Krenuću ovu priču od nazad, možda nekome bude zanimljivo da stvari stavim u perspektivu, čak i kada je pogled astigmatičan. Negde početkom 2013. godine pojavila se mogućnost da radimo (Peđa i ja) koncert grupe Peter Hook & The Light u Beogradu. Planirani repertoar za tu turneju bili su kompletni albumi “Unknown Pleasures” i “Closer” Joy Division (plus “hitovi”), a predviđeni datumi za ZG i BG bili su krajem marta iste godine. Honorar koji se očekivao da obezbedimo bio je očekivan. ZG se dogovorio relativno brzo (Mate i Domagoj) – iako uslovi nisu bili promoter frendli – mi (zamislite) nismo imali salu… Amerikanu je Dragan obećao za neku Salsa svetkovinu i nudio nam je Klub pošto “to neće privući više od 200 ljudi“. Tako da se to nije desilo. Neka mala uteha bila je da su godinu dana ranije New Order nastupili na Exitu. Kažem, neka mala uteha.
Sada sledi jedan montažerski rez i prelazak u rialtajm. Ove godine hteli smo da Peter Hook & The Light sviraju na otvaranju Kontakta, pregovori s agencijom/menadžerom nisu bili pregovori, iako su inicijalni kontakti bili baš pozitivni i obećavajući, ali posle desetak mejlova bilo je očigledno da je to apsolutno nemoguće i odustali smo. Nemam nikakvu sumnju da je u DNK svakoga od nas upisana formula pesme “Love Will Tear Us Apart” i maštao sam baš dugo da vidimo Hukija na nekoj beogradskoj bini kako svira i peva tu pesmu sa Rovetom i ekipom. Zaista verujem da će Peđa to jednom uspeti da ostvari, ja odustajem od daljih pokušaja.
5. aprila 1993. zvanično je objavljena pesma “Regret“, kao prvi singl New Order s albuma “Republic“, šestog u njihovoj neuhvatljivoj karijeri i prvi za novu izdavačku kuću, London Records. Prethodni album “Technique” izašao je još 1989. godine (Factory), a zanimljivo je da je prethodni singl koji su NO objavili bila besmrtna fudbalska himna “World in Motion“, jedini #1 hit koji je bend imao. Trenutak u karijeri benda bio je baš kompleksan, Hacienda je bila pred gašenjem posle višegodišnjeg bacanja para u bunar bez dna, Factory Records se urušavao i pucao po svim šavovima, odnosi između članova benda bili su sve komplikovaniji, muzički biznis je postajao sve gadniji i opterećujući, a muzika je (naravno) išla dalje – voljom bogova, grandž je tada bio na vrhuncu. Problem je bilo i to što se nikome od članova benda nije baš snimao novi album, posebno ne Bernardu koji je krenuo u Electronic avanturu sa Marom i PSB, a muzika koju su pravili bila je baš divna i sve bitnija. Pored toga, Huk je imao Revenge kao novu zanimaciju, a ono dvoje imali su The Other Two. Problem je bio i što je međusobna komunikacija bila svedena na dranje i optužbe. Ali, ideja da se albumom nekako pomogne izdavačkoj kući uspela je da ih okupi, iako su godinama kasnije svi isticali da su sešni tokom kojih se snimalo bili baš mučni. Ipak, svi se slažu da je “Regret” jedan od najvećih trijumfa grupe u celoj karijeri. Možda nije bilo očigledno (tada), ali do kraja snimanja albuma više niko ni sa kim nije razgovarao, a Huki i Berni bili su na korak da se poubijaju. Ni “plan” nije baš uspeo da profunkcioniše, pošto je Factory Records bio gotov i pre kraja snimanja albuma, a pare da se resetuje klub Hacienda nisu prikupljene.
Producent albuma bio je Stiven Hejg i potpisan je kao koautor svih pesama koje su nastajale tokom snimanja, to je bio i prvi put da je bend radio sa producentom. Za razliku od ostalih pesama, “Regret” je nastala kroz parcijalna okupljanja benda, pre svega trija Piter Huk, Stiven Moris i Džilijan Gilbert, na farmi u Maklsfildu u Češiru. Sam Huki se u memoarima “Substance: Inside New Order” priseća da su veliku pažnju njih troje poklonili pesmi koja će na kraju postati “Regret“. Na njihovu osnovu Berni je dodao gitare i reči i eto hita! Pesmu otvaraju sada već signačur sintovani gudači, pa sledi odgovor gitare u nastavku, kao u epiku “Zlatibore pitaj Taru“… Tokom svih ovih decenija Hukov bas je nešto što uvek i jako udara u CNS u bilo koje doba dana i noći, ali na “Regret” taj bas je seksi i melodičan i totalno žanr za sebe. Bernardova gitara ima taj džingldžangl momenat kao da je džemovao sa The Byrds i poneo kalifornijsko sunce sa sobom u Englesku. Već kada sam kod zvuka gitare, možda je bitno da se istakne da je Berni gitare za snimanje pozajmio od Džonija Mara i to ‘59 Les Paul u kombinaciji sa Fender Pro pojačalom. Pa na to ide još predivni i nežni Morisov bubanj i seksi i divni sintovi i klavijature gospođe Gilbert. I na sav taj splin dodajte bendovsku razočaranost u apsolutno sve, uz melanholiju srednjeg doba, zapitanost i ljubavne dileme i baš dosta inata. I možda najbolje stihove koje je bilo koja NO pesma imala, bez banalnosti, opštih mesta i trivijalnosti i siguran, moćan i fokusiran glas.
