(Proto tip – S ivice sanjanja, Pop Depresija/Kišobran, 2023)
Nisam se ovako osetio slušajući i razmišljajući o jednom albumu koji prvi put čujem u ovo doba godine najverovatnije još od kad je izašao Block Outov „San koji srećan sanjaš sam“. A Block Out mi je, jelte, bio dovoljno bitan bend da sam ih uživo gledao 52 puta (sasvim moguće i Vranjkovića još toliko puta, posle razlaza benda). Dakle da, ovo je bitan trenutak i veoma bitan album.
Cenim da sam trenutno deo procep generacije. Odlično reagujem na muziku jednog broja bendova koje sam slušao još devedesetih (neko bi možda u tome video i uzrok mog problema), u proteklih desetak godina sam se upoznao i sa muzikom koju prave neki moji vršnjaci i to mi je isto super, ali ima jedan solidan deo zvučnog spektra sa kojim ne znam šta da radim: klinci. Naime, mislim da sam u procepu jer niti sam dovoljno mlad da se na keca naložim na buku koja dopire sa nekakve scene, a da je prave ljudi 15+ godina mlađi od mene, niti sam dovoljno mator da te i takve klince prigrlim i kažem: „I ja sam jedan od vas, zajedno smo u ovome!“ (sasvim verovatno u uzaludnom pokušaju da se osetim u kontaktu sa mladim sobom, ali dobro, to je već za psihoanalizu, ne nužno i ovu recenziju). Pa opet, evo nas tu. Novembarska jesen, imam 99 problema, onih onako jesenjih, i kao i uvek potajnu nadu da će muzika sve popraviti, što je zapravo stoti problem. I evo ga, „S ivice sanjanja“. Bend je Proto tip, album im je prvi. Stigao je nekako do mene, ma ni devet meseci pošto je izašao.
Dobro, nije baš sve tako kako pričam. Za Proto tip sam čuo pre nekog vremena. Čuo sam Kako ovde, čuo još neke stvari o njima i bio u fazonu: „Gentlemen, you had my curiosity… but now you have my attention.“ Gledao sam ih konačno uživo proletos u Dragstoru na onom Hali Gali ludilu i samo potvrdio koliko ne znam ništa ni o čemu (doduše, imao sam svetao trenutak premošćavanja nabujale reke generacijskog jaza kada je neko iz mlađe publike reagovao na Brutus majicu koju sam nosio). Ostalo je zabeleženo da su oni nešto vrlo zanimljivo, da jedva čekam da čujem još, ali daj mi ono stvarno, daj neki disk, ne mogu ove instant – preko telefona – digitalne – kako ih već zovu – varijante. I onda se desi što se inače ne događa: tako jedan mlad, zanimljiv ali nikako pominjanja-u-istoj-rečenici-sa-terminom-mejnstrim (šta god on u Srbiji predstavljao) vredan bend dođe do toga da svira u Amerikani. Eto tako, sami, svoj koncert, hedlajneri, što bi se reklo. I sve nekako kreće da se ređa skoro pa idilično: izađe im novi spot koji dan pred svirku, čak se pojavi i mogućnost da im i ploče stignu iz proizvodnje bukvalno na dan koncerta, a došlo da ih gleda brdo ljudi. Otišao sam kući baš nekako punog srca i sa pločom ispod miške. (Kupio sam, džabalebaroši. Dobro, ne i kartu.)
Prođe dan, dva, tri. Sve nešto kao po kući radim, gledam okolo, navikavam se na novi pogled sa devetog sprata, razmišljam šta ću i gde ću, pa konačno sednem i pustim ploču.
Sedeo sam i slušao. Ćutao i gledao. Au, jebote.
Dan kasnije pustio sam album ponovo. Sve isto. Au.
