Jedan od najatraktivnijih rokenrol sastava današnjice Calexico održaće svoj prvi koncert u Beogradu u sredu u 21h na Malom Kalemegdanu. Lider benda Džoi Burns poznat je kao otvoren i direktan sagovornik i takav je bio i ovoga puta sa Svetlanom Đolović.
Zašto vam je trebalo toliko da dođete u Srbiju?
Ne znam zašto nam je toliko dugo trebalo, ali bićemo tu kod vas nekoliko dana. Ovo se dugo sprema i kao što pretpostavljate, svi u bendu su uzbuđeni da turneju započnu u Beogradu i da budu negde gde do sada nisu bili. I ja sam spreman i radujem se da se šetam unaokolo, istražujem grad, upoznajem ljude, pijem lokalna pića, uživam u lokalnim ukusima i trudim se da naučim što više.
Imali ste tu čast da svirate zajedno sa mnogim slavnim muzičarima, među njima i sa Bobanom Markovićem. Recite nam nešto o toj saradnji?
Sarađivao sam sa Bobanom Markovićem u Berlinu. Bilo je stvarno lepo, jer na kraju krajeva, ima li ko na ne voli ogromnu, veoma talentovanu duvačku sekciju. Delimo tu ljubav i i baš je lepo da smo bili u prilici da se zajedno nađemo na bini. Nama je to bila velika čast, bili smo u Berlinu i izveli smo nekoliko pesama – “Stray” i “Crystal Frontier”. Sišli smo u publiku, zbližili smo se najviše što smo mogli i bilo je jako zabavno. Jedna takva stvar, otvorenost prema publici i ta ad hok saradnja – bilo na albumu ili na turneji – mnogo doprinese zbližavanju članova benda. Zaista smo uživali. Sada ćemo svirati mnogo novih pesama sa ploče “Algiers“, koje su se pokazale uspešnim na koncertima. Takođe ćemo svirati mnogo starih pesama. Nikad nismo svirali u Beogradu, moramo mnogo toga da nadoknadimo.
Jedno mesto na svetu je čuveno po duvačkim orkestrima i baš tamo ste snimali “Algiers”. Kako ste odoleli da ne ubacite nešto od prepoznatljivog ‘limenog’ zvuka Nju Orleansa na novi album?
Meni to zvuči pre kao situacija za neki “zajednički album” (collaboration projekat). Verujte mi, tamo znamo dosta muzičara, ali desilo se da smo stigli u Nju Orleans u decembru i tada sve ima neki drugi štimung. Da smo bili tamo u proleće, oko Mardi Gra ili oko Džez festivala na kome smo svirali nekoliko puta i kada je sve nekako drugačije, možda bi ovo ispao potpuno drugačiji album. Kada pišete zimi proces je više introspektivan, što je odlična reč da sumira jednu od karakteristika našeg benda: melanholiju i te pesme u a -molu kojih ima mnogo kod nas.
Otišli smo u Nju Orleans da pišemo, napravimo ploču, da vidimo šta će da se desi. Ispalo je u neku ruku više introspektivno nego što bi se očekivalo kada se ide U Nju Orleans. Ja sam srećan i ponosim se rezultatima. Možda ćemo otići nazad i snimiti još koju ploču koja će ispasti potpuno drugačije. Čisto da vam pokažemo sve mogućnosti.
Ima jedna interesantna “stvar”: publika u Evropi nam je dala ogromnu podršku i mnogo prilika da malo pordrmamo repertoar. Oni naprosto ne vole predvidljivost, ne volimo je ni mi, mi volimo iskrenost, a ne foliranje. Volimo da se zabeleži momenat , a nova ploča je upravo to, zabeleženih 11-12 dana kada se sve vrtelo oko ovih pesama i ovih tema. One čine “Algiers”.
Kako na koncertima odolevate pritisku da stalno zvučite kao ‘marijači’ bend?
Mislim da ljudi vole sve naše pesme, ali naravno da postoje i neki favoriti. I ja imam svoje favorite, koji se, takođe mislim kao i kod svih ljudi, menjaju s vremena na vreme i od dana do dana. Zanimljivo je sve te pesme pomešati ili promeniti. Mi se trudimo da na turneji što više izmešamo pesme sa set liste i da ostavimo sebi prostora za pisanje novih pesama, nekad tako što što ćemo na sceni improvizovati reči za pesme. I bude nam baš lepo.
Šta su u bend uneli vaši Evropljani?
