Piše Danilo Nikodinovski
Snimanje ovog albuma je u ključnom trenutku izgledalo nemoguće. Sredina je marta 2024. i već smo probili rok kod SOKOJ-a da album objavimo do kraja 2023. Pisali smo molbu i produžili su nam rok do 1. jula 2024. Što znači da moramo da imamo mikseve do kraja maja u idealnim uslovima.
11. marta dolazimo na probu da se dogovorimo za snimanje i Aki izjavljuje da prestaje da svira bubanj. Nema volje i motivacije, van forme je i hoće da se pozabavi miksanjem. Ja pokušavam da se saberem i pravim plan da zovem bubnjare u pomoć da stignemo da snimimo te tri pesme sa bubnjem. Nadam se potajno da će Aki možda imati volje da odsvira bar Delirijum. Zovem Kuzmu u pomoć oko Blajndera, objašnjavam mu celu situaciju, koliko mi je ta pesma najvažnija na svetu i koliko mi je bitno da je on odsvira jer je on najbolji, a on mi odgovara: Matori, ti si jedini lik koji je patio za ribama više od mene i ja ću to da ti učinim. Bog.
Jekija zovem za Demonsku. Prihvata na keca, oduševljen. Dejv shvata koliko je sve na staklenim nogama i zbližavamo se više nego ikad. Kuzma dolazi na probu (26. mart) i polomio je tejkove u 20 minuta (Vidim ja volite vi tu glasnu muziku). Jeki isto tako (16. april). Dejv ne veruje šta se dešava, vidi kako je lako svirati sa ovim ludacima, koliko guramo jedni druge i koliko pesme odmah dođu tamo gde treba da stignu.
Horor filmovi, Dilan Dog, Danilo i Consi: Kako je nastao album “Smrt, ljubav, smrt” (I deo)
U tom trenutku takođe imamo zakazan jedan koncert u junu u Domu omladine, a to znači da moramo da spremimo nekog i za to, pored snimanja. Jeki već prijavljuje da ne može, a Kuzmu ne mogu da zovem jer svira sa Bajagom. Lončar mi predlaže Maksu iz svog benda, koji je divan lik i koga znam od 2001, upoznali smo se pričajući o Anatemi (išao je da ih gleda na Sigetu te godine). Oduvek sam želeo da sviram sa njim i želja mi se ispunila. Pristao je i probe su krenule jako dobro. Sviramo festivalski set, nema puno pesama. Međutim, u meni se rađa nešto važnije: a da probamo Delirijum sa njim? Tako bismo mu se odužili i za taj koncert što sprema, da snimimo nešto zajedno i ovekovečimo to. Maksa isto voli The Gathering kao i ja, išli smo zajedno na Siget 2002. da ih gledamo, a u ovoj pesmi treba da gostuje i Gega koja malo ima taj Aneke šmek i može lepo da legne sve. Delirijum smo probali na probi možda jednom i to do pola. I to samo nas trojica, bez Gege.
Sa Kuzmom jedna proba pa pravo na snimanje. Sa Jekijem isto tako. Je l’ mi stvarno možemo ovo? Moramo. Ja moram. Život mi zavisi od ovoga.
A1 Iza ogledala
Ova pesma se zapravo dogodila slučajno. Darko i Apostol iz benda Hill (Grupa Hill? Nabijem vas na kurac!, Peđa Hrčak) zamolili su me da im napravim neki synth intro pred nastup na Exitu. Nikakav problem, već sam imao neke zanimljive ideje u glavi za tu moć koju može da povuče Moog sintisajzer. Instinktivno sam znao da prva ruka treba da budu ritmični udarci koji se pojačavaju i menjaju oblik i vreme. Druga ruka su bili sabovi, odnosno bas element, a treća Aphex Twin nota koja daje boju. I to je to. Tri ruke, tri tejka, tri kanala. Ali, oni sjajno dišu zajedno. Kad sam otišao kući znao sam da sam napravio nešto veliko i odlučio da ne mogu da im samo dam tu pesmu – ona mora da živi kroz mene. I tada sam znao da ona mora da otvori album i da se zove Iza ogledala.
