Marissa Nadler: Biću nečija Džuli Kruz – POP Depresija

Neobično cenim kada neko pod “stare dane” (obično pod tim mislim posle 25 godina, mada ima izuzetaka) odluči da promeni svoj život, posao, okruženje, karijeru, sve… i da krene ispočetka da radi ono što voli, pa makar učio da čita, piše i hoda u vreme kada neki drugi (možda srećniji) ljudi imaju svoje porodice i vode očekivane živote. Marisa Nadler (Marissa Nadler) je jedna od “tih” ljudi.

Hrabra i uporna, stidljiva i tvrdoglava, talentovana i spremna da uvek nešto novo nauči. Little Hells je četvrti studijski album u njenoj karijeri, za mene – i nisam usamljen u tom mišljenju – njen najbolji.

Marisa je zaslužna i za tekst o sestrama Hilton koji sam jednom napisao, a njene pesme su divna utočišta za kišne i crne dane koji prođu kroz naše živote, hteli mi to ili ne. Sa Marisom je razgovarala Svetlana Đolović.

PD • Da li te je zatekao uspeh novog albuma Little Hells i uopšteno odlične ocene i kritike i publike?
MN • Moram da priznam da jeste. Nisam imala predstavu da recimo ljudi u Srbiji znaju za mene i slušaju moju muziku, jer do sada nisam imala priliku da sviram u istočnoj Evropi. A to mi je sada sledeća stvar na spisku – da se protegnem dalje od zapadne Evrope, u neke predele koji su manje ‘američki’ a više egzotični. Ja se inače toliko uživljavam u sopstveni proces stvaranja muzike i iz nekog razloga izgleda da se tu uklapaju jedino negativne stvari…

PD • Promena u zvuku na novom albumu je vrlo očigledna – čuje se prisustvo benda, tu je elektronika i posve drugačiji aranžmani. Na prethodnom albumu si eksperimentisala sa višeglasjem, kako je došlo do ovog zaokreta?
MN • Bukvalno sam odlučila da je vreme za promenu. Ovo je moja četvrta ploča i shvatila sam da sam sad u tom dobu kada više ne želim da iznova i iznova pravim jedan te isti album. Došlo je vreme da isprobam nešto novo. Htela sam zapravo da dokažem samoj sebi da sam sposobna i za nešto drugo osim pravljenja akustične muzike. Takođe me jako zanimalo da probam tzv. horske, harmonijske aranžmane. Moj producent je iskusan u radu sa indi-rok bendovima tako da mi je on puno pomogao da steknem više samopouzdanja, da sviram električnu umesto akustične gitare i sve u svemu, da se više zabavim.

PD • Kako bi ti opisala svoju muziku? Često se čiju odrednice poput – gotika, jeza, ukleta atmosfera… vidiš li sebe kako nekad u budućnosti praviš muziku sa srećnim krajem? Da li je sve u svemu, sada tvoja muzika imalo optimistična?
MN • Ne (smeh)… Centralne teme na prethodna četiri albuma su patnja i usamljenost, zato što su to bila dominatna osećanja u mom životu. Nije da sam donela bilo kakvu racionalnu odluku o tome da pesme moraju biti tužne i usamljeničke. Za mene je pisanje neka vrsta terapije. Kako se moj život bude menjao, kada se budem ponovo zaljubila, možda ću napisati i album sa ljubavnim pesmama. Ne postoji svesna namera da pravim tužnu muziku. Uvek vam govore da treba da pišeš o onome što poznaješ…evo, u poslednje vreme sam mnogo srećnija, baš sam nedavno upoznala jednog finog momka…i ko zna, možda će moj sledeći album i dalje biti atmosferičan i jezovit, ali mnogo optimističniji u vezi sa stanjem sveta.

