Znate ko je Nik Harkurt (Nic Harcourt)? U ovom trenutku verovatno najuticajniji radijski DJ/host, “muzički mesija” sa obe strane Atlantika. Njegov radio “segment”, “Morning Becomes Eclectic,” emituje se svakog jutra od 9 do 12 na kalifornijskom radiju KCRW.
Pre par meseci, kada mu je u ruke došla debitantska ploča Aleksija Murdoka (Alexi Murdoch) “Time Without Consequence”, rekao je:”Najzad! Ovo sam čekao dve godine.” Kako se čovek koji svakodnevo preslušava stotine novih pesama i albuma uopšte oduševljava nekom novom muzikom, koja se u svojoj formi skoro ni po čemu ne razlikuje od muzike pre 30-ak godina, pitanje je koje me kopka već neko vreme. Odgovor, naravno, ne znam. Valjda sluša svoje srce…
Do prve ploče Aleksi nije stigao lako. Iako je “slava” izazvana emitovanjem pesme “Orange Sky” u filmu “Garden State” i seriji “The Orange County” i eksploatacijom u reklami za Hondin auto, pretila da mu preuzme karijeru na sličan način kao u slučaju Hozea Gonzalesa (Jose Gonzalez), to se nije desilo. Igre sa “ozbiljnim” izdavačima na kraju je razrešio tako što je album objavio samostalno početkom leta 2006. godine.
|
Kakav je zaista “Time Without Consequence”? Sasvim jednostavan i nepretenciozan. Aleksijevo sviračko umeće je sasvim obično. Ima fin osećaj za melodiju, a stihovi su mu uglavnom vrlo jednostavni i direktni. Čini se da više priča i šapuće nego što peva. Povremeno neodoljivo podseća na jako mladu verziju Nika Loua (Nick Lowe) iz “The Convincer” faze. Aleksi Murdok ne stidi se da “zaplače” ili da moli za vreme, strpljenje, poverenje i razumevanje njegovih slabosti. Povremeno je “hitičan” kao Kris Martin (Chris Martin) (ali bez njegovih banalnosti), povremeno je hermetičan i osetljiv kao Ron Seksmit (Ron Sexsmith). Onda sebi dozvoli da zaurla najjače što može (kao u “12”) i razbudi sve one koji su ga već “pročitali”. Na momente, “Time Without Consequence” neodoljivo podseća na još jedan izgubljeni dragulj, album “Moving Up Country” Džejmsa Jorkstona (James Yorkston), ali već na drugu loptu, kao glavna referenca mogli bi da iskoče Tom Jork (Thom Yorke), Hoze Gonzales, Jens Lekman…Lični favoriti su ipak brutalno iskreni i jednostavni ogledi o ljubavi – “Song For You”, “Love You More” i “Wait”. “Song For You” je “Everybody’s Talking” koji samo što nije eksplodirao: mala pesma o običnom danu koji preti da se uruši, ali kojem njih dvoje svojom čežnjom daju “srećan kraj”. “Love You More” je mantra koju ponavljate u sebi dok se borite sa višenedeljnom nesanicom i hrabrite sebe da sve, na kraju, mora da ima neki smisao. A “Wait”? “Wait” je moju potragu za savršenom pesmom završio bar na nekoliko nedelja – kao “Northern Sky” koji sreće “Blue Moon” u džuboksu na kojem se non-stop vrti “Take Me Back”…
“I Dream These Days About The Sea,
I Always Wake Up Feeling Blue,
Wishing I Could Dream Of You”
Za sve vas koji volite Nika Drejka (Nick Drake), Ričarda Tompsona (Richard Thompson), Džona Martina (John Martyn)… i mislite da se takva muzika nikada više neće praviti, album “Time Without Consequence” verovatno nije nešto što će vas oduševiti. Za vas, uzbuđenje se možda ogleda odlaskom u prodavnicu po najnovije reizdanje, remasterovano sa bonusima i 5.1 miksom albuma “Pink Moon,” “Shoot Out The Lights” ili “Solid Air”. Za sve ostale, koji maštaju o “novim” stvarima i počecima i koji sebe mogu (ponekad) da pogledaju u ogledalo i priznaju da je TO vreme došlo – ovaj album je “crna kutija”. Preslušavajući je, možemo da “pazimo” da iste greške ne ponovimo, da vidimo dokle smo stigli u promeni i da nismo možda promašili neko bitno skretanje…
