Nisam neki kritičar, uglavnom pričam o stvarima koje volim i trudim se da u svemu nađem nešto što mi je barem okej i što bih preporučio drugima. Da ipak to moram da kažem, rekao bih da ne volim televizijske vesti i informativne programe, političare, okrugle stolove, državne projekte, filmove i serije po istinitim događajima, muzička takmičenja, kaver bendove, festivale s uvek istim učesnicima, “mi” ljude, urbanu elitu, kukavice, influensere, sajtove iza paywall-a, ljude koji se leče na Guglu, one koji monologe počinju sa “u moje vreme”, ubijanje reka i uništavanje prirode, lopove i siledžije. Ima jedna mudrost koje se držim kao pijan plota, a iako mi je poznata od ranije, od filma “Tropic Thunder” reditelja Bena Stilera definisana je kao “never go full retard“. Toliko ljudi oko nas prelazi tu granicu iz dana u dan.
Volim reke, prirodu, brda i planine, šetnje sa psom, smejanje, držanje za ruke, maštanje, zagrljaje, muziku, koncerte, pokretne slike, krimiće, igranje sa mačkom, volim kada pišem, volim kada kuvam, zvuk klavira, razgovore sa prijateljima, fudbal, iskrenost i hrabrost, miris njenog tela… Engleska pesnikinja Kej Tempest u poemi “Grace” ima stih: “Kada sam prestala da tražim sebe, najzad sam bila u stanju da pronađem tebe“. U ljudskoj prirodi je da smo tragači, samo ova prva faza baš dugo traje.
“Surrender.”