I dan danas ne znam šta se tačno dešava, ili šta se desilo. Za početak, meni skoro pa uopšte nije jasno kako je moguće da je ovaj album uradak jednog benda. Jer ja tu čujem toliko različitih elemenata, toliko šarolikosti, a opet, svakom tonu je mesto baš tu. Ta „jeste, a zapravo nije“ šarolikost me je podsetila na davne dane kada me je impresionirao Strait Up, tribjut album Linu Strejtu iz Snota, što je apsolutno jedna nebitna i nepotrebna informacija, al’ ajde. Svejedno, čujem album benda koji te vodi i navlači da kreneš (a možda i ne, ne znam) u toliko različitih pravaca da te prosto čereči, a opet, rezultat je katarzičan za dušu koliko je za telo ono kad te one male Tajlanđanke ubijaju laktovima i kolenima dok te masiraju. Onda, čujem bend koji ima nešto baš veliko i kompleksno da ispolji, baš puno toga da ispriča. Šta tačno i odakle to dolazi – evo, ja prvi ne znam, ali jeste nešto baš veliko. Sasvim je moguće da ni oni sami nisu svesni šta je tačno to što pokušavaju da prepričaju, ali da je planina u pitanju – to je sigurno. Imaju toliko toga da kažu, da samo na experience poene mogu da idu level up. Velika je priča tu negde, samo je treba doživeti. Ili preživeti. S druge strane, toliko različitih celina, toliko različitih po zvuku, atmosferi, stilu, pristupu, da nema logike da tako stoji i postoji, ali opet – ništa ne sme da se dira ili menja. Nema nikakve logike, ali samo baš tako kako jeste može da ostane na okupu. „Samo se još pokvariti da“, kako je jednom davno poentirao Mrle. Ili Prlja, lenja internet pretraga nije uspela da odgonetne. Šta sam ono hteo? A da, hteo sam da se nekako vratim na treću rečenicu unazad i ispadnem pametan tako što ću napraviti paralelu sa običnim čovekom odavde i danas: ništa nije kako treba, ali da jeste, raspao bi se da nije takav. Ili da jeste. Slušam li takve ljude na ovom albumu? Ne znam, ne znamo se. Mistika prija, tim više jer ne pokušavam da uđem u glavu nekoj ekipi iz Tusona, Arizona, nego da izađem iz glave klincima iz Beograda. Oni hodaju među nama i prave ovakve albume.
Sve počne jednom tako čistom, dečačkom notom, temom na gitari, vokalnom linijom, live feed-om jednog dobrog dečaka na kapiji jednog ozbiljno sumornog sveta. Bio, promolio nos, nije oduševljen onim što vidi, ali nije ni ustuknuo, naprotiv. Samo slegnuo ramenima, šta će, opisao ono što vidi i oseća, i kreće. Krećem se. Tako će biti, šta da se radi. Nije teško biti čovek, nego treba zaslužiti i naći način da se bude dečak.
Svet se menja ima sve, pa i ono što nema. Ima postpank, ima stav i poziv na nešto, na bilo šta, u vreme kada je poziv tako passé, ima i solo koji zapravo nema, ali time samo bolje.
Naslovna pesma, mislim da sam tu prvi put (tamo, drugog dana slušanja) počeo da shvatam koliko širok spektar dejstva ova muzika ima. Jednog dana je bolelo, drugog nije, čak je bilo lepo. Ista tuga ili nelagoda je tu negde sve vreme, ali jednog dana je kroz prozor bilo turobno, sivo, vlažno i hladno nebo, a drugog je vetar bez emocije gurao oblake i otvarao i zatvarao male proreze kojim bi poneki zrak sunca stigao dole. Neko uvek radi svetlo, pa makar to bio i neko smoren iz kluba, po službenoj dužnosti. Divan dan za spavanje i sanjanje, ili barem samo spavanje.
E vidiš, kad okreneš stranu, desi se nešto neočekivano. Malopre je bilo sanjivo (da, poznata mi je konekcija želje za snom i depresije), sad je neka frka. Šta ste uradili sa onim bendom sa prve strane ploče? I drugo, jednako važno: gde nestade onaj dečak? Plaši me ovaj što sad peva. Ali na dobar način. S tobom sam, gde ćemo? Frka je neka, to kapiram. Duša je u šaci, pa na tacni, pa u nosu. Još jedan običan dan, hoćeš da kažeš? Duša u šaci kao da je zli brat blizanac od Krećem se. I ima puno avanturističkiji aranžman i zvuk, uopšte.