U bendu je Martin Venk iz Berlina, čovek koji ima odličan osećaj za muziku i svira trubu, harmoniku, gitaru, klavijature… Kao i ostali muzičari sa odličnim smislom za muziku, on može da uzme instrument i da za čas smisli pesmu ili melodiju. On je kao i svi mi i voli izazov da svira što više instrumenata. Uz to, ima odličan smisao za humor vezan za ono čime se bavi i to mi se jako sviđa. Donosi nam i snažan zvuk horne, veoma je markantan, visok i svim tim karakteristikama daje posebno obeležje onome što radimo. On takođe veoma voli američku i roots muziku, tako da volim da vidim koja mu pesma zapadne za oko.
Drugi član benda koji nam dolazi iz Evrope je Hajro Zavala iz Madrida. Veoma dobro poznaje bluz i rok, svirao je u mnogim cover bendovima, koji sviraju muziku 50-tih i 70-tih, npr. Led Zeppelin. On takođe voli muziku iz celog sveta, tako da ume da odsvira ono što ne ume mnogo gitarista iz Severne Amerike. Postoji jedna stvar koju veoma volim u vezi sa ovim bendom: sposobnost da obuhvati severnu i južnu hemisferu, istočnjacku i zapadnjačku filozofiju. Teško je sve to definisati i upravo tu je prostor za varijacije u izražavanju. Ja volim šta on donosi u bend kao pevač i kompozitor, posebno na koncertima. Ne znam da li ste ga ranije gledali, jer tek odnedavno nastupa sa nama sve vreme, ali on je stvarno fenomenalan, ima dobar smisao za humor i devojke ga vole 🙂
Šta smatraš najvećim uspehom benda?
Biti konzistentan je oduvek bio i cilj i san, svirati dobar koncert, izdavati ploče za istu kuću gde smo stekli zaista dobre prijatelje (City Slang). Saradnje sa drugim muzicarima uticale su na formiranje karaktera benda i produbljivanje znanja o celoj Americi i svetu. Radili smo sa Iron and Wine, zatim na muzici za film “I Am not There” (što je fiktivna biografija Boba Dilana), radili smo sa Vilijem Nelsonom – pesma “Segnor (Tale of Yankee Power)”, jedna od mojih najomiljenijih, baš kao i Vili Nelson kao pevač i gitarista.
O ‘Calexico žanru’ i novinarskim etiketama…
Ja zaista volim različite vrste muzike i ako neko želi ovo da zove džez bendom i da nas zove da nastupimo na North Sea Jazz Festivalu, kao što je to bio slučaj prošlog meseca, ja sam srećan! Volim world music, možemo da sviramo na Womad festivalu u Australiji, Novom Zelandu, Velikoj Britaniji, Dubaiju…. to je sve super! Možete da nas zovete kako god hoćete – world-punk, garage-indie, folk – ne smeta mi nijedna ‘titula’, za mene to znači da ljudi razmišljaju o našoj muzici, pa čak i ako ih to zbunjuje, oni nastavljaju da se bave tim žanrovskim odrednicama. Ali jednom kada vidite bend uživo, jednostavno shvatite – ovo je koncertni bend, sa svojom prepoznatljivom dinamikom, sa sposobnošću da bude ozbiljan i ‘pod kontrolom’ ali i da se, s druge strane, i te kako zabavi, sa svitom neverovatnih instrumenata i muzičara. Bili smo prilično istrajni u tome, tako da sada jako retko i razmišljam ili diskutujem o ‘etiketi’. Meni se sviđa ‘desert noir’, zvuči intrigantno, jer ne znate na koju pustinju se odnosi, a noir je francuska reč. Na kraju krajeva, stalno radimo nešto različito, tako da se zaista ne opterećujem našim identitetom, srećan sam što možemo da sviramo šta želimo i publika to razume. Odrednice su više za novinare, nešto za naslov ili podnaslov teksta.
Kad smo već kod toga, sada je baš aktuelno to da mnogi muzičari bojkotuju Arizonu zbog restriktivnih zakona koji se tiču odnosa prema imigrantima, naročito iz Meksika. I zato nam je još važnije da budemo dobar predstavnik svoje sredine u pokazivanju različitosti i stava da nisu svi istomišljenici guvernerke Džen Bruer, koja je veoma konzervativna i nazadna i odbija da uoči prednosti multikulturalne i multijezične sredine. To je divna osobina, zašto bi neko hteo da je uguši. Zato, između ostalog i volim da budem ovde, u blizini toliko različitih regiona i kulturnih uticaja. Mislim da je ovaj deo Amerike (Arizona) jedistven i ne razumem kratkovidu potrebu da kontrolišete tu posebnost i da je pretvorite u nešto što ona nije. Volim slobodu izražavanja i to je moj put.