Tomas Dolbi i Mat Leng su imali sličan zvuk na kraju albuma Pyromania, na samom kraju pesme Billy’s got a gun, gde usporavaju ritam mašinu i taj usporeni pokret koji zvuk napravi je ostao negde sa mnom.
Tekst za pesmu je napisan 8. jula 2014. Nikad ga nisam iskoristio ni za jednu pesmu, jer nisam mogao da nađem odgovarajuću muziku. Ovako je tekst ostao neiskorišćen jer nije ni otpevan ni ispričan, ali mislim da ovako kao fusnota uz pesmu daje dobru naznaku gde album želi da ide. Mjuzu smo snimili 5. jula 2021. u prostoriji gde vežbamo. Pesmu sam onda maltene potpuno zaboravio kako zvuči, jer nisam imao fajlove. Imao sam je samo negde u sećanju. I ona je živela tamo negde tako godinu dana, malo jače. A kada smo od SOKOJ-a dobili sredstva za snimanje albuma i rok do kraja 2023. godine, znao sam da moram da požurim. Fajlove smo dobili u decembru 2022. i kod Akija smo ih provukli kroz Neve 1073 SPX 12. januara 2023. da je malo raširimo. Plotkin je uradio master za singl 15. februara 2023, a reviziju je uradio zajedno sa albumom u julu 2024. Plotkin inače nema puno komentara na pesme za sve ove godine, ali ovu je prokomentarisao sa: Great piece, super-rich synth tones!
Negde tokom 2023. imao sam nervni slom i potpuno se raspao. Dao sam sve svima: bio sam na četiri turneje sa Amerima, usput imao gomilu svirki sa Vranjkovićem, putovao sam dosta i sa Bajagom, radio zvuk u Botaničkoj na džez festivalu sa Big Bendom i 40 muzičara na bini, putovao u Temišvar da ozvučavam simfonijski orkestar… Sve, samo se nisam bavio sobom i svojom muzikom. Čak sam i zamalo poginuo na Tjentištu kad sam otvorio sebi lobanju na nisko postavljene zvučnike od razglasa. Čekaj, zar ovako treba da završiš? i Šta ti sve ovo treba?, rečenice su koje su mi se najviše javljale. Znao sam da moram da pronađem sebe tako što ću se koncentrisati na album. Ništa drugo mi nije imalo smisla i mislio sam u jednom trenutku da ću završiti kao Sid Beret – otićiću iza ogledala i ostati tamo, potpuno lud.
A2 Imam
Za album koji ima neki koncept, od starta sam znao da redosled pesama mora da bude najvažniji do sada. Ako je ovo moj A deeper kind of slumber, moj Wildhoney, priča mora da bude ispričana od početka do kraja kao film, a montaža mora da bude najbolja. Znao sam da Iza ogledala ima veliki naboj, sličan recimo koji je imao uvod u Debelog leptira, i znao sam da bi po završetku Ogledala negde bilo logično da se razbije ta tenzija rifom. Ali, šta ako ne uradim to i odem kontra? Da počnem sa akustičnom gitarom? Staviti akustičnu baladu da ti otvori album je komercijalno samoubistvo, ali negde sam znao da baš to treba da uradim. Nemoj da radiš ono što se očekuje od tebe – uradi ono što osećaš da treba da uradiš, kolikogod to ludo delovalo. Takođe, Everything in its right place je pesma koja otvara jedan takođe važan album za mene, i ako je funkcionisalo njima, možda će raditi i meni.
U trenutku kada sam napisao Imam (15. na 16. mart 2022.), ja sam već zaboravio kako Iza ogledala zvuči i u kom je štimu – sećam se da sam svirao na najdublje tri dirke. Ispostaviće se da se Iza ogledala završava istim tonom kojim Imam počinje, a to je h mol. Sreća? Ili podsvest?