PD • Jedna od stvari koje čine tvoju muziku tako čudesnom jeste i tvoj odnos prema prirodi…
MN • Odrasla sam u predgrađu, blizu autoputa, u jednom nimalo lepom mestu za život. Verovatno sam zbog toga počela da maštam o drugačijem okruženju kako bih se izmestila iz te ružne stvarnosti – sanjala sam neka divna mesta, cvrkut ptica i i cvetna polja ne bih li potisnula sliku sumornih strip-molova pored autoputa. I likovi u mojim pesmama obično dolaze iz takvih mesta. Ako se sećaš kako izgledaju kuće u filmu Edvard Makazoruki, tako otprilike izgleda mesto gde sam odrasla. Fascinacija, ljubav, čak i nekakava čežnja prema prirodi došli su kao potreba, jer to nisam imala. Kako se kaže ‘the grass is always greener on the other side‘…

PD • Kako si rešila da postaneš muzičar, s obzirom na to da si se školovala da budeš vizuelni umetnik?
MN • To se desilo spontano. Išla sam u školu za dizajn, studirala sam slikarstvo, diplomirala sam umetničku pedagogiju. Sve to vreme sam paralelno pisala i snimala pesme. Pošto sam samouka muzičarka, nekako sam uvek mislila da sam bolja u onome za šta sam se školovala. Vremenom sam shvatila da mnogo više uživam baveći se muzikom nego slikarstvom, jer je kroz pesme izražavanje mnogo direktnije, mogu mnogo neposrednije da pokažem kako se osećam i šta mislim. Kada sam objavila prvi album na jednoj maloj etiketi, pozvali su me na turneju po Engleskoj. To je bilo pre nekih pet godina, u to vreme sam bila nastavnica likovnog u Harlemu i stvarno sam bila nezadovoljna svojim životom. Bila sam na raskrsnici i tada sam rešila da krenem na turneju da vidim kuda će sve to da me odvede. Pošto je sve prošlo prilično dobro, ispostavilo se da je moja budućnost u pisanju pesama.

PD • Kako si otkrila svoj glas?
MN • To se desilo prilično kasno. Sada imam 28 godina i kao dete sam bila veoma stidljiva i nesigurna. Nisam imala nikakvog samopozdanja, nisam nikad uzimala časove ni pevanja ni sviranja. Prvo sam pevala samo u svojoj sobi i polako, posle godina upornog vežbanja konačno mi se svidelo kako zvučim. U početku uopšte nisam bila rođena pevačica. Tražeći svoj izraz prošla sam mnoge faze – probala sam da zvučim kao Kortni Lav, ili neki razni drugi ljudi.

PD • Da li ti smetaju poređenja sa nekim drugim pevačicama, poput Kejt Buš ili Elizabet Frejzer?
MN • Ne, nimalo mi ne smetaju. Veliki sam fan Kejt Buš, tako da mi je to pravi kompliment, kako i u slučaju Cocteau Twins, čiji sam fan odnedavno. Kada neko upoređuje dve umetnice koje nemaju ništa zajedničko, samo zato što su žene, to ume da bude uvredljivo – recimo onaj ko mene poredi sa Džoan Baez, sumnjam da je čuo puno kantautorki, jer ona nije pisala pesme koje je pevala, a jedina zajednička stvar koju imamo je duga crna kosa i akustična gitara. Sviđa mi se poređenje sa Houp Sandoval jer sam odrasla slušajući Mazzy Star i taj uticaj se čuje.

PD • Često obrađuješ druge autore, poznate su tvoje izuzentne verzije pesama Nila Janga, Radiohead, Lenarda Koena…Uspevaš da ih savršeno uklopiš u atmosferu tvoje muzike…Da li znaš da je neko obradio neku tvoju pesmu i kako uopšte biraš pesme koje ćeš da obradiš?
MN • Ne znam da je iko do sada obradio neku moju pesmu. Pošto nisam školovan muzičar, obradama pristupam kao da su to zapravo moje pesme, sviram ih onako kao bih svoje. Uopšte ne umem da podražavam original, jer, recimo, ne sviram gitaru na način kako je to činio autor. Obično biram pesme koje volim, tako je, recimo, bilo u slučaju Ket Stivensove pesme Trouble. No Surprises od Radiohead su mi naručili kad se pravila kompilacija povodom godišnjice izlaska OK Computer. Svaki put je drugačije, ali se trudim da originalu uvek pristupim sa poštovanjem, u želji da od nečeg starog napravim nešto novo.

