Ima neka vlaška magija u pesmama koje traju i traju i probijaju (nametnute i neprihvatljive) vremenske okvire radijskog singla. Iako je za nekoga to samo ponavljanje ili varijacija iste teme, za neke druge je u tom trajanju i dramaturgiji koja vodi do vrhunca smisao života. Ima i pesama koje prkose svim pravilima i sijaju svojom lepotom evo i dvadeset godina kasnije. Pesma Sebastijana Telijea (Sébastien Tellier) “La Ritournelle” traje 7:34 minuta i objavljena je na albumu “Politics” (2005) koji je onako, više običan nego što je poseban, a sama pesma izašla je u svet par godina ranije.
Šta je to “La Ritournelle“? Termin pozajmljen iz klasične muzike, u današnje vreme bismo to opisali kao refren, a ako se zanemari muzika onda bi to bilo nešto što se ponavlja ili stalno vraća. O čemu je pesma? Ja bih je opisao kao nastavak “Život je nekad siv nekad žut” Bajage i Žike sa “Prodavnice tajni”, a sam Telije ju je godinama kasnije opisao rečima: “Ta pesma je kao nebo. Pola je plavo, pola je sivo i oblačno, ali baš je ogromno…” I to je to ili to je ono što je meni potrebno. “La Ritournelle” je orkestrirana ljubavna mantra, put o kojem maštate i ogromna želja i obećanje da ljubav može da bude večna sa partnerom koji je “taj”. Ili ćete bar da mislite da je ljubav koju osećate večna, iako je vaš izabrani partner otišao dalje svojim putem (mea culpa). Pesma je i nostalgična i futuristička i patos i pritajena euforija, s onim stanjem koje se samo od sebe stvori na klimavom planinskom mostiću koji je tu da spoji onaj mitski put od vrištanja (od sreće) do plača.
Sve kreće iz klavira i ritma, onda uskaču violine (i triler) i pripremaju teren za vokal koji je ovde možda i najmanje bitan. Glas prvi put uskoči na kraju četvrtog minuta (3:57) i sadrži samo četiri stiha na engleskom. Vokal je pičovan, užurban i zadihan, po emociji sličan Vučinom u “neka me nose noge od stakla ja se ne zaustavljam“, ali muzika i aranžman pre svega, to je ono što ovu pesmu čini kandidatom za neku novu misiju Vojadžera (samo dodajem pesme na tu zlatnu ploču!).
Počelo je sve šetnjom po Pigalu, kada je Telije u izlogu video klavir Yamaha CP-80 i zaljubio se na prvi pogled. Dovukao ga je u svoj stančić i praktično je sledećih meseci spavao pored njega. Iza sebe je već imao hvaljeni debi “L’Incroyable Vérité” (2000. Record Maker) i recimo da nije bio totalni anonimus. Jedno jutro, u ranu zoru, nastala je osnovna fraza koja se vrti kroz celu pesmu. Iz nekog razloga Telije nije hteo da snimi demo, tako da je pesmu u nastanku svirao prijateljima u svom stanu ili kada bi nekome došao u goste. Ali, to još nije bila pesma kakvu svi znamo i da bi se to promenilo bilo je potrebno da u priču uđe Zinedin Zidan (Zinedine Zidane – ok, ne baš on, ali Tony Allen (Toni Alen) jeste ZiZu na neki svoj način, bez obzira na hejt koji je sručio na njega pre neki dan Femi Kuti u Beogradu). Prvo je saznao da Alen živi na par kilometara od njega na La Defansu (jeste, tamo smo Lazar i ja pre par meseci gledali Springstina), a onda su se našli, naduvali, pili viski u neograničenim količinama i slušali pesmu. Vreme je prolazilo, a onda je Alen rekao “Odoh!” – morao je da ode po sina u školu – ali tada, u tom trenutku nastao je taj ludi kosmički gruv i praktično je pesma bila kompletirana. U jednom tejku!