Sa Imam sam znao da otvaram nešto novo. Koliko intiman možeš da budeš u pesmi, i da su u njoj elementi koji plešu i rastu, a da pesma ne implodira? Viziju koju sam imao da taj ljudski element, glas i akustična gitara budu centralni, a, kako se Aki izrazio, sve ostalo đuska oko toga i istovremeno te grli, bila je neka polazna tačka oko koje smo gradili pesmu. Prvu gitaru snimio sam 24. oktobra 2023. kod Akija gajbi i to je bio moj zvanični izlaz iz Sid Beret faze. Imao sam ideju da jednu ruku gitare snimim sa 3 mikrofona i linijskim izlazom, što se ispostavilo kao sjajno rešenje. Moog sam snimio 18. decembra 2023. i tad je već pesma ozbiljno porasla. U nekoj demo verziji pesme gde su samo gitara i vokal, dosta dugo sam razmišljao koji još elementi u pesmi mi trebaju. Prvi impuls mi je bio Dođe mi da vrisnem tvoje ime, znači neki veliki tomovi i ritam mašina, nikako akustični bubanj. Jednom drugom prilikom još mnogo ranije pre Imam, sećam se da sam pomislio kako bi bilo kul da jednom napravim pesmu samo za akustaru, Moog sint, i teremin. Svetlo mi se nije upalilo još neko vreme, ali uskoro sam počeo da shvatam da je Imam ta pesma.
Ja prvobitno uopšte nisam hteo bas gitaru u pesmi, samo Moog. Jer, Moog ima neku debljinu koju bas gitara nikad neće imati. To je jednostavno tehnička stvar. Međutim, kako se Dejv u celoj situaciji sa Matijinim prestankom sviranja bubnja osetio sa mnom bliži nego ikad u ovom novom stvaranju, sedeo je sa svojim akustičnim fretles basom i smišljao bas liniju godinu dana. Godinu. Dana. I smislio je, nego šta nego da je smislio. Sve ono što čini Everything’s coming up roses lepom i gomilom drugih pesama iz osamdesetih, taj fretles bas daje posebnu boju. Pozajmili smo od Mileta (prvi Cons basista) njegov fretles i rezultati su divni. Nesreća je htela da Mile neće doživeti da čuje pesmu. I to je još jedna stvar koju čini ovaj album važnijim da postoji.
Autechre sint (Roland α Juno 2) i teremin smo snimili 25. decembra 2023, dan pred Vranjkovićev veliki koncert u Domu sindikata. Osećao sam da smo sve bliži nečemu velikom, lepom, novom i važnom. Ideja da otpevam ritmove mi se takođe javila tih dana. Što bismo gubili vreme da tražimo semplove kad mogu da uzmem mikrofon i otpevam sve fraze koje želim? Dairu sam pozajmio od Žike iz Bajage i odmah sam znao da treba da ide u kilo reverba. Kad je Dejv doneo bas na snimanje kod Igora, video sam da je u frci jer je taj bas uzeo prvi put u životu, i da ga opustim malo, sišao sam u gluvać da otpevam svoje beatbox frćafljoke. Toliko su dobro ispale, sve prvi tejkovi, daira isto. Bas je snimljen u narednih sat vremena (25. april), a vokal 13. maja 2024.
Pre nego što kažem ponešto o vokalu, moram prvo da se osvrnem na akustičnu gitaru. Akustična gitara je moj prvi instrument. Svirao sam klasičnu gitaru osam godina dok nisam nabavio svoju prvu električnu gitaru. Vranjković se toga ne seća, ali kad smo se upoznali, tražio sam da mi se potpiše u Zaovdeilizaponeti. Posveta je glasila Danilu, akustičnom hevi metalcu od Nikole.
