Piše Danilo Nikodinovski
Odmalena sam opterećen horor filmovima, a isto tako i Dilan Dog epizodama. Pogotovo se to odnosi na tih prvih 59 Dilan Dog epizoda koje su objavljene kod nas od avgusta 1987. do marta 1993. Te epizode su se često ukrštale sa temama iz filmova i dopadao mi se taj italijanski način prikaza i razmišljanja. Uz njih sam naučio ko su Dario Arđento i Lučio Fulči i kako su se oni stilski razlikovali u odnosu na Karpentera, Krejvena ili britanskog fazona kakav je imao Hellraiser. Na sličan način i ja imam utisak da moja muzika i muzika Consa stoji naspram muzike ostatka sveta.
Prvi susret sa horor filmovima bili su mi Deca kukuruza (Children of the Corn, 1984), Strava u Ulici Brestova (A Nightmare on Elm Street, 1984), Noć veštica (Halloween, 1978) i Izgubljeni dečaci (The Lost Boys, 1987). Ti filmovi će zauvek promeniti moju percepciju. Ukratko – Deca kukuruza i dečija sekta u nekoj pripizdini u Americi koja u petom minutu filma odlučuje da ubije svoje roditelje i prinese sve osamnaestogodišnjake kao žrtve onom koji hoda iza redova. Strava u Ulici Brestova je psihološki potpuno drugačiji – ne smeš da zaspiš jer će te on naći i ubiti, a ako umreš u snu, umrećeš i stvarno. Noć veštica kao kruna paketa muzike za film, saspensa i stvari koje se dešavaju van fokusa, pozadi, iz senke. Plus povremeni karpenterovski humor koji je predivan. Izgubljeni dečaci su tinejdž horor za MTV generaciju kojoj sam pripadao i obožavam zauvek Kifera Saterlenda zbog te uloge.
Dosta rano sam gledao Grad živih mrtvaca (City of the Living Dead, orig. Paura nella città dei morti viventi, 1980), kao i Cannibal Ferox (1980), ali to je za neki drugi tekst – video klub Piramida na Dorćolu je imao jako solidan izbor horora. Grad živih mrtvaca je bio tako snimljen da sam i kao klinac skapirao da je trashy i niže produkcije po kvalitetu, ali kad se skonta taj humoristični element i film se ne shvati preozbiljno, to postaje jako zabavno gledanje (halo, leteći crvi?). Prvi Arđento mi je bio Inferno (1980). Stilski prelep. Onda su se otkrili Profondo rosso (1975), Suspiria (1977), Tenebre (1982) i ostali dragulji. Nekoliko godina kasnije, u martu 2001. tačnije, upoznaću Stivija koju je svoju gothic/ethereal emisiju na radiju Politika nazvao Suspiria (emitovana je nedeljom od 22 ili 23h do jutarnjih sati).
Kao veliki fan Karpentera, slično kao i sa muzikom i bendovima, morao sam do prokopam po njegovoj filmografiji i ispostavilo se da su mu svi filmovi odlični. Jedan od prvih koje sam gledao bio je Princ tame (Prince of darkness, 1987). Tim naučnika i sveštenik (Donald Plezens legenda) raspravljaju o tečnom ogledalu-entitetu koji je zapravo prolaz u drugi svet. U filmu Alis Kuper ima cameo kao zombi klošar. Nedugo nakon ovog filma Kuper će doživeti renesansu sa albumom Trash (1989) i ja volim da mislim kako mu je učestvovanje u ovom filmu pomoglo u tome.
Tu dolazimo do još jedne zanimljive poveznice. Ja sam ubeđen da je Karpenter bio očaran stilom i vizualom Arđentovog Inferna i onda odlučio da stavi to u svoj film. Taj film će upravo biti Princ tame. U kombinaciju dolazi i The Beyond (1981), u Americi znan još i kao 7 Doors of Death (orig. …e tu vivrai nel terrore! – L’aldilà), koji se završava na jako jeziv način, ali bez spojlera, ogledalo i slika mogu da se dovedu u moju i Karpenter/Dilan Dog vezu.