Spot koji je je promovisao pesmu bio je i tada i sada (bar za mene) krš i lom. Snimljen u Rimu, Piter Ker je režirao (poznat pored ostalog i po nekoliko genijalnih spotova koje je radio za R.E.M, ali i po “Secret Garden” koji je napravio za Springstina), izgledao je siromašno i prebrzo, baš nisam voleo tu razglednicu iz evropskih gradova, hotela i holova, sa blic osvrtom na industrijske zone i spomenike kulture (izuzimam onaj deo sa prijateljicama noći). Ali zato je “take 2” bio epik: za potrebe Top of The Pops na Venis plaži u LA snimili su “Regret” u okviru jedne epizode “Čuvara plaže“, sve sa Dejvidom Haselhofom i Čuvarkama. Reditelj je bio Tomas Minjon koji se proslavio posle po spotovima za Slipknot i Sepulturu. Uvek objektivan i svestan značaja stvari koje su se dešavale bendu i oko njih, Huk je kasnije napisao da je to snimanje bilo jedan od vrhunaca benda. Koliko je “Baywatch” bio moćan u to vreme možda je najlakše pokazati kroz “Regret“: pesma je stigla do #28 na US Hot 100 i #1 na Bilbordovoj “Modern Rock Tracks” listi. Da, to je bio najveći hit NO u SAD u karijeri. U Britaniji pesma je stigla do #4 na listi, a ušla je u TOP10 u još nekoliko evropskih zemalja. Opet, ulazak NO u Čuvare plaže bio je splet (srećnih) okolnosti: američki menadžer benda Tom Atensio poznavao je jednog od asistenata reditelja serije i njihovo ćaskanje porodilo je ideju da bi nastup NO u jednoj epizodi na plaži bila hit ideja, kao i da se to posle emituje kao “in-live” nastup u TOTP.
Huk je o “Regret” rekao da je to “poslednja prava New Order pesma” i to zbog toga što ja nastala kroz saradnju svih članova grupe. Na žalost, bila je to i poslednja pesma koja je nastala na ovaj način.
Rezident JD I NO dizajner Piter Savil i ovoga puta smislio je artvork, koji je i dan danas zbunjujući, bez obzira na njegovo objašnjenje da je u to vreme bio totalno dekintiran i da je uglavom bio u SAD i da je to prvi omot koj je napravio dok je slušao muziku za koju je radio dizajn kavera. Dok je slušao “Regret” napisao je reč “kauboji” i to zbog načina na koji se pesma razvijala. Sve to zajedno: kauboji, “Spiritualna Amerika” Ričarda Prinsa, Marlboro Man i njegovo stanje u glavi uticalo je da omot za singl bude jedna misterija.
Osim što je za moju generaciju “Regret” bio jedna od ključnih pesama devedesetih, uticala je i na mnoge muzičare na različite načine. Meni najdraži je (kao i uvek) Greg Duli, koji je pesmu često svirao uživo sa svim svojim bendovima, a na kraju je i objavio kao bonus na proširenom izdanju za XX godina albuma “Black Love” The Afghan Whigs.
New Order – Regret
Maybe I’ve forgotten the name and the address
Of everyone I’ve ever known
It’s nothing I regret
Save it for another day
It’s the school exam and the kids have run away
I would like a place I could call my own
Have a conversation on the telephone
Wake up every day that would be a start
I would not complain of my wounded heart
I was upset you see
Almost all the time
You used to be a stranger
Now you are mine
I wouldn’t even trust you
I’ve not got much to give
We’re dealing in the limits
And we don’t know who with
You may think that I’m out of hand
That I’m naive, I’ll understand
On this occasion, it’s not true
Look at me, I’m not you
I would like a place I could call my own
Have a conversation on the telephone
Wake up every day that would be a start
I would not complain of my wounded heart
I was a short fuse
Burning all the time
You were a complete stranger
Now you are mine
I would like a place I could call my own
Have a conversation on the telephone
Wake up every day that would be a start
I would not complain about my wounded heart
Just wait till tomorrow
I guess that’s what they all say
Just before they fall apart
