Možda je kriterijum trebalo da se uvede i predstavi na samom početku, a možda i nije. Svejedno, za peloton serijala Pesme za poneti u priču uvodim “Vrhove Zelengore”.
Ono što sigurno znam je da su bile devedesete i to verovatno prva polovina, vreme u kojem smo Kaća i ja pasionirano slušali sve noćne programe na B92. Tako da su to vremensko-prostorne koordinate u kojima se desila lančana reakcija. Više nisam siguran ni ko je vodio emisiju – mislim da je bilo dvoje ljudi – niti ko je gostovao, ali tada sam prvi put čuo da neko priča o “Vrhovima Zelengore” kao etalonu za kvalitet i to kroz ta tri “jaka” mesta koje svako veliko delo mora da ima. Mislim da je u pitanju bila izjava profesora Šaranovića na FDU, što je manje bitno za celu ovu priču, ali jeste bio okidač da se opet posvetim Zelengori i da film sa desetak godina razmaka od prvog gledanja pogledam i peti i šesti put. S ove distance svakako da je film mogao da bude bolji, svakako da je sve moglo da bude moćnije i elegantnije, scene borbe mogle su da budu manje pozorišne, ali kada se svi elementi uzmu u obzir, mislim da je ovo film koji me je najjače udario u glavu u periodu dok sam bio tinejdžer.
Za neke (mnoge) ljude, “Vrhovi Zelengore” bio je poslednji veliki SFRJ ratni film, snimljen za veliki novac (svakako zanemarljiv u odnosu na budžet “Bitke na Neretvi” i “Sutjeske”, s internacionalnom ekipom (Sergej Bondarčuk, Alan Nuri, Džozefina Čaplin), iskusnim rediteljem (Zdravko Velimirović), popularnim glumcima (Bata Živojinović, Veljko Mandić, Dragomir Bojanić Gidra, Slobodan Dimitrijević, Branko Đurić, Faruk Begoli, Ljiljana Dragutinović, Darinka Đurašković) i zvezdama koje dolaze (Danilo Lazović, Radoš Bajić, Miki Krstović, Gordana Kosanović), uz elitnu ekipu “filmskih Nemaca” (Voja Mirić, Božidar Pavićević Longa, Peter Carsten). U centru pažnje je jedan dan bitke na Sutjesci i čuvanje kote Ljubin grob koja ”nije smela da padne”. Jednu kotu (Košuta) držali su Srbijanci, drugu (Ljubin grob) Crnogorci, razdaljina između dve tačke je manja od 2,5km. Ekipa koja je dobila tu nemoguću misiju bila je druga četa, III bataljona 4. proleterske crnogorske brigade.
U istorijskom pogledu bitka na Sutjesci je bitna (možda i najbitnija za dalji tok rata na teritoriji na kojoj je posle formirana FNRJ) pošto je njen ishod direktno uticao na to da Vinston Čerčil prestane da daje podršku i četnicima i partizanima – posle Sutjeske podršku su dobijali samo partizani.
80 godina od bitke obeleženo je u junu ove godine, što je pratilo i nekoliko zanimljivih analitičkih tekstova – par njih uspelo je da izbegne i političarenje i prekrajanje istorije. Sama bitka na Sutjesci (Peta neprijateljska ofanziva ili operacija Švarc) trajala je od 15. maja do 15. juna 1943. godine. S jedne strane (neprijateljske) više od 120.000 vojnika, sa druge (naše) oko 20.000. Neprijatelj jeste bio brojan i bolje opremljen, a ogromne probleme pravili su pegavi tifus i glad. Epilog bitke bio je da je poginulo oko 7.500 partizana i hiljadu Nemaca. Najviše stradalih bilo je u Drugoj dalmatinskoj udarnoj brigadi – njih 764. U borbi su ranjeni i vrhovni komandant NOVJ Josip Broz Tito i drugi čovek britanske misije kapetan Vilijam Dikin, dok je kapetan Bil Stjuart poginuo. Film se bavi dešavanjima tokom 10. juna, a sam zadatak bio je uglavnom nemoguć. Kako je uopšte neko preživeo apsolutna je misterija, a taktičke greške koje su pravile obe strane su uglavnom neshvatljive i dan danas. Jeste, sa pravom će neko sad da kaže: “Vidi ga, sad je i ekspert za rat i neprijateljske ofanzive!“. Istina je da mi je ovo pasija od srednje škole i da sam posle gledanja svih (ili skoro svih) ratnih filmova koji su snimljeni u SFRJ i čitanja raznih dnevnika, memoara, intervjua i ostalih tekstova učesnika bitke, uglavnom spreman da dam amaterski komentar na nešto što dodiruje istorijske događaje. Ali, sasvim je u redu da se ovo tretira kao klasična “nisam doktor, ali mogu da pogledam” situacija.
