Jednom je gost “na gajbi” kod Džona Pila u Peel Acres bio Bonnie “Prince” Billy (mislim, više puta je bio gost, ali ovaj sešn mi je bio baš poseban). Svirao je nekoliko pesama, a među njima je bila i “Death to Everyone”. Pil je pesmu najavio sa “a sada jedna praznična, vesela pesma”… I eto, sto godina kasnije, hteo sam i ja da imam jednu veselu, prazničnu pesmu. Pošto, bogu hvala, nisam baš nešto talentovan za to, jedino što mogu da uradim je da iscimam druge ljude, da to urade za mene. A onda se pre godinu i po dana izdešavalo milion stvari u životu meni najbližih ljudi i puno toga je palo u drugi plan. Ali, ova pesma nije odlazila iz mojih misli.
U nekom davno prošlom vremenu (BC), muziku je napravio Petar Samalas sa Ci Cheom, Ivanom Simićem, Milkićem i ko zna kim još u Down There Studiju. Trebalo je da pesma bude objavljena odavno, ali nije. I neće. U jednom košmarnom danu napisao sam reči i onda iscimao Anu Ćurčin da uradi spoken word i to kompletno lišen emocija, kao ono kad u vestima spikerka posle svih vesti s užasima svih vrsta – ratovi, ubistva, silovanja, katastrofe – kaže “a sada vesti iz sporta” (radni naslov ove akcije bio je “Dušanka Kalanj s Alija”). Ana je pružala otpor, naravno, ja sam bio tvrdoglav i (već) godinu dana kasnije napravili smo neki kompromis, tako da je izmislila refren u kojem kao nešto i peva, a nekako je i obogatila aranžman za glas koji je bio za klasu bolji od moje osnovne ideje. Zajedno s Antom genijem snimila je vokal (i dodala šminku) i ja sam bio očaran. Jeste, hteo sam da na neki način učinim i omaž Kej Tempest, posebno onoj ludoj saradnji sa Šabakom i ekipom The Comet is Coming, ali hteo sam i mnoge druge stvari da uradim 
Pošto sam želeo da i sama muzika koju su Petar i Milkić uradili (i koja je apsolutno divna i za mene najbolja pesma koju je Samalas snimio!) bude drugačija, hteo sam da malo promenimo i vajb pesme i zvao sam “mog ličnog Fila Spektora” Akija (Andreja Mladenovića) da uradi edit (remiks, fejslifting, liposukciju) i da sve nekako zapakuje drugačije, a da Anin glas bude u centru pažnje i da ostane ludilo kao u originalu. Potrajalo je sve to, možda i celih devet meseci i negde pred izlazak EP-a “Susret” (kraj februara) sve je bilo spremno.
Moja ideja je bila da objavimo obe verzije – Samalas original i Anin/Akijev spoken word remix/rework i da to bude ta celina, kao neki sedmoinčer sa A i B stranom. Nije se desilo i sve je sklonjeno u bunker. Nebitno zašto i kako, to što sam hteo ja sam uradio i više ne želim da se vraćam nazad, to je sasvim sigurno. Izvinjavao sam se (i još se izvinjavam) Ani i Akiju na cimanju i još im se nisam odužio za maltretman, ali radim na tome! Neka ovo bude i moj lični oproštaj od ove godine, koja je baš bila “Vrhovi Zelengore” na (lošim) steroidima, ali bar smo svi preživeli nekako i idemo dalje. Srećno sve i da ne zaboravim, svaki glas je bitan!
STRAH
Da li je ovo zaista kraj ili se početak opet igra sa nama?
Zatvoreni u četiri zida koji nas prate svuda,
bez strasti, bez volje, bez sećanja na život kakav je nekada bio.
Da li se neko seća smeha?
Empatija, gde je nestala?
Zašto bežimo od zagrljaja koji su nam bili toliko bitni?
Život se sveo na jelo i piće, seks je postao ekces, a ljubav…
Šta je to tačno ljubav?
Otuđili smo se od porodice,
prijateljstvo odavno nije zanat najstariji.
Radimo posao koji nas uništava svaki dan pomalo,
internetu verujemo više nego sebi.
Oči su nam širom otvorene,
ali baš ništa ne vidimo.
Slušalice poništavaju svet oko nas,
ali taj svet nestao je odavno.
Sve oko nas umire
Sve oko nas nestaje
Sve oko nas tone u mrak
Vreme je da opet naučimo da slušamo,
vreme je da opet naučimo da osećamo,
vreme je da volimo i verujemo.
Ja sam spremna, daj mi ruku i slobodno se plaši,
strah je znak da smo još uvek živi.
Sve oko nas umire
Sve oko nas nestaje
Sve oko nas tone u mrak
Sve oko nas tone u mrak.
