Ima već nekoliko nedelja kako krenem da spremam novu epizodu Pd i sve do nekog trenutka to ide ok. A onda se desi neki užas i prosto zanemim i nije mi ni do čega. Onda pomislim da je lakše da pišem, makar i o Pesmama za poneti i sve bude isto: raspišem se, nalupetam, metafore i gluposti i “ono moje” i opet me nešto deklasira. I samo ostavim sve da stoji.
Lepi i pametni ljudi koji odlaze s ovog sveta u tridesetim, četrdesetim, pedesetim godinama, bez upozorenja, bez razloga, bez smisla. Ljudi koje volim, ljudi koji mi znače, koji čine da je sve oko njih bolje, lepše, nasmejanije. I svi ti dragi ljudi koji treba da žive dalje kada ostanu bez svog oslonca: zbog sebe, zbog porodice, zbog dece, zbog nas. Kako ići dalje kada se temelji života koji ste vodili do tada unište, kada ih više nema? Zaista ne znam. Ono što znam je da treba biti uz prijatelje, uz porodicu, uz ljude koje volite i da usput nekako naučimo kada je trenutak da zaćutimo i da ne postavljamo kretenska pitanja i ne izgovaramo debilne rečenice. Ubeđen sam da je to moguće.
Ima jedna pesma koja će izaći ovih dana, autor je jedan od mojih omiljenih pesnika. Mogu da kažem volim tog čoveka, volim njegove rečenice, sirove i gole, ali opet nekako tople i prepune ljubavi. Volim i njegovu hrabrost da kaže da je nešto zasrao i da će da se promeni. I promenio se. Volim ljude koji veruju u prijateljstvo i ljubav. Treba ih čuvati i redovno podsećati da ste tu, za njih, za vas, za sve kojima je ljubav potrebna. Ova nedelja je jedna grozna nedelja, a takva je bila i ona pre nje, a i ona od ranije. Verujem da će ona sledeća biti malo bolja. Mora da bude.
“Na prste ruke, prebroj prijatelje
Pa uzvikni bogat sam
Imam lepe želje, da se pored tebe
Budim svaki dan”