I onda dođe raspad, odnosno sve na naplatu. Sve što boli proći će… Uhhhh. Pesma koju ne smem da čujem dvaput za redom. Hoće, proći će. Ovako ili onako. U nekom životu, ne nužno ovom. I s tim u vezi, svaka elegija je vredna svog postojanja. Ajd’ što je negirati tugu uzaludno, nego što je i čist gubitak, kao kad upališ pogrešnu ringlu. Ne znam šta više zakiva, onaj heartbreak iz očevog sna, ili ona divna mekanost kojom je ono „pripadneš“ naglašeno, kao što ne znam kako je moguće da jedan album ima dva vrhunca (baš ova dva), i da oba budu u istoj pesmi. I to sve pre nego što dođe trombon i odnese sve u tri pičke materine, sa sve onako pametno a emotivno protkanim gitarskim solom ispod. I da, užasno važna stvar u svemu ovome su gosti na albumu. Svaki gostujući vokal tu je jer nigde drugde ne sme da bude u tom trenutku. A taj momenat sa trombonom, objasnili su mi da je momak inače iz Nevena, uputili me i na spot za Ostajem pozitivan, gledam ono, mislim se: „Ludilo!“, malo se i smejem, pa onda prestanem, setim se da verovatno nije parodija, pa onda krenem da razmišljam: „Jel’ su Eyesburn ikad bili ovakvi klinci, ja ne znam…“, pa onda shvatim da su svirali ono veče kad je Hard Corner pravio feštu na Zapi a ja nisam mogao da idem (stvarno, nisam mogao, bili smo do plafona u kutijama i spremili se za selidbu). Pa mi onda nekako bude drago: ne mora kružnica da bude savršena, nek’ je i skroz nikakva i iskrivljena, al’ kad se linija zatvori, to je stvarno super.
Vrhunska je sposobnost koristiti malo reči a reći puno. Šta je onda kad ti za to ne treba nijedna reč? Damask je instrumental u kome svako čuje šta misli da je čuo, ubeđen da su muzički uticaji došli odakle i njegovi, a ko zna odakle su stvarno. Kao slike koje te ubede da oči osobe na portretu gledaju i prate baš tebe. Sam si s ovom pesmom. For better or worse.
Ne postoji nijedno drugo mesto ni na albumu ni u univerzumu za Kako ovde. Nema znaka pitanja? Kako solidno uznemiravajuća pesma. Baš za kraj. Bog te pita da li su je tako osmislili kad su je sastavljali. Nešto u meni sumnja u to da um koji pravi ovakvu pesmu razmišlja o sekvenciranju pesama na nekom i nekakvom albumu. Nema znaka pitanja. Ali ona rifčina posle urlika ubija. Smiruje ili pojačava paniku, nije ni bitno. Ovo je potpuno ogoljavanje, ovde se gine bez rezerve. Čekaš svoj kraj. Nema znaka pitanja!
Bilo je ovakvih jeseni, ali ih nije bilo dugo. Nisam se ovako osetio slušajući i razmišljajući o jednom albumu koji prvi put čujem u ovo doba godine najverovatnije još od kad je izašao Block Outov „San koji srećan sanjaš sam“. A Block Out mi je, jelte, bio dovoljno bitan bend da sam ih uživo gledao 52 puta (sasvim moguće i Vranjkovića još toliko puta, posle razlaza benda). Dakle da, ovo je bitan trenutak i veoma bitan album. I bend. Ne bio im niko u koži kad krenu da smišljaju drugi album. Jer će baš imati ljudi sa čim da ga upoređuju.
….
Lazar Divjak je autor knjige (možda je bolja odrednica “muzičke autobiografije”) “Roll Intro Tape” (Long Play, 2017). Živi i radi u Beogradu, a njegove tekstove možete da čitate na sajtovima 27words i Ravno do dna.
