Edrijen ima tridesetjednu godina. Ona je žena, pesnikinja, muzičarka, osoba, umetnica, edukatorka… Ima bend Big Thief koji je prešao onu rampu da mora da brine o tome šta će biti sa njima za par meseci, tako da i ona i bend rade ono što žele, a to je da sviraju i pevaju.
Sećam se jednog perioda (relativno dugačkog) kada je bend Ika snimao svoj EP/album u Baukovoj sobi. Baukova soba je… soba u stanu na Medaku, izolovana koliko je to moguće u stanu u raspalom soliteru. Snimili su te pesme iz više pokušaja i to stoji tako već dugo, povremeno se pojavi neka ideja da se opet snimi ili da se nedajbože objavi. Meni je to što su snimili bilo lepo i baš sam voleo te pesme. U jednom trenutku života pričao sam sa Glavaškim o tim pesmama i rekao mi je da “ne može tako da se radi, mislim, čuju se deca iz parka pored kako se igraju, a ima i neke škripe”… Mislim da mi je glavni kvalitet tih pesama bilo to što su zvučale nepretenciozno, bez poliranja i ubijanja atmosfere i da su ti random detalji, te “nesavršenosti”, bili ključni začin u samom procesu snimanja. Na jednom od najlepših (muzičkih) poklona koje sam dobio u životu (The Bootleg Series Vol. 1-3) ima demo verzija pesme “Every Grain of Sand” na kojoj pevaju Bob i Emilu i tamo u jednom trenutku u pesmu uskoči i pas (baš kao što to radi i Anin Raško) i počne da peva zajedno sa njima. Najbolja verzije ove pesme!
Nego da se vratim na temu, Edrijen Lenker (Adrienne Lenker) i album “Bright Future”. Dvanaest pesama snimljenih u nekoj drugoj Baukovoj sobi, samo što je ova “soba” u šumi, a nije ni soba nego fensi analogni studio Double Infinity koji se nalazi u kući staroj 150 godina, ali ne verujem da to menja priču. Osmokanalni trakaš – sve je snimljeno u prvom tejku, sa šumovima i nesavršenostima, škripom poda i stolica, razgovorom ljudi u sobi, okretanjem trake. Okružena prijateljima kao što su Filip Vajnrob – snimatelj i koproducent, Mat Dejvidson – redovni saradnik i na bendovskim akcijama, Šveđanka Žozefin Runstin – violinistkinja i perkusionistkinja i gospodin Nik Hakim, uleti tu povremeno na perkusijama i brat Noa. Trenuci iz života koje želite i da pamtite i da zaboravite, svakodnevna metafizika, ljubav, ljudi koje volite i ljudi koji su oko vas, maštanja i snoviđenja.
Pesme na “Bright Future” su često preteške, surove i sirove, uglavnom je sve sporo, povremeno se sve malo ubrza dok se ljudi okupljaju oko logorske vatre, ali mislim da su svi svesni da ni brži tempo ne donosi olakšanje. Atmosfera povremeno dodirne svetove Kozeleka, Bon Ivera, Mount Eerie, Kalahana, Gilijan… ali, budite bez sumnje, ovo je jedna galaksija koja postoji po sopstvenim pravilima i zakonima.
“Ruined” zatvara album, napisao sam kako sam je doživeo i ne bih ništa dodavao. Album otvara sto kila čemera od “Real House”, predobro se sećam sebe u istoj situaciji (mislim da trenutak kada ulazim u kuću, a Maja i Ana sede pored Ripli koja više nije mogla da me čeka i tresu se od plača, nikada neću zaboraviti) i ovu pesmu samo preskačem. Jednostavno – nije se desilo.
“Sadness As a Gift” je huteneni u čast sačuvane uspomene na raspalu ljubav, “Fool” je onaj razgovor sa samim sobom na temu “šta to radiš aman”, “No Machine” je iskra koja zasvetli kada spoznaš da je odlazak u prirodu spas – “To the ocean of your love, I am a river” – “Free Treasure” je oaza sreće i ljubavi. “Vampire Empire” ulazi u svet Gilijan i Dejvida ali sa druge strane ogledala, uz malo drugačije čitanje nego na Big Thief singlu, “Evol” je i igranje i moć reči i rečenica i čista magija – to pretapanje klavira i njenih stihova je “Vrhovi Zelengore” materijal. “Candleflame” kreće iz škripe violine, a onda krene ozbiljan razgovor gitare i klavira, “Already Lost” je traženje oslonca za onu polugu koja će svet da postavi u stanje harmonije, “Cell Phone Says” u sebi sadrži možda i najmoćniji stih na celom albumu: “Oh, giver of empathy, It is a gift so bitter that you brought to me“. Često pričam o empatiji koja nekako prva nestane u ljudima do kojih nam je nekada stalo, ali da li je u redu ljude osuđivati zbog toga?
“Donut Seam” je gospel na temu “kuća gori, a baba se češlja”, samo je ovde plivanje u pitanju, baš bi lepo legla u “The Leftovers”. Poslednji stih je esencija i ovog albuma i života generalno: “Now our love is dying, don’t it seem like a good time for kissing? One more kiss, one more kiss to last the years“.
Nema zaključka, samo ljubav, samo priroda, samo hrabrost i samo snovi. Kakvo remek-delo!