PD • Često si na turneji, mesecima daleko od kuće, nekada sama nekada sa bendom. Kako izlaziš na kraj sa usamljenošću na putovanjima. To je, čini se, sasvim druga vrsta osećanja u odnosu na ono kod kuće. Da li te publika pred kojom nastupaš čini manje ili više usamljenom tada, kakva je razmena u pitanju?
MN • Definitivno se osećam usamljenije pred masom. Znaš onu izreku “nikad nisi tako sam kao u sobi punoj ljudi.” Teško mi je da verujem nepoznatim ljudima, teško uspostavljam prijateljstva sa ljudima koji dolaze na moje koncerte jer nisam sigurna kakve su im namere, bilo da je to neko ko hoće da me odvuče u krevet ili želi bilo šta drugo od mene. Tako da se obično osamim posle koncerta jer sam inače po prirodi zatvorena i ne pričam sa puno ljudi. Da budem sasvim iskrena, turneje mi jako teško padaju, emotivno. Jer ja sam u suštini kućni tip, volim da budem u sobi, gledam kroz prozor, slikam, pišem pisma. Ali svesna sam da bih opstala kao muzičar moram da nastupam pred publikom.

PD • Znači, nikad ne bi mogla da budeš frontmen nekog popularnog benda, poput Wilco ili My Morning Jacket, ne u smislu muzičkog pravca, već broja ljudi kojima se obraćaš?
MN • Da budem iskrena, ne vidim da moja muzika može ikada da bude prijemčiva velikom broju ljudi. Pošto je prilično mračna, postoji granica do koje moja popularnost može da ide. Ja sam svesna da moja muzika nije pristupačna za svakoga, nije pop u bilo kom smislu. Ja takođe ne objektivizujem sebe seksualno da bih promovisala muziku, ne slikam se u jebozovnim pozama, i time verovatno sebi otežavam posao. Vrlo mi je važno da sačuvam svoj umetnički integritet. Naravno da bih volela da sam dovoljno uspešna da idem na turneju samo nekoliko meseci godišnje, a da ostalo vreme provedem pišući pesme. Volim Wilco, ali oni su potpuno drugačiji. Neverovatno su popularni, i to s dobrim razlogom. Oni jednostavno prave muziku koja se svima dopada.

PD • Opiši nam odnos prema Džoni Mičel, vaše karijere imaju neke dodirne tačke?
MN • Ona je umetnica kojoj se divim iz dubine duše. Ona je verovatno največi krivac što sam postala kantautorka. Ona je takođe slikarka i sama je radila omote svojih albuma. Bila je inovativna gitaristkinja, zbog štimovanja koje je osmislila, zvuk gitare je bio stvarno poseban. No, s druge strane, čujem da je ona danas jedna vrlo nesrećna osoba.

PD • Reci nam nešto o ženskim likovima i njihovim neobičnim pričama u tvojim pesmama? Tu su Anabel Li, Silvija, Rejčel, Meri, Dejzi i Vajolet… Tvoja pesma o sestrama Hilton inspirisala je autora ove emisije da napiše jedan divan esej o njihovoj sudbini.
MN • Volela bih to da pročitam.

PD • Misliš li da bi njihova priča bila drugačija danas, u 21. veku, da li bi one možda našle svoj srećan kraj?
MN • Pretpostavljam da znate da je to istinita priča. Možda ih danas roditelji ne bi prodali u cirkus, možda bi ih razdvojili na rođenju, jer je medicina danas toliko napredovala…međutim, ta njihova tragična sudbina je upravo ono što me privuklo. Tragedija me inspiriše. Priča o Dejzi i Vajolet je lepa i tužna u isto vreme, i sećam se da me je odmah zaiteresovala, pesmu sam napisala bukvalno za pet minuta. Danas bi one možda…ne znam…postoje verovatno i sada neke slične tragedije o kojima još uvek ne znamo…

PD • Postoji li u tvojoj umetnosti tzv. ženski rukopis, ili koncept?
MN • Ženski likovi me inspirišu. Mislim da je moja muzika neverovatno ženska i to bez kompromisa i bez pardona.

PD • Deliš li uopšte umetničko izražavanje na muško i žensko, u literaturi, muzici, filmu, slikarstvu…?
MN • Ne verujem. Smatram da sviram gitaru podjednako dobro kao većina muškaraca koje poznajem. To bi dakle bio muški element u mom izrazu. Ali emotivnost i ženstvenost preovladavaju u mom pevanju ili raspoloženju u pesmama. Naravno, i muškarci mogu da budu osećajni i nežni, tako da podela nema puno smisla. Moji fanovi su, zapravo, uglavnom muškarci, iako i dosta žena voli to što radim.