Gudači su snimani sa Bugarskim simfonijskim orkestrom, a u naše susedstvo došli su Telije i Emanuel Dorlando (Emmanuel D’Orlando) da sve bude kako treba. To snimanje je bilo uglavnom fijasko, a onda je sledio povratak u Francusku i ulazak u priču maestra Dominika Blan Frankara (Dominique Blanc-Francard), koji je rešio gudački aranžman, a sve je smiksao za četiri dana besmrtni Zdar (Phillipe Zdar). Kao i obično u okakvim situacijama velika izdavačka kuća nije verovala u pesmu (ali zato osnivač Rekord mejkera, producent prvog albuma i Telijeov prijatelj Mark Tesije (Marc Teissier du Cros) jeste), a kada je najzad objavljena 2003. godine, gotovo da je prošla nezapaženo. I onda u priču ulazi i poslednji junak ove sage, da potvrdi ono što se desilo i u slučaju Erika Kantone (Eric Cantona), da svaki čudak u Francuskoj ima veliku šansu da bude mesija u Engleskoj, ako ga Englez pogura… Gospodin Den Keri (Dan Carey) danas poznat kao gazda Speedy Wunderground izdavačke kuće, snimatelj, producent i guru, najbliži saradnik Kej Tempest (Kae), autor brojnih planetarnih hitova (Kajlin “Slow” su napisali ona, on i Emilijana Torini!) i producent Fontaines D.C, remiksovao je pesmu (Mr Dan’s Magic Wand remiks) i sabio je na 3:18, a 7″ sa skraćenim originalom i remiksom objavio je londonski Lucky Number i tako je počelo osvajanje sveta. Dok su u Engleskoj DJ-evi i radio voditelji padali jedan po jedan, u Francuskoj je samo Radio Nova emitovala pesmu.
A onda se i to promenilo, pošto je 1. decembra 2004. izašao film “Narco” reditelja i glumca Žila Leluša i Tristana Oreta (Gilles Lelouche, Aurouet), a saundtrek za isti uradio je Telije (i imao malu ulogu) uz pomoć Krištofa Šasola (Christophe Chassol) i Sinklera (posle je Šasol svirao na albumu “Boys Don’t Cry” Frenka Ošna (Frank Ocean), kao i sa Phoenix na turneji, a ima i izuzetnu solo karijeru, a Sinclair je rođen kao Matje Blan Frankar (Mathieu Blanc-Francard) – sin je Dominika koji je aranžirao gudače i brat Bumbasa /Boombass, koji je sa Zdarom činio Cassius), a na kraju filma išla je “La Ritournelle“. Onda je sve eksplodiralo: krenuli su fensi remiksi, reklame, kampanje multimilionskih kompanija (L’Oréal je celu kampanju sa Brosnanom i Dempsijem /Pierce Brosnan, Patrick Dempsey/ bazirao na ovoj pesmi, preparati za negu muškaraca – budite bez bora i stavite afteršejv uz Seba!), dodela pehara posle finala Rolan Garosa, rijaliti serijali… samo zamislite nešto i pesma je bila tu. UPDATE: Dobio sam dozvolu od drage komšinice da dopišem i da su se neki ljudi (tu oko nas) i venčali uz ovu pesmu: svadba je bila divna, brak nije potrajao, muzika je bila strava!
Opet je “zvanično” singl objavljen 31. januara 2004. godine kada je izašao i album, a zvanično-zvanično singl i spot izašli su 26. septembra 2005. Od tada do danas svake godine pojavi se neki novi remiks ili sempl u hit pesmi, a Sebastijan je sam sebe citirao na “L’Amour et la Violence“, koja je i neki logični nastavak/završetak “La Ritournelle“, ali sa manje afro gruva, a više Air, Daft Punk, M83 kosmičkog bita (producenti albuma “Sexuality“, koji zatvara pesma “L’Amour et la Violence”, bili su Gi-Hristo (Guy-Manuel de Homem-Christo) i Erik Šedevil (Eric Chédeville). Ima smisla ove dve pesme posmatrati kao jednu celinu, jedno delo, kao početak i kraj ili kao kraj filma i vinjetu na end credits. Ljubav dozvoljava sve, jebemga. Ima jedna verzija pesme (uvek ima neka verzija, zar ne?) koja ovu tezu pretvara u stvarnost i tu bih stavio tačku na ovu priču.
Sébastien Tellier – La Ritournelle
Oh, nothing’s gonna change my love for you
I wanna spend my life with you
So we make love on the grass under the moon
No one can tell, damned if I do
Forever journeys on golden avenues
Drift in your eyes since I love you (oh)
I got that beat in my veins for only rule
Love is to share, mine is for you