Na koji način te inspiriše evropski način života?
Evropska raznolikost je još veća – ima toliko zemalja i kultura. Jako je uzbudljivo to kako se vi trudite da se slažete ili da se borite za svoj identitet. Taj put je pun izazova jer može da dođe do sukoba, ali vas on takođe tera da to rešite i idete dalje, da napredujete u svim segmentima života. Mislim da je to sjajno.
Amerika je toliko velika da mi često izgubimo predstavu o samim sebi – poslovni svet i korporacije preuzeli su na sebe da homogenizuju život ovde. Ali ima pomeranja. Ljudi se iseljavaju iz velikih gradova, žele bolji kvalitet života, bolju hranu, bolje sutra, ponovo uzgajaju sopstvenu hranu, razmišljaju šta unose u svoje telo. U Evropi postoji tradicija, ljudi se odavno bave tim stvarima, mada i tu korporacije imaju veliki uticaj i postoji sve veća zabrinutost o istim temama. Naši kontitenti su blisko povezani i nema nam druge nego da sarađujemo. Zato sam uvek uzbuđen kada odlazimo na neka nova mesta i upoznajemo nove ljude.
Samo jednom smo, recimo, svirali u Južnoj Americi, samo jednom u Meksiku, a tako smo blizu i to je za mene paradoks. To povezivanje mi je sve važnije, naročito kako sam stariji i sada kad imam svoju porodicu. Ima bliznakinje od dve godine i voleo bih da im pokažem i ispričam priče ne samo o Evropi, već o celom svetu – Australiji, Novom Zelandu, Kini, Južnoj Koreji, Crnoj Gori, Africi… Voleo bih da upoznam svet, ali u isto vreme primećujem da u nekim sredinama, mnogi ljudi nisu navikli na promene, ona nije poželjna. To mi je jako zanimljivo da proučavam, naročito zato što smatram da je promena prirodno stanje ljudskog roda.
Planovi?
Pre deset godina, novi album se koncertno promovisao po dve godine, sada je to uglavnom samo jedna, jedna i po maksimum, što je i tužno na neki način, jer ja baš volim turneje. Volim i rad u studiju, ali produžene turneje ti omogućavaju da se u kratkom roku vratiš u neka mesta gde ti se mnogo svidelo. Ali skraćivanje turneje – to je deo današnjeg vremena i ekonomije. Ja tražim načine da to promenim. Možda krenemo na put kao manji ansambl, sa četiri člana ili tako nešto, voleli bismo da nađemo način da se vratimo i pokažemo se u drugom svetlu. Dakle, ima puno izazova i prepreka što se tiče poslovne strane stvari, a ja smatram da u poslu treba pokazivati istu količinu kreativnosti kao i kada je muzika ili druga umetnost u pitanju. Zato volimo da objavljujemo naše tour-only albume, saradnje sa drugim muzičarima, saundtreke…. U planu je naravno i novi album, ali sada nemam pojma kako će da zvuči i izgleda… A možda će baš poseta Srbiji biti početak inspiracije. U svakom slučaju, siguran sam da će koncerti na ovom delu turneje na neki način pomoći da se uobliči ideja o našem sledećem izdanju.
Da li postoji neko s kim bi voleo da sarađuješ, a da se to do sada nije ostvarilo?
Ima ih previše! Mogli bismo da sednemo na kafu da ti potanko sve nabrojim… Ali evo, ovo ću da priznam – nikad nisam gledao Nila Janga uživo, to zaista žarko želim. Eto, gledao sam Toma Vejtsa, Dilana još osamdesetih kao Dylan and the Dead….Kad sam gledao Toma Vejtsa prvi put, bilo je to negde oko albuma “Mule Variations”, bilo je neverovatno. Sada smo skoro kod istog izdavača, ne usuđujem se da pomislim kako bi bilo da radimo zajedno… Voleo bih da radim sa nekim rediteljem, recimo Dejvidom Linčom, mislim da bi smo zajedno mogli da napravimo nešto uzbudljivo. Ali on je stalno prezauzet, sad se i sam bavi muzikom…
Voleo bih još dalje da putujem, da sarađujem sa ljudima iz celog sveta. Danas se možda najpre zasitim klasičnog roka. Dosta sam to slušao odrastajući, ovde ga i dalje slušam na radiju, barem dok vozim – i dalje mi se čini da je to osnova, ono čemu se ljudi vraćaju ovde, čak i u ‘naprednim’ verzijama indi muzike. Zato me sada ne zanima toliko ‘moja’ muzika, već muzika nekog drugog podneblja, na drugim jezicima, