Na poziv drage Une Miletić pisao sam malo o Peri Lukoviću, više neke impresije nego što je ozbiljan tekst. Kompletan tekst nalazi se ovde, a dole je to moje u obliku u kojem sam ga poslao.
Nikada nisam uspeo da u sebi otvorim vrata „muzičkog kritičara“, a bilo je godina kada sam pisao i redovno i puno. S druge strane mislim da je biti muzički promoter i u svemu pokušavati da vidiš dobre strane, potrebno i korisno – posebno za bendove koji tek počinju svoje karijere. Petar Luković je bio muzički kritičar, njemu nije bio problem da sruči sve ono šta većina misli (a ne zna da iskaže) i da u isto vreme bude duhovit, direktan, bez kompromisa i često butalan.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka nasledio sam ogromnu količinu Džuboksova – kao epilog razvoda roditelja mog bliskog druga – i mislim da sam dva meseca samo to čitao i analizirao i naravno da su Lukovićevi tekstovi bili prva stvar koju sam tražio. Mislim da se ceo moj san o tome da želim jednog dana da pišem o muzici ili da radim nešto što je povezano sa muzikom, bazirao na čitanju kritika koje su nekada davno pisali Pera i Kremer ili malo posle Ambrozić i Žikica. Zamislite, ljudi su tada objavljivali tekstove u muzičkoj štampi, koja je zaista postajala u neka davna vreme. Imali smo neke fotokopije njegovih recenzija na početku fakulteta koje smo večito dopunjavali i slali jedni drugima u krug, a krug se širio i širio. Na neki perverzan način čak sam zavoleo i Kikija i Pilote kroz njegove kritike (gde li je ona ptica koja je sa dlana krenula u svet?), primećivao sam prve znake stokholmskog sindroma uz album Dobrovoljnog pevačkog društva (kako je znao da će onaj čovek da postane ovo što je danas?) i skoro da sam dodirnuo i pravoslavlje kroz kritike Galije.
Par puta me je zajednički prijatelj prevario da pišem za XZ (ništa nisam imao protiv samog magazina, nego sam tada još uvek pokušavao da završim fakultet), a s vremena na vreme, samo par godina kasnije i Pera me je zvao da mu uzmem neki album koji ga zanima na koncertima koje sam organizovao. Retko je dolazio na te koncerte, ali sam zato sa skoro svakog uzimao CD-ove za njega (Stiv Vin, Damo Suzuki i Cul de Sac, The Walkabouts…).
Od lepih stvari o kojima je pisao sećam se jedne spektakularne recenzije albuma Iana McNabba sa bendom Crazy Horse „Merseybeast“ (1996) – bio sam pod utiskom pročitanog baš dugo, na kraju sam ga i zvao da prekopiram album – tih naših dvadesetak minuta stajanja na ulici i razgovora o Crazy Horse i Nilu Jangu tada mi je bilo baš sve. A i danas je. Za Džuboks i Polet bio sam premlad, za „Dugu“, „Vreme“/„Vreme zabave“, „XZ“, „Feral“… taman kako treba, ali možda mi je najdraže od svega u to davno vreme bilo njegovo „Crven ban“ delovanje kroz rubriku „Moja žena – moj šampion“ u Dugi. Ta rubrika mi je obeležila jedno kompleksno vreme adolescencije i dan-danas mislim da je to najbolja stvar koju sam kao klinac čitao i gledao u domaćoj štampi.