Imao sam razne akustične gitare, ali se nikad nisam zaleteo da kupim jednu odličnu koja će da mi završi posao i u studiju i uživo. Za snimanja sam godinama pozajmljivao akustične gitare od Vlade iz Orthodox Celts. Bili su tu Guild, Fender, Martin… Međutim, u oktobru 2022, baš tu negde pred moj akustični koncert sa Gegom pred Aneke van Girsbergen u Domu omladine, Bajaga donosi na probu akustičnu gitaru i prijavljuje: Momci, vidite kakvu akustaru sam uzeo. Pogledam, ono Yamaha (moj veliki uzor Deni Kavana iz Anateme je dugo svirao Yamahu, a moja prva ozbiljna klasična gitara je takođe Yamaha). Ja volim Yamahu, prija mi njen vrat, na njoj sam učio da sviram, i ova gitara svira prelepo a nije skupa. Zamolio sam Bakija da mi pozajmi tu gitaru da imam za koncert i prošlo je sjajno. Na tom koncertu (9. novembar 2022.) sam video koliko Gega i ja imamo dobru hemiju (posebno kako je izvela Sisters of the moon) i na tom koncertu sam saznao dve stvari – Gega i ja moramo da snimimo nešto zajedno i ja moram da kupim ovu akustičnu gitaru. Odmah sutradan sam zvao radnju i rezervisao primerak. Po njega sam išao u Novi Sad, dan posle Saturnus koncerta, omiljenog benda iz mladosti na kome sam im radio zvuk, a razglas je eksplodirao usred njihove predgrupe. Tako skršen sam sutradan išao u radnju po gitaru i znao sam da moram to da uradim. Instinkti su me još uvek služili, iako je sve delovalo da će da se raspadne oko mene. Sva sreća, utvrđeno je da nisam bio kriv za loše povezan razglas (inače bih ga verovatno još uvek otplaćivao), ali ostao je ukus opasnosti koja me vreba.
Akordi za pesmu su napisani na staroj Takamine gitari, a na novoj Yamahi je sve krenulo da zvuči duplo punije i toplije. Kao neka Nirvana, Anathema (nirvanathema) sa Opeth elementima i recimo nekim Depeche Mode/Autechre elektro uplivima preko, pesma je konstantno rasla meni u glavi i znao sam da moram sve te zvukove da stavim u pesmu.
Pevanje je bilo iscrpljujuće. Prošlo je pet godina od mog poslednjeg snimanja vokala i trebalo mi je sigurno dva sata da se raspevam, a onda još toliko da nađem pravi glas i karakter. Prvi tejkovi su bili kriminalno loši, ali u preslušavanju sam se zakačio za način na koji sam otpevao nikada. Odmah mi je zasvetleo Tiamat u glavi i znao sam da treba da idem tamo. On je taj lik, izvuci Johana Edlunda iz sebe. Daj još daha iz sebe kroz glas, ali ne previše. Pevanje u studiju je kao karate. Moraš da imaš savršenu psihofizičku kontrolu, ne samo ton, nego boja glasa, koliko guraš i kako, koja je pozicija mikrofona. Jedna od boljih ideja mi je bila da snimam na dva mikrofona u isto vreme – zlatni 414 kao centralni, a DPA 2011 da stoji malo sa strane. Znao sam da sa toliko daha, ako grunem previše i dunem u mikrofon, pokvariću tejk. I to se i desilo sa 414. Ali, zato je DPA taman bio toliko off axis da je pokupio sve kako treba. Isplatilo se biti tonac 17 godina. Takođe, u autotune eri gde je sve prepeglano toliko da više ne liči na normalan vokal nego sintisajzer, bilo mi je bitno da u pesmi sačuvam što više taj ljudski element glasa koji krivuda; makar na prelazima reči, ulazima i izlazima – kao i na gomili mesta na Disintegrationu uostalom. Budi čovek. I ta igra malih nesavršenosti i velikih savršenosti je ono što čini Imam divnom. Moraš da nemaš da bi cenio ono što imaš.
