Imao sam priliku da više puta budem na koncertima Luke Rajića (da, uglavnom sam bio najstariji u publici, čak i kada se u obzir uzmu roditelji koji su čekali decu u publici) i mada sam u početku pružao otpor bio sam kupljen već posle prvog (od nekoliko) “Ljubimo se” uživo na jednom koncertu u Novom Sadu pre par godina. Sa producentom i mlađim bratom Igorom i talentovanom ekipom audio-vizulenih umetnika sa kojima je rastao iz pesme u pesmu (Emilija Terzić, Sonja Denda, Lana Pavkov…) Luka je posle singlova, EP-a “Ludim od kluba”, koncerata i regionalnih saradnji, došao do trenutka u karijeri koji je neizbežan i bitan za svakog muzičara, debitantskog albuma.
Znam da je bilo više opcija s kim da se radi album “Deca novog milenijuma” (Universal Serbia) i da je na kraju kao definitivno rešenje izabran Andrija Gavrilović (A.N.D.R.) za pomoć oko aranžmana i produkcije, kao i za miks i to je zaista bio genijalan izbor. Andrija je suptilno ugradio svoju estetiku u već formiran ekosistem braće Rajić i učinio da sve ostane organsko, bez napucavanja zvuka, sulude kompresije i ubijanja duše pesmama. U centru svega je naravno Lukin glas koji povremeno dodirne i nijanse Asafa Avidana i Anounija (Anohni), ali uglavnom je sasvim svoj, zapitan, zaigran, nežan…
Na deset pesama koje čine “Decu novog milenijuma” teme su ljubav i raskidi, sloboda, tugovanje i radost, rituali, maštanja, putovanja, razgovori i ćutanja, dejtovanje, izlasci i ostanci kod kuće ili da se sve sumira jednim stihom: “iz euforije u paniku, ja stvaram sebi naviku”.
Muzički okviri u kojima se kreće Luka Rajić su samo ovlaš jasni, pošto on kroz magični filter propušta Lorde, Harija Stajlsa, Charlie XCX, Bili Ajliš… ali u taj mikstejp lagano bi mogli da se ubaci i Italians Do It Better estetika i Moli Nilson, a često sve to što radi dodirne galaksije koje su definisali Pet Shop Boys i možda najviše M83 – na raznim (neočekivanim) mestima pojavljuju se M83-evski ukrasi koji krase pesme. Već kada smo kod ukrasa, jako bih voleo kada bi neke od pesama s albuma dobile drugačiji tretman: osećam da ima prostora za gudače, još gitara, još Andrijine trube, možda i celu duvačku sekciju. Možda neki sešn sa gospodinom Vladimirom Nikolovom po ugledu na njegovu saradnju sa Viktorom Tumbasom i Muzikonom? Pored toga neke pesme bez problema mogu da se produže a da im se ne naruši dramaturgija.
Sve kreće od Cetinjske i Sprata (kao što je i red), a “Okreni mi svet” nežno i suptlino leluja i zavodi iako stihovi sugerišu da je to ljubav na kraju sveta… “Rituali” su u znaku krika “Hoću sve” i želje da se bude srećan uz zavodljivi gruv i genijalne ukrase. “Slobodan pad” je himna oslobađanja i prepuštanja bez obzira na posledice – “meni treba neko takav da me pusti da cvetam”, “Prijatelji” su lament o disfunkcionalnoj vezi, klavirska melodrama “Prelepa tragedija” je gorko-slatka noćna fantazija za veliko platno i okeanske talase uz gošću Emiliju Đonin (klavir). Aktuelni singl “Leto je gotovo” je milenijalski brilbilding pop – ima gruv, ima sint, ima refren, ima ježenje i to sve dok gledamo “kako avioni preleću iznad nas”, ali i hrabrost da se kaže “ovo više ne ide” – svakako jedan od hitova godine!
“Pod istim Suncem” je gospel-soul vinjeta koja udara u slepoočnice, a naslovna tema “Deca novog milenijuma” je možda tekstualno preambiciozan poduhvat, ali kada si 20+ imaš pravo da misliš, kažeš i radiš šta želiš, jer sve si u pravu. Ulazak akustične gitare u priču i bekvokala, pa onda i ritam sekcije, odveli su pesmu na potpuno drugi nivo i gotovo da je po intenzitetu emocija Luka bez napora ušao u univerzum Anounija.
“Časna reč” je sintovana dramska serija gde u nekom trenutku svi počnu da mahnito igraju (klasičan Bolivud!), a “Đuskam dok ritam se menja” je Lukin “Midnight City” provučen kroz plesnu gospel-soul modlu za grandiozno finale. Za kraj albuma okupljena je i odgovarajuća ekipa gostiju: Filip Bulatović i Emilija Đonin na klaviru, Mina Knežević gitara, gospodin A.N.D.R. truba i efektan milenijalski hor u kojem su pevali Emilija Terzić, Sonja Denda, Milica Terzić, Matija Tošović, Igor Rajić, Luka Rajić i Andrija Gavrilović.
Imam jednu (bumersku) vinjetu za kraj, vezanu za pesmu “Đuskam dok…”: u drugoj polovini osamdesetih godina XX veka, onda kada je MTV bio ono što je prokleti Spotifaj danas, Brus Hornsbi (Bruce Hornsby) sa pratećim bendom The Range objavio je pesmu “The Way It Is“. Bila je hit tada, hit je i sada. Vrtela se svuda, semplovali su je mnogi (čak i Tupac Shakur), dogurala je do danas do 37 miliona pregleda na YouTube-u i još malo pa 223 miliona na Spotifaju. Znači univerzalni hit. “Đuskam dok ritam se menja” ima nešto od “The Way It Is” univerzalne magije i feelgood faktora u sebi. Ovo je pesma koja zahvata u muzičko nasleđe svih decenija popularne muzike, a u isto vreme je i duboko lična i nosi generacijsku težinu, bez obzira koja generacija je u pitanju. Kakav je ovo tizer za album broj dva, ljudi… Luka, Igore, ekipo, nemojte da čekamo predugo!