Nego, kako su partizani uopšte došli do ove situacije u maju i junu 1943. godine? Posle neuspeha operacije Vajs (Weiss, IV ofanziva) koja je trebalo da uništi glavninu partizanskih snaga na području NDH i koja je kulminirala bitkom na Neretvi, partizani i brojni ranjenici su se oporavljali na širem području Foče. Vrhovni komandant i generalštab su (pogrešno) procenili da ih neprijatelj neće napadati na nepristupačnom planinskom području i mislili su da će imati više vremena za oporavak.
Ali, Hitler je vrlo brzo naredio dalji progon i uništavanje NOVJ i početak operacije Švarc (Schwarz). Novitet je bio taj da je uz pregrupisane nemačke jedinice i italijanske, četničke i ustaško-domobranske saveznike tu bila i jedna bugarska jedinica i od sredine maja oko partizana opet je bio obruč, samo su ovoga puta bili smešteni između reka Tare i Pive i na Durmitoru.
Šta je uticalo da se vojska dovede u bezizlaznu situaciju? Više faktora: umor, loša zdravstvenu situacija, brojni ranjenici, glad i tifus. A i Tito je čekao. I čekao. Bilo je jasno da se bez direktne pomoći saveznika ovo neće završiti ni brzo ni efikasno ni na dobar način i zato se čekala britanska delegacija. Ona je stigla 22. maja i spustila se kod Žabljaka, a predvodili su je dvojica kapetana – Bil Stjuart (obaveštajac) i Vilijam Dikin (vojno-politička pitanja).
Zašto je misija bila bitna? Bila je prva koja je došla kod partizana, a primera radi čak devet je bilo kod četnika, tokom vremena Čerčil je stalno dizao nivo posete (na kraju je slao pukovnike i generale). Stjuart-Dikin misija trebalo je da vidi šta je zaista situacija na terenu i ko se bori na kojoj strani. U tom čekanju Britanaca izgubljeno je možda i ključno vreme da se ranjenici i bolesnici izvuku, ali treba imati u vidu da je pomoć saveznika koja je najzad došla posle bitke omogućila da se preživeli oporave i ozdrave. Samo je cena bila prevelika.
Da li je Tito znao šta se sprema? Svakako jeste. Iz raznih izvora stizale su mu informacije, kao i da će napad biti velikih razmera. Zanimljivo je da nije slušao ni Koču Popovića (komandanta Prve proleterske divizije) – posle je bilo i međusobnog optuživanja za nesposobnost (Kočin krivac za sve je bio načelnik Vrhovnog štaba Velimir Terzić). U raznim situacijama tokom velikih bitki Tito je često oklevao i bio nesiguran, ali i situacija je uglavnom bila nemoguća. Ovoga puta igrao je preferans sa Nemcima i Britancima i kao ulog stavio glavninu partizanskih snaga i ranjenike i uz velike žrtve izašao kao pobednik.
Za početak da definišem gde i je i šta je Zelengora, koja je u glavnoj ulozi u ovom filmu. Zelengora je planina koja jedva prelazi 2000 metara nadmorske visine i nalazi se u sklopu Nacionalnog parka Sutjeska, u jugoistočnoj Hercegovini, na granici sa Crnom Gorom. Poznata je po velikom broju jezera i bogatoj flori i fauni, a ima i jednu prašumu (Perućica).
Kakav je film? Hajde da krenemo od kraja: dobio je Zlatnu arenu za scenario i mušku epizodnu ulogu (Mandić), prikazan je na 23. Pulskom festivalu 1976. godine. Film traje 101 minut, scenario su napisali Mladen Oljača, Đurica Labović, Aleksandar Vukotić i reditelj Velimirović. Sergej Bondarčuk u to vreme bio je uspešan i kao reditelj i kao glumac (i kao pojava), a par godina pre Zelengore, igrao je i u Bulajićevom spektaklu “Bitka na Neretvi”. Ovde je imao ulogu komesara, profesora u školi u civilno doba, a oko njega je pored sina bilo i puno dece iz razreda kojima je predavao. Danilo Mandić je žanr za sebe i to nezavisno od filma i dramaturgije, ovde je bio u modu Hari Din Stenton iz pakla. Bata je i tada – kao i pre i posle – bio superstar, a prvu ulogu na filmu imao je Danilo Lazović kao komandant Dačo (bio je savršen!), Miki Krstović takođe je dobio prvu ulogu na filmu ovde (Radica), baš kao i Gordana Kosanović (Borka), dok je Radošu Bajiću (Nenad, sin komesara i profesora) ovo bila druga uloga. Ljubavni odnos i generalno likovi Alana Nurija i Žozefine Čaplin – Milan i Milena – su jedna misterija na koju i dan danas nemam pravi odgovor (na kraju kada se zatvori ceo njihov narativni krug dobija to sve neki smisao, ali zašto je Nuri morao da bude golih grudi dok je vezan za drvo baš bih voleo da znam. Ne bunim se, samo pitam).