A3 Grozomorno grimizna
Rođenje Delirijuma. Bio je 20. februar 2023, Kobejnov rođendan. To je bila prva proba na kojoj smo se skupili još od dva koncerta koja smo odsvirali sa Akijem (28. oktobar 2022. Quarter, Novi Sad i 30. oktobar 2022. Elektropionir, Beograd) i trebalo je da se spremimo za nadolazeći Hali Gali 24. marta u Dragstoru. Aki i ja smo čekali Dejva jedno dva sata, kasnio je mega jer je imao nešto važno da završi na poslu. Kad je konačno došao, ideja je bila da odsviramo Rafineriju. Međutim, ja sam nešto čačkao na setinzima na pedali, i upalio mi se neki drugi preset na vemiju (whammy). Samo smo krenuli da sviramo i rodila se tema za Delirijum. Ista ova tema, sa iste ove probe, to je taj prvi snimak. Želeo sam da ostane sačuvan taj embrio momenat od čega je sve krenulo i u šta se pretvorilo.
Takođe sam znao da je Imam zvučno velika pesma i trebao mi je neki predah na albumu da skrene fokus sa te toplote i odvede na trenutak u lo fi. Da bi se, kad Delirijum krene, sve konačno otvorilo ponovo. Isto tako, kada smo kasnije saznali da Aki neće svirati bubanj na albumu, hteo sam da mu ostavim jedan mali omaž, makar i kroz snimak sa probe, jer je uleteo da nam pomogne kad je bilo najvažnije. Naslov pesme je nastao istog trenutka na probi – kad sam već probio led sa Imam koja nije Dilan Dog naslov, znao sam da može da prođe i Grozomorno grimizna.
A4 Delirijum
Od starta sam osećao da ova pesma treba da ode dalje od onoga što smo načeli na Rafineriji. Tekst za pesmu sam imao odavno (5. decembar 2006.) i razmišljao sam kako možemo Gega i ja da napravimo jedan glasovni dijalog u kome se dobacujemo lopticom, da bismo na kraju stigli na isto mesto zajedno. Ovo je bilo Gegino prvo snimanje u studiju i znao sam da moram da joj pomognem da skine frku. Nas dvoje smo imali jednu probu u avgustu 2023. i to je to. Malo smo probali da složimo neke reči i fraze, ali daleko od toga da smo imali jasnu viziju kako ćemo to da izvedemo.
Kada smo ušli kod Igora na snimanje 22. aprila 2024, Blajnderi su bili prva pesma i Kuzma je došao i polomio dva tejka u 20 minuta. Iznenadio sam se koliko se lako i brzo sve desilo i odmah sam zvao Maksu da dođe u studio da probamo da dobijemo tejk za Delirijum. Dva dana kasnije (24. april) probali smo da nađemo tempo, da li da počnemo sa klikom u slušanju pa da ga u nekom trenutku ugasimo. Svirali smo nas trojica u isto vreme, sa ciljem da se snimi bubanj. Snimili smo i moju gitaru i bas gitaru zbog reference, kao i pilot vokal. Pojačalo sam utišao koliko sam mogao, da se ipak čuje a da ne ulazi previše u mikrofone od bubnja. Ako userem gitaru, usraću i tejk bubnja. The pressure is on.
Jako je naporno svirati ceo tejk pesme od 12 minuta, onda preslušavati da li je dobro, pa opet sve ispočetka još jedan tejk. Slušali smo tejk sa klikom i bilo mi je neverovatno koliko bend počne zapravo da svira i da zvuči istog trenutka kada se klik ugasi. Nerviralo me je što sam mogao da čujem da je uz klik Maksin udarac doboša milisekund pre moje desne ruke. Okej, rekao je Maksa, ajmo onda bez klika. I uspelo je. Dobili smo jako dobar kostur i čak mi se dopalo šta sam sve odsvirao u tejku gitare. Taj tejk ostaje. I taj prvi tejk gitare je osnova na koju će se snimiti sve ostalo.