Ja sam kao klinac imao malo frku od ogledala. Pogotovo kad se svetla u sobi ugase. Nikad nisam zatvarao vrata od sobe do kraja, a vrata su imala gore luk i kroz taj polumesec je prolazilo svetlo iz dnevne sobe, pa u ogledalo, pa je taj odsjaj nazad po sobi nosio nešto tuđinsko sa sobom. I taj luk je podsećao na kosu koju je nosila smrt. Ako smrt dođe, doćiće iza ogledala.
Trebalo je da prođe nekoliko godina dok nisam naučio kako ogledalo često predstavlja, u stvari, ego. U tome mi je pomogao Blackie Lawless na albumu The crimson idol benda W.A.S.P. iz 1992. godine (inače, moj prvi konceptualni album). Još nekoliko godina kasnije (tačnije 2. jula 2005. kada je emitovan Live 8 festival) uz jedno krajnje neobično psihodelično iskustvo saznao sam šta znači smrt ega i kako to može da se primeni u životu i muzici. Tom prilikom jedna od pesama koje sam poslušao novim ušima (nakon Live 8 emitovanja) bila je Karmakosmik norveških In the Woods… i, osim toga što me je šokiralo to što su mi se čula i sluh toliko izoštrili da sam u jednom trenutku primetio raštimovane instrumente u jednom delu pesme, ceo taj unutrašnji i spoljašni svemir i njihova veza, mir i nemir, počeo sam jasnije da vidim i stavljam u svoje pesme.
Ideju za Dilana Doga sam dobio čim se desila korona. Mart 2020, svirki nema nigde na vidiku, a možda ni života, ceo svet se raspada. Safara je po mnogo čemu bila čuvena epizoda, jer je poslednja objavljena u tadašnjoj SFRJ u martu 1993. Bilo je to nešto poslednje što smo videli od Dilana Doga i mogli smo samo da sanjamo kako su izgledale sledeće epizode. Tako nekako sam se verovatno i ja osećao u tom kovid elementu i želeo sam da napravim svojevrstan tribjut omotu. Jer, za Dilana Doga znaju samo Italijani i Jugosloveni i to je nešto što je samo naše.
Ideja je bila da stojim ispred vrata u tom nekom svetu, sa gitarom umesto revolvera, a da Dejv i Matija stoje u sobi (u ovom našem svetu), a da oko mene i u tom onostranom ima nekih raznih detalja. Možda ne kolaž kao takav, ali definitivno nešto što odiše tom atmosferom.
Sako sam takođe počeo sve češće da nosim kao deo svakodnevnog stila, a ne samo za priliku Cons koncerata. Tek kasnije sam povezao da sam negde podsvesno garderobom počeo da odlazim u stil Dilana Doga. Kao glumci koji se pripremaju za zahtevne psihološke uloge, ja sam morao da postanem Dilan Dog da bih se uhvatio u koštac sa svojom sledećom avanturom, tj. noćnom morom i ostalim natprirodnim pojavama koje su počele da vrebaju iza ćoška.
Safara mi nije bila sasvim prikladna za naziv albuma. Ona se u originalu zove Gente che scompare, što znači Ljudi koji nestaju. To je odličan naziv, ali nedovoljno znan dilandogovcima (da zbun bude još veći, u novembru 2001. će se u Italiji pojaviti epizoda koja se zapravo zove Safara). A naziv albuma je morao da bude Smrt, ljubav, smrt. Taj naziv je toliko ja da ne postoji ništa drugo što mogu da kažem. Zanimljivo je da se ta epizoda u originalu zove Orrore nero (Crni užas), a da je lajtmotiv epizode Dellamorte dellamore. Tako da, kogod da je radio u Dnevniku 1991. godine i odlučio se za taj naš prevod – hvala mu.