Ljiljana Dragutinović kao Čarna prava je heroina filma, lepa, moćna, nasmejana i prepuna energije, mešavina Wonder Woman i Nataše Romanov, a njena poslednja scena u filmu je čista lepota. Šteta što taj odnos sa “nemačkim komunistom” Andreasom Šilerom (Andrijom, igra ga maestralni Slobodan Dimitrijević) nije malo više razvijen, hemija je bila očigledna. Zoran Cvijanović nije bio debitant na filmu iako je imao samo 18 godina, ali njegova mala uloga, bez mnogo reči, bila je na možda najjačem mestu u filmu. Gidra je bio snajperista, obeležen porodičnom tragedijom, čovek na misiji. Glavna ljubavna priča filma trebalo je da bude ona između Rajka Đurovića i Borke, ali sudbina je htela drugačije…
Izdvojio bih par scena:
– Čarna peva na početku film, vojnik je prati i svira usnu harmoniku, jedan klasičan vestern momenat, divan i lep, šteta što nije trajao duže
– opet usna harmonika u prvom planu i to dve! Počelo je sa partizanske strane prevoja (isti ranjeni vojnik koji je svirao i kada je Čarna pevala), a onda je pesmu prihvatio nemački vojnik sa druge strane i počeo da svira. Epilog je da je šturmfirer Longa sasuo šaržer u njega i naredio juriš
– scena kada se prvi put pojavljuju tifusari koji se uz planinu penju tako što se drže za neku žicu i koji izlaze kao zombiji pred Nemce, uz jezivu muziku i hor iz pakla, delo maestra Zorana Hristića
– Nemci maskirani u partizane koji svi govore srpski (pošto su Nemci iz Banata, logično i Bata se zapitao tokom jedne tuče koliko tačno tih Nemaca iz Banata ima) i partizani maskirani u Nemce predvođeni Nemcem komunistom
– hvatanje Milene i Milana zajedno sa drugim partizanima i ranjenicima i njihovo vezivanje za drvo i pravljenje lomače, sa mladim (i okatim) Cvijanovićem koji treba da ih zapali. I onda dolazak tifusara koji su bili privučeni vatrom i totalni pandemonijum koji tada nastaje uz kolo i pesmu na sav glas i sve one ostale stvari koje su se desile
– sastanak Skojevaca i izbacivanje Milana iz partije zbog odlaska sa položaja (zbog Milene naravno)
– preki sud (u crkvi, koja je improvizovana nemačka baza), psihološko nadmudrivanje i smrt Andrije i Čarne
– trenutak kada Nenad puca na svim nivoima i preuzima na sebe ulogu koja se od njega očekuje.
Zašto je film snimljen, s obzirom da je samo par godina ranije nastao epik “Bitka na Sutjesci” (režija Stipe Delić) koji je pratio dešavanja tokom cele bitke sa nestvarnom ekipom i ispred (Ričard Barton kao Tito, Ljuba Tadić kao Sava Kovačević) i iza kamere? Pretpostavljam da je rukovodstvo republike Crne Gore želelo da se u prvi plan istakne herojstvo crnogorskih partizana u tih ključnih 24 sata bitke tokom povlačenja vojske i ranjenika i da su hteli da iz drugog ugla prikažu svu dramu fronta, nemoguće misije i herojstva običnih ljudi bačenih u ratni haos. Sasvim okej kao ideja, nema tu zamerki.
Šta je rezultat? Jedan čudan film, na momente skoro pa donzigelovski brutalan, neobičnih dijaloga, sa gotovo stripovskim monolozima aktera, posebno je to izraženo kada krene razmena vatre – svaki borac izgovara epitaf kada treba da puca ili baci bombu. Nekoliko čudnih žanrovskih upliva u ratni film, ne zato što se to nije radilo ranije, nego zbog ugla koji je izabran da “začini” radnju: porodična drama, ljubavna drama, horor, ideološko mačevanje na svim nivoima, suptilna prozivka (Nemci iz Banata, tatin sin i njegova posvećenost cilju, mala buržujka, ko zaslužuje da bude komunista) uz očekivanu ideološku indoktrinaciju…
2. juna 2026. biće tačno 50 godina od premijere filma i možda je to prava prilika da se film restaurira i ponudi (novoj) publici da pogleda, jer ovakav ratni film teško da će neko snimiti opet. Zaslužuje da se sredi zvuk, da se opeglaju boje, da se popravi slika i da se sve dovede u red i da film “Vrhovi Zelengore” uspešno zbunjuje i plaši ljude i sledećih 50 godina.
Recenzija Vrhovi Zelengore film
Movie review The Peaks of Zelengore
