo unazad rezultat našeg zajedničkog rada je svojevrsna nagrada. To kako se naša razmišljanja i ideje ukrštaju za mene je veoma uzbudljivo. I mislim da će taj odnos nastaviti da raste i da se razvija.
R: Za mene je najzanimljivije što dolazimo sa različitih strana, i zato mi se čini da je kombinovanje ideja neograničeno. Ponekad sve piše jedno od nas, nekada jedan deo ja, jedan deo on, nekada sve zajedno – nema pravila. I jako je zabavno sve vreme.
Prvi put ste u Evropi na turneji. Kakvi su utisci?
W: Sama činjenica da možemo da nastupamo u Evropi, a da ne gubimo neverovatne sume novca je dovoljna za oduševljenje, s obzirom na to koliko je prekookeanskim bendovima skupo da nastupaju u Evropi. I to što ljudi u svim ovim zemljama gde sviramo znaju za nas je donekle iznenađujuće i podsticajno. A ima još toliko mesta gde nikad nismo svirali – Japan, Australija, čak unutrašnjost Kanade… Turneje mogu da traju večno, zaista, kad imamo u vidu gde sve nismo bili. A posebno je uzbudljivo što ljudi dolaze iz raznih mesta u svom okruženju da nas vide, kao ti recimo. To je slučaj čak i u Americi, ljudi putuju kolima sa Floride u Teksas da nas gledaju jer nećemo biti u njihovoj državi. Nezgodno je to što iako mi imamo volju da nastupamo svuda gde nas zovu, ima jako puno mesta, a svirke su veoma iscrpljujuće i posle nekog vremena odmor je neophodan.
Gledajući vas uživo i poredeći zvuk sa ploče, pitam se kako izgleda snimanje albuma? Kako u studiju postižete taj intenzitet emocija koji se neverovatno uveća na koncertu?
R: Proces snimanja u studiju je sasvim drugačiji od nastupa uživo. Rastavljen je na najsitnije delove u kojima se obraća posebna pažnja na razne detalje. I nema publike pred nama.
W: Za naše koncertne nastupe veoma je važan vizuelni aspekt. To kako se ponašamo i kako izgledamo na sceni mora podjednako da animira publiku kao i zvuk. Za nas je koncert kombinacija onoga što čuješ i vidiš ispred sebe.
R: A kada si u studiju, oslanjaš se samo na zvuk, nema slike. I zato moraš da učiniš sve da emocije koje imaš pretvoriš u zvuk. Ako ti se plače, moraš da učiniš da pesma odslikava to osećanje, a ne da na kraju zvuči kao da si žvakao žvaku sve vreme.
Dok sam vas gledala uživo, setila sam se one poznate rečenice ’gledam budućnost rock’n’rolla’… U vašem slučaju, intenzitet emocija i sveukupna energija podsećaju me na ono što pravi rock’n’roll treba da bude…
R: Hvala. R’n’R je danas već prilično star, zar ne? Oslanjati se na formu ili neke ’poznate fore’ potpuno je bezveze. Ja sam išla u muzičku školu za džez dve godine. I tamo sam naučila najvažniju stvar – nije važan zvuk ili akordi koje sviraš, već duh inovacije koji donosi nešto novo u muziku. Isto se odnosi na r’n’r. Preuzimanje naučenih modela je potpuno besmisleno…
W: …tako se propušta cela poenta…. Ono što je uzbudljivo u rock muzici nisu tri akorda koja postoje u svakoj rock pesmi, već određena energija, svojevrsni haos i ’ono nešto’ što nadilazi ta tri akorda a što dopire do tebe. I to je ono što razlikuje Džeri Li Luisa i neki veliki bend od ostalih – nisu tri glupa akorda u pitanju već je energija ono što je inventivno u vezi sa njima. To je problem sa novim EMO/metal bendovima – oni samo zvuče kao metal bendovi, nema nikakve energije.
R: Oni kao da se lože na neku ideju…
W: …’Ja hoću da budem u bendu, i zvučim kao da sam u bendu, i voleo bih da postanem velika zvezda…’
R: …ali nikako da nam kažu šta im se dešava SADA, šta im se vrti po glavi, potpuno su zaokupljeni nekom imaginarnom idejom o sebi. Muzika mora da govori o onome što je stvarno, inače će biti lažna.
Kako uklapate svoje muzičke uticaje u vašu muziku?
W: Za mene su uvek radi o ’duhu’ neke muzike, pre nego o njenom zvuku. Primera radi, nikada ne bismo koristili zvuk džeza kao inspiraciju, ali bih voleo da primenim ideju džez improvizacije u našoj muzici. Dakle, nikad ne bih oponašao neke džez akorde, ili formalna džez rešenja. Ali ono što je za mene dragoceno kao uticaj je to što su džez muzičari koristili standardnu strukturu pop pesme i razgradili je na zajeban način. Ja bih taj ’duh’ voleo da primenim u našu muziku. Za mene je svaka pesma Boba Dylana folk pesma sa folk melodijom. On je koristio taj folk ambijent da bi svaki put rekao nešto novo i za mene njegova muzika i dalje zvuči neverovatno sveže i moderno, još od šezdesetih.
R: Zato što je stvarna, inspirisana realnim stvarima…životom.
Kakvi su planovi za ovu godinu? Imate novu pesmu na soundtracku za TV seriju ’SixFeet Under’…
W: ’Cold Wind’ je bila samo skica, ovo je bila dobra prilika da je završimo i objavimo na toj kompilaciji.
Gledate li seriju, da li vam se dopada?
W: Da, baš smo ljubitelji. Mada smo odgledali samo prve dve sezone, i to za tri dana. To je stvarno dobra serija.
Kada očekujemo novi album?
W: Iako još uvek traje promocija albuma ’Funeral’, mi stalno snimamo nove pesme i planiramo da najesen uđemo u studio. Ili početkom zime. Kada prođu koncerti, imaćemo dosta slobodnog vremena tokom leta, tako da ćemo da napravimo neki konkretniji plan.
Šta slušate i na koja imena biste skrenuli pažnju našoj publici?
W: Ovih dana dosta slušam naše drugare iz Montreala – Wolf Parade. Nedavno sam čuo grube mikseve za njihov novi album i pesme zvuče veoma uzbudljivo. Od starije muzike trenutno slušam Henka Vilijamsa i Roja Orbisona.
R: Kad smo na turneji, u autobusu je prilično sužen izbor muzike. Wolf Parade svakako preporučujem. Od starijih stvari, klasici poput Nine Simon, Bili Holidej, Žaka Brela, ali to je samo mali procenat u odnosu na svu različitu muziku koju slušamo kad smo kod kuće u slobodno vreme.
Smatrate li sebe kanadskim bendom?
W: Ja čak nisam ni Kanađanin.
R: A ja sam iz Kvebeka, što je skoro kao druga država…tako da….
Teritorija je relativna stvar….
W: U našem slučaju regionalna pripadnost nije od nekog značaja. Ja volim Montreal, to će za mene uvek biti poseban grad. Možda zvuči suludo ali moje osećanje je da smo mi bend iz Montreala, pre nego da smo bend iz Kanade.
