I used to dream of something unseen
It was something that I thought I wanted so bad
But now I only want
What we had, what we had, what we had
Prvi znak da smo odustali i da smo postali kao oni koje preziremo je nestanak (ili nedostatak) empatije. Da, istina je da može da se živi bez empatije, to je bar jasno svima, ali sklon sam mišljenju da biće bez empatije nije čovek. 28 godine od izlaska prvog albuma (“Revival”) Gillian Welch i David Rawlings objavljuju svoj deseti studijski album “Woodland“, koji je čista empatija.
Album je nazvan po legendarnom nešvilskom studiju koji su otkupili 2001. godine i pretvorili u sigurno mesto, mada je ta sigurnost više puta bila testirana tokom poslednjih godina. “Woodland” je po mnogo čemu drugačiji od svega što su uradili do sada, ali opet, od dvoje genijalnih umetnika očekuje se da se uvek menjaju, istražuju i da stvaraju i otkrivaju nove svetove. Promena postoji i u imenovanju: počelo se kao Gillian Welch, nastavilo se sa Dave Rawlings Machine, David Rawlings i sada su (najzad) Gillian Welch & David Rawlings. Poslednji album sa novim pesmama koji je tandem objavio je “Poor David’s Almanack” (David Rawlings, 2017), a posle toga bavili su se arhivskim radom i snimali obrade. Na početku pandemije, 2020. godine, preživeli su napad tornada koji je odneo krov sa Woodlanda, ali uspeli su da sačuvaju opremu i master trake svoje muzike. Ko je čuo kako zvuče ploče koje su rezane sa mastera koje je David Rawlings spremao godinama za “Soul Journey” (2003) i “The Harrow and The Harvest” (2011, ali obe ploče objavljene su značajno kasnije od izlaska CD-a i digitalnih izdanja) zna zašto neki ljudi samouvereno pričaju da je zvuk sa ploča neuporediv sa bilo kojim drugim načinom slušanja muzike.
Da se zadovolje zahtevi tržišta, dva singla izbačena su pre kompletnog albuma, bendovska postpandemijska elegija “Empty Trainload of Sky” i “Hashtag“, uz vizuelizaciju oblaka i neba iznad krova Woodlanda. Možda to kretanje oblaka iznad nas i sve nijanse neba jesu najbolja metafora za muziku koju prave Gillian Welch i David Rawlings. Pesme pevaju “svako za sebe” ili zajedno, Gillian je lid vokal, David je lid vokal, sa harmoni vokalima tu i tamo. Uz gitare i bendžo, kompletnu ritam sekciju, svoje mesto pod suncem dobija i pedal stil gitara, hemond, horna, ali i gudači. Na snimanju kao da su bili prisutni Gram Parsons i Emmylou Harris, CSNY (posebno Crosby i Young), Steely Dan, Johnny Cash, Daniel Lanois i Dylan, Guy i Townes, Fred Neil, kompletan The Band, Richard i Linda Thompson… a čini mi se da su na piće svratili i Dan Stuart i Green on Red (duh “Time Ain’t Nothing” kao da se pojavljuje u “Hashtag”), ali i Shane MacGowan i The Pogues i Paul Westerberg i The Replacements u vreme kada su već svi odustali od njih…
Prekrasna “What We Had” nošena gudačima i Davidovim krhko-nasmejanim vokalom ima “Griveous Angel” DNK u sebi, “The Day the Mississippi Died” je najmoćniji televizijski duel predsedničkih kandidata koji se nikada neće dogoditi (da li je moguć izbor između zla i pokvarenosti?) sa moćnom violinom Keča Sikora (Ketch Secor) iz The Old Crow Medicine Show. Razni američki stereotipi razneseni su na deliće u više pesama (“Lawman gonna kill my honey dead”), “Hashtag” je možda najbolji primer kakvu moć imaju dva glasa i reči koje izgovaraju dok traže smisao života i rešavaju zablude i dileme starosti. Možda je zaista rešenje u “Make a new habit, have a new kid, Maybe both, god forbid”? Fingerpiking čarolija “The Bells and the Birds” zvuči kao je napisana i odsvirana pre nekoliko vekova (i to sa Crosbyjem kao producentom), “North Country” je esencija melanholije i daleki eho jedne od mojih omiljenih Joe Henry pesama “One Day When The Wheather Is Warm”, “Turf the Gambler” otvara usna harmonika i priča priču na način kao što bi Tawnes to uradio o prijatelju koga svi imamo, a “Here Stands a Woman” udara jako i bez milosti (“You told me that you loved me, And that would never change, But I’m looking in the mirror, I know I’m not the same, Cause it’s all gone babe, like the song says, I been all around this world, Here stands a woman”). Za kraj je ostavljena bendžo magija “Howdy Howdy” i oda prijateljstvu, zajedništvu i ljubavi – “We’ve been together since I don’t know when, And the best part’s where one starts and the other ends”.
U vremenu kada je sve mim materijal, a za to kako se osećamo i šta mislimo tražimo odgovor na Google-u ili YouTube-u (nisam sposoban za TikTok, žao mi je), “Woodland” je kao bindžovanje najbolje serije od pre trideset plus godina koju nikada ranije nismo gledali. Mislim na “Wire”, “Battlestar Galactica”, “Sopranos”… situaciju. Dvoje ljudi, njihova ljubav, talenat, posvećenost i sposobnost da stvari kažu na način da vas nateraju da razmišljate. Ovo je umetnost u svojoj najčistijoj formi i treba je upijati i širiti dalje.