– Safara (orig. naslov Gente che scompare) – epizoda broj 59 u Italiji je objavljena u avgustu 1991, a u Jugi 3. marta 1993.
– Smrt, ljubav, smrt (orig. naslov Orrore nero, odnosno Dellamorte dellamore) – treći specijal u Italiji objavljen je u julu 1989, a u Jugi u junu ili julu 1991.
– Iza ogledala (orig. naslov Attraverso lo specchio) – epizoda broj 10 u Italiji je objavljena u julu 1987, a u Jugi u maju 1988. Sigurno najsnažnija DD epizoda. Smrt koja dolazi iz ogledala. Strava u Ulici Kneza Miloša, ne smem da zaspim, jer će smrt da dođe da me odnese tamo. Poslednji bas u pesmi, kad se iskrivi sint, to je zapravo prelazak iza ogledala. Mi smo u tom svetu sada. I prvo što vidimo je čovek sa akustičnom gitarom. Počinje bojažljivo, kao možda Kobejn, a onda kada krenu ostali elementi u pesmi da se javljaju, sigurnost se pojačava i cela pesma raste.
– Imam se originalno zvala Među nama, ali sam u nekom trenutku odlučio da je bolje da se pesma zove Imam. Dovoljno je specifično, a ja volim zanimljive nazive pesama.
– Među nama (orig. naslov Vivono tra noi) – epizoda broj 13 u Italiji je objavljena u oktobru 1987, a u Jugi u avgustu 1988. Interesantna epizoda u kojoj se Dilan Dog po prvi put pozabavio vampirima. No, ta poveznica mi se nije toliko dopala sa senzibilitetom pesme, tako da je Imam bila presedan i prvo odstupanje od pravila da sve pesme treba da se zovu po Dilanovim epizodama.
– Delirijum (orig. naslov Delirium) – epizoda broj 54 u Italiji je objavljena u martu 1991, a u Jugi u januaru 1992. Jedna okejiš epizoda gde smo muzikom definitivno prevazišli neke okvire. Delo u kome smo Gega i ja uzeli kosmos i stavili ga u pesmu.
– Dok grad spava (orig. naslov Quando la città dorme) – epizoda broj 29 u Italiji je objavljena u februaru 1989, a u Jugi u decembru 1989. Jako zanimljiva epizoda gde je vajb naslova uboden sa klavirom u pesmi trista posto.
– Demonska lepota (orig. naslov La bellezza del demonio) – epizoda broj 6 u Italiji je objavljena u martu 1987, a u Jugi u januaru 1988. Jedna od jačih epizoda. U pesmi se bavim nekim bitnim temama (nastavak u sledećem broju ovog dnevnika!)
– Odblesci smrti (orig. naslov Riflessi di morte) – epizoda broj 44 u Italiji je objavljena u maju 1990, a u Jugi u martu 1991. Opet ogledalo, dvojnik, smrt. Poveznica s Iza ogledala, kada smo ušli u ovaj svet i ovaj album. Ovo je prvobitno trebalo da zatvori album, ali sam srećom nekoliko dana pred snimanje pronašao Kišu i album ipak zatvorio ljubavlju. Jer, tako mora da bude. Tako želim da verujem da treba da se završi.
P.S.
Buđenje mumije, Senke, Dogodiće se sutra, Poslednja stanica – užas, Kraljica noći – još neki su od naslova koji bi mogli da dobiju svoju muziku. Buđenje mumije je pesma koju pokušavam da završim već devet godina i mislim da sam blizu. To će biti, ne boemska rapsodija, nego dumerska rapsodija i imaće dva bubnja, gomilu tomova… Nešto što smo načeli u Rafineriji i Delirijumu otprilike. Samo još dalje i još lepše i veće.
Foto: Nenad Vujanović | Artwork: Niko Potočnjak