Ostale gitare sam snimao 4. maja. Prvo sam snimio drugu ambijentalnu koja odgovara na ovu prvu snimljenu, zatim rifove. I tad se otvorilo sve. Bio sam satima dole u gluvaću i nisam izlazio. Nisam ni preslušavao snimljene tejkove, jer sam znao da su dobri. Po završetku svakog tejka samo sam rekao Igoru, sačuvaj ovaj i otvori mi nove kanale da probam još nešto. To se ponavljalo nekoliko puta i neverovatno je koliko je sve počelo lako da komunicira jedno sa drugim. Noiz deo pesme je toliko bio glasan da je jedan od room mikrofona zaklipovao. Dodavši akustičnu na kraju preko svega dobio sam još jedan predivan element. Kad sam na kraju završio sve, izašao sam iz sobe za snimanje, popeo se gore, seo i samo me je udarilo ja želim da živim u onom dole svetu. Teško je da kopaš toliko po sebi, ali kada ga nađeš, iskopaš i izbaciš, ne postoji lepši osećaj uspelosti u nečemu tako neopipljivom i apstraktnom kao što je muzika.
Bas za Deli smo snimili 12. maja. Dejv je imao zahtevan posao, jer je bas gitara jedini instrument u pesmi koji svira od početka do samog kraja. Kao i gitaru, ozvučio sam celu prostoriju i mislim da smo snimili ruku basa sa 4 mikrofona i jednim linijskim ulazom. I to se čuje. Zvuk basa je ogroman i Dejv je zaslužio da se kao takav i usnimi. Kada je snimao Delirijum i stigao do četvrtog dela pesme… Prijavio mi je posle da je od vibracija u sobi počeo da halucinira i kune se da je video kako mu se Oranž logo na mom pojačalu pomera.
Vokale smo došli da snimamo 14. maja. Okej, sada smo imali aranžman pesme, i Gega i ja smo prvo krenuli da se bavimo matišom – izračunali smo koliko imamo krugova do refrena i brojali smo koliko krugova imamo da uđemo u pesmu, razvijemo je i nađemo se u refrenu. Trebalo nam je dobrih dva-tri sata samo da ustanovimo sve to, sve vreme pevajući, svirajući, tražeći prave tonove, boju, izraz. Volim kako njeno svetlo u glasu komunicira sa mojim dahom i čuo sam kako otvaramo jedno drugo.
Ideja mi je bila da pevam na dva mikrofona (kao u Imam, ako jedan overi da imam drugi kao bekap) a Gega je pevala pored mene na svoj. Imali smo tri mikrofona koji kupe sve. I pevali smo u isto vreme, jedno pored drugog. I to je najteža i najbolja odluka koju sam mogao da napravim. Jer, u snimanju brzina i fokus su ključ. Kad konačno uđeš u zonu, nema izlaženja. Dok imaš to ne puštaj ga i daj da se snimi što više, sad dok glas i mozak i telo još uvek rade. A pevali smo sedam sati.
Uspeli smo dosta toga da proberemo od te prve večeri. Imali smo i naznake šta bi u kom delu moglo da se desi, ali još uvek smo imali prazna mesta. Jedno od zeznutih stvari u snimanju je što se ponekad previše zabodeš u detalj i tu jednu ili dve reči, a uvek mora povremeno da se odzumira i premota pesma malo levo i desno da bi se uhvatio kontekst. Jer, nekad je dovoljno samo tri sekunde neke pesme da ti promeni život. Ali, bitan je kontekst, šta se desilo pre i posle toga u pesmi.
Drugog dana snimanja vokala (16. maja) bilo nam je malo lakše, jer smo nastavili započeto. Ali, ostalo je puno toga za otpevati. Oko jedne fraze sam se mučio 45 minuta i nisam mogao da nađem način da je otpevam kako treba. Nervoza, nerviranje, smirivanje. Gega mi je predložila, daj ja da probam da je otpevam? Ja kažem hajde, ali onda remetimo ritam cele pesme i pitanje/odgovor momenat. Ali, ‘ajde, daj da probamo bilo šta, kad smo se već zaboli ovde. Otpeva ona iz prvog tejka, upuca i ton i dikciju i vajb toliko savršeno, da mi je došlo da bacim one slušalice. Onda smo se smejali i kao, e ajde da probamo onaj drugi deo pa ćemo da se vratimo na ovo.