PD • Vinili su se poslednjih godina vratili u velikom stilu. Oni su na neki način sentimentalno putovanje u prošlost Kako ti slušaš muziku, imaš li gramofon i jesi dobila svoj prvi iPod?
MN • Pre tri godine otac mi je kupio iPod za rođendan i do skoro ga uopšte nisam koristila. Na pauzi između dva dela turneje radila sam kao dadilja petoro dece jedno od njih mi je pokazalo kako radi iPod. Ali meni se ta stvar ne dopada naročito. Prvo zato što mp3 kompresuje zvuk, tako da neke velike pesme zvuče sićušno, postanu ti maleni fajlovi koji zvuče kao konzerva. Uglavnom slušam ploče, imam gramofon i nastojim da redovno kupujem ploče. Sviđa mi se veličina omota i kako u toj dimenziji izgleda slika na omotu. Kada držim ploču u rukama stvarno imam osećaj da posedujem kolekcionarski primerak, nešto posebno i lepo za oko. Naravno, zvuk vinila je nešto zaista prelepo.

PD • Kako se odnosiš prema novim tehnologijama i internetu, naročito. Rediteljku tvojih spotova upoznala si preko interneta, zar ne?
MN • Tako je. Internet mi jako pomaže u karijeri, a opet imam pomešana osećanja prema njemu. Svesna sam da ne bih bila tu gde sam sada da nije interneta – komuniciram sa mojom izdavačkom kućom, koncertnim meradžerom, sa ljudima iz raznih zemalja a da se uopšte ne pomerim sa jednog mesta. S druge strane, internet je omogućio i to da svako, kvalifikovan ili ne, dobronameran ili ne, pozvan ili ne, napiše o tebi najpakosnije moguće stvari.To može jako da povredi i imaš utisak da gubiš svoju privatnost, naročito, imajući u vidu da se ja svuda predstavljam pod svojim pravim imenom. Moj identitet je nezaštićen, i sam Bog zna šta bih sve saznala o sebi kada bih svoje ime ukucala u Google.

PD • Imaš li poverenja u kontakte koje ostvariš preko interneta?
MN • Itekako. Tako sam upoznala neke neverovatne ljude. Džoanu Lindu iz Portugala nikada nisam upoznala uživo a ona mi je režirala 3 prekrasna video spota. Širom sveta postoje srodne duše – neko ko kapira moju muziku napravi nešto i meni se svidi njihova umetnost i završimo tako što radimo nešto zajedno. Volim da mislim da ču u budućnosti praviti muziku za filmove. Jako me zanima da radim sa filmskim rediteljima.

PD • Reci nam neki naslov za koji bi volela da si ti pisala muziku?
MN • Volim radove Terensa Malika, posebno filmove Badlands i Days Of Heaven. Volim Vudija Alena, iako se to možda ne bi očekivalo zbog humora – super su mi Annie Hall i Manhattan. Volela bih da radim sa Dejvidom Linčom, Timom Bartonom, Gasom Van Santom, i mogla bih ovako satima… I evo jedne zanimljivosti, znate onaj film Amelie? E pa upravo sam saznala da je autor muzike za Amelie, Jan Tirsen, fan moje muzike, tako da se nadam da ćemo možda u budućnosti raditi nešto zajedno.

PD • Poznato je da si radila na raznim mestima kada ne snimaš album i nisi na turneji. Kakva je sada situacija sa regularnim poslovima? Da li su ti oni potrebni zbog novca ili i psihološki, da malo predahneš od muzike?
MN • Kad se baviš muzikom, novac dolazi i odlazi. Ovih dana je dobro jer sam upravo završila turneju, i trenutno nemam redovni posao. Pošto je prošlo godinu dana od završetka snimanja albuma do njegovog izlaska, bila sam primorana da radim, ali definitivno mi je cilj da više ne moram da idem na posao. Prosto ne volim da sedim u kancelariji. Ne možete da zamislite koliko sam poslova promenila – bila sam bibliotekarka, nastavnica likovnog, instruktor origamija, službenica, sekretarica i ne želim više takav život.

