Tokom poslednjih nekoliko postpandemijskih godina više puta sam bio u prilici da budem vodić kroz “Zgroovu Englesku”, jedan naizgled fiktivan a u stvari potpuno realan svet u kojem je Igor Todorović živeo i živi poslednjih decenija. Počelo je sa “Mojom Engleskom” koju smo promovisali u Beogradu i Sremskoj Mitrovici, a nastavilo se i sa knjigom broj dva, “Fudbal i punk – moja šolja čaja“, koja je po mnogo čemu i nastavak i širenje sfere uticaja ovog plodnog i nadasve zanimljivog hroničara dešavanja u Kraljevstvu i u bivšoj Kraljevini, sa posebnim fokusom na muzičko-sportske aktivnosti. Za ovu drugu knjigu Strahinja (izdavač) i Igor zvali su me da nešto napišem i da to bude deo uvoda u ovaj fascinanti bedeker. Zajedno smo odradili i beogradsku promociju u Zappa Bazi 2. decembra Marko Lovrić, Zgro i ja. Knjiga je spektakl i apsolutna preporuka, čak i za one koji ne vole Partizan, jer Zgro nema milosti ni prema kome. Knjiga je dostupna u mnogim knjižarama, kao i online na sajtu izdavača Jež izdavaštvo.
Ponekad u životu čovek dođe u situaciju u kojoj je bio i Robert Džonson nekada davno na delti Misisipija ili Neo kada mu je Morfeus dao da bira između dve pilule. I tada taj “izabrani” donese odluku koja će ga pratiti kroz ceo život, nebitno da li je dobra ili loša. Zgro je kao kapetan Kirk na testu Kobajaši Maru tu životnu situaciju rešio na način koji se od njega i očekuje: uzeo je obe pilule, na raskrnici puteva krenuo je preko poljane pa na aerodrom. I muzika (koncerti) i fudbalske utakmice, zašto da ne? Čak i na jednom mestu u knjizi “Fudbal i punk – moja šolja čaja” sam kaže da je ritual isti i da su često i ljudi (publika) na oba mesta isti. Zaista, koliko je slično ići na koncerte i utakmice? Energetski, filozofski, fanovski? Fudbal voliš ili ne voliš, ako voliš onda ideš na sve utakmice koje si u prilici da gledaš. Isto tako je i za koncerte. Postoje bendovi koje pratiš već decenijama, a onda taj intimni krug grupa koje su “tvoje” svake godine proširuješ i nove članove ubacuješ u porodicu. Jer svaki novi član tog plemena donosi nešto novo i lepo.
Kao svedok vremena i hroničar “običnog” života i tamo i ovde, ova knjiga je baš dragocen dokument. Samo sam jednom u životu bio u Engleskoj, za četrdeseti rođendan prijatelji su mi poklonili odlazak u London na utakmicu Arsenala (0:0 sa Blekburnom, klasika) na Emiratima i pamtiću ta tri dana večno. Ali uz Zgroa, čini mi se da baš sve znam o Getviku, Lutonu, Blekpulu, Birmingemu, Čorliju, Telfordu, Mostonu, Viganu…
O istoriji, slavnim danima i godinama raspada brojnih klubova koje je pratio, o finalima kupova i utakmicama za promociju ili mečevima za opstanak – sve to znam kao da sam bio tamo, a ne da sam gledao na velikom ekranu ili (u retkim situacijama) komentarisao te utakmice na Sport Klubu. I o Partizanu, da, ova knjiga vredna je i kao dokument propadanja Partizana, jer sve ovo jezivo što se događa danas, moglo je da se nasluti i tokom istorijskog ulaska u Ligu šampiona i kasnije. Igor forenzički prati svaki dobar (bilo je i toga nekada davno) i loš korak Partizana, smene i odlaske/dolaske, laži i obećanja.
Na stranu filozofija i nesrećne ljubavi, knjiga je i svojevrsni vodič kroz male i velike britanske gradove: ja sada zaista znam gde se šta kupuje u svakom mestu, gde su šankovi u raznim koncertnim prostorima, koji su festivali “porodični”, gde je baš velika gužva na garderobi, a gde treba ostaviti stvari u gepeku… Čak sam i razglednice počeo da kupujem pod njegovim uticajem i da šaljem ljudima koje volim! Knjiga “Moja Engleska” bila je osnovna i srednja škola, njen nastavak “Fudbal i punk – moja šolja čaja” nije fakultet, više je paralelna istorija, pankerski navijački bedeker i ljubav prema stvarima koje nas definišu kao ljudska bića.