A taj drugi deo je rešio pesmu. Jer, kad smo počeli da pevamo u isto vreme i zajedno da guramo, ja ne mogu da objasnim šta se tu energetski desi i šta su mikrofoni pokupili. To je nešto toliko jako i veliko i lepo i moćno i znali smo da smo uhvatili to nešto što smo osećali da imamo. Brainstorming je krenuo jače nego pre i toliko smo stvari krenuli da probamo da se Igor jadan gore potpuno raspao pokušavajući da se sabere u projektu i nađe mesta za još novih kanala i još usput i treba da čuje šta radimo i pomogne da odaberemo da li je nešto dovoljno dobro ili ne. U svim tim kreni-stani momentima, ajde molim te vrati me na ovaj deo, onaj deo, ne tu, posle toga, jer mora se što pre dok ne ode ideja, Igor već, čujemo u sluškama, postaje sve manje komunikativan, a sve više robot koji pokušava da nas isprati. I Gega, shvatajući koliko smo ga nenormalno izdriblali i koliko je na izmaku snaga, samo je rekla hvala i to je bilo toliko slatko i iskreno da sam znao da moram da sačuvam to i ostavim za kraj pesme. Isto tako, kad smo pevali neke vokalize da nas uvedemo organskije u pesmu, nakon poslednjeg refrena slušamo u sluškama dolazak moto skupa u pesmi i Gega samo odvali BRRM BRRRM BRRRRMMM. Eksplozija smeha. Čak se i smejemo u istom tajmu i dilej je to pokupio. Obožavam je. I to mora da ide u pesmu. Jer, to je suština zbog čega je volim i to je najvažniji element.
Što se miksa tiče, Aki je poludeo pokušavajući da organizuje 180 kanala muzike. Mučili smo se da dobijemo veliki bubanj koji će moći da ostavi prostora za sve ostale elemente koji se u pesmi dešavaju. Cela pesma je jedan veliki ear candy i zato mi je bilo bitno da svaki sekund pesme ima smisla. Akiju sam se na glavu popeo posle već prve ruke miksa: na 3:22 snimi veliki reverb na flažolet akustaru da ode desno; na 4:05 ovaj Gegin uzdah između daj i mi probaj da digneš, ili na 10:21 ova floyd gitara levo da preleti desno, reverbi na tomovima doktorat i slično. Kad smo na kraju dobili odličan miks, Plotkin je masterom otišao dalje. Toliko je raširio sve i gurnuo sve i u dubinu i napred, da sam plakao od sreće kad sam dobio master usred turneje i usred Nemačke pokušavajući da nađem dobar internet da skinem fajlove. Počeo sam da čujem detalje prilikom usnimavanja, dahove, svaku trzalicu, sve mi se vratilo. Sa Plotkinom sarađujem više od deset godina, ali ovo je prvi put da je njegov master toliko gurnuo sve još dalje, kao još jedan level nad-miksa. Plotkine, hvala ti.
Dejv je doveo ćerku na drugi dan snimanja vokala i Nevena je bila oduševljena. Žena mu prijavljuje posle par dana, “Je li, gde si je to vodio, ona ne prestaje da priča o tome kako jedva čeka opet da ide u studio”. Kad smo uzeli neki raf (rough mix) da slušamo kod kuće, Dejv pušta Delirijum u kolima, a Nevenka sedi na zadnjem sedištu i sluša. Dejvu zvoni telefon i on smanjuje muziku da se javi, a sa zadnjeg sedišta šestogodišnja ručica se prikrada da pojača nazad muziku, uz šapat: “Hoću da čujem šta će sledeće da se desi”. Takav komentar je nešto najlepše što možeš da dobiješ, jer deca znaju sve.
U trećem delu Dnevnika Danilo piše o B strani albuma “Smrt, ljubav, smrt”.
Foto: Nenad Vujanović, Saša Ivanović, Danilo Nikodinovski