PD • Da li misliš da ćeš imati stpljenja i izdržljivosti da opstaneš kao muzičar?
MN • Nadam se nekom srećnom obrtu. Da se ne lažemo, ovo je bio težak put za mene, i nije da se ne zapitam s vremena na vreme koliko dugo ću još moći da izdržim. Stvarno sam vredno radila i puno sam provela na turnejama, tako da priznanje nije došlo preko noći već polako i postepeno. San mi je da me nađe neki novi Dejvid Linč i da mi kaže “budi moja Džuli Kruz“. Stvarno obožavam njenu muziku. Mislim da sam posvećena i da još nisam snimila svoj najbolji album, imam u sebi još mnogo toga što treba kreativno da izrazim.

PD • Sećaš li se trenutka kada si napisala prvu pesmu ili kad si prvi put nastupila pred publikom?
MN • Ne sećam se kad sam napisala prvu, ali se sećam kad sam napisala prvu koja je vredna postojanja. Zove se August Grows Gently, napisala sam je sa osamnaest, a počela sam da sviram gitaru i pišem pesme sa četrnaest. To je bio period odrastanja, pun promena, dešavalo se puno toga o čemu sam mogla da pišem. Prvi nastup je bio na koledžu tokom jedne od onih večeriotvorenog mikrofona… od tad do dan danas ostala sam stidljiva na bini.

PD • Da li i dalje imaš tremu kad nastupaš i kakav ti je uopšte odnos prema publici na koncertu?
MN • Jednom su me opisali da izgledam kao marioneta na bini, u smislu da se čudno pomeram i delujem stidljivo. Uopšte nisam diva-tip. Još uvek nisam prevazišla tremu kad nastupam i skroz se unervozim pred svaki bogovetni koncert, ponekad toliko da mi pripadne muka, fizički. Neki ljudi nikad se ne izbore s tim. Ranije sam pokušavala da se pićem oslobodim napetosti, ali ni to nije rešilo stvar. Za nekoga ko nije rođeni performer, može da bude vrlo teško. Postoji razlika između nekoga ko piše i snima pesme i onogo ko može i da ih izvodi pred publikom.

PD • Na nekoliko mesta pominješ rum u pesmama? Omiljeno piće ili?
MN • Ne, na prvom albumu Ballads of Living and Dying ima pesma Days Of Rum, to je trebalo da bude moja prava piratska avantura. A onda sam na novom albumu u pesmi Mistress referisala na to vreme stihovima “Days of rum turn to years of swine”, da dočaram kako su nekada srećni dani postali bedni. Inače, najviše pijem crno vino, mada se odnedavno trudim da ne preterujem sa pićem. Volim i viski.

PD • Stih u pesmi Hole is Wide “I’m more than blue I’m violet” jedan je od najuzbudljivijih koje sam čula u poslednje vreme, podjednako je upečatljiv vizuelno i emotivno…
MN • To je upravo bila ideja i ima veze s mojim slikarskim bekgraundom. Kao što znaš plava i crvena čine ljubičastu – tako da crvena u tom smislu predstavlja krv mojih emotivnih rana, a plava simboliše tugu.

PD • Planiraš li da dođeš u ovaj deo Evrope?
MN • Da, to će biti aktuelno možda već u drugom delu godine. Od svih koncerata u Evropi, samo jednom sam bila u Istočnoj, u Letoniji. Uskoro idem u Poljsku. Ako bude dovoljno interesovanja, definitivno bih došla u Srbiju. Zapadna Evropa je prilično amerikanizovana, tako da bi mi prijali neki egzotičniji krajevi.

PD • Šta slušaš ovih dana?
MN • Malo sam ispala iz fazona sa aktuelnim izdanjima dok sam bila na turneji, to moram da nadoknadim. Slušam uglavnom stari kanri & vestern. Mogu da preporučim Semi Smit Help Me Make It Through the Night, Temi Vajnet, volim Peti Smit, Timi Juro, Kejt Buš Hounds of Love… sada se najviše ložim na opskurne kantri pevačice…

PD • Tri pesme koje bi u svako doba stavila na tvoj mixtape?
MN • Džoni Mičel – Last Time I Saw Richard, sa albuma Blue, zatim Nil Jang – Sugar Mountain, sa kompilacije Decade ili trinaestominutna verzija Cortez The Killer sa ubitačnim solom na električnoj gitari, pa onda Kejt Buš – Mother Stands For Comfort, Throwing Muses – Vicky’s Box… mogla bih ovako satima…

PD • Negde si rekla da ne voliš da te zovu folk kantautorkom. Da li bi bilo ispravno da tvoju muziku zovemo gotik kantri?
MN • Da, naravno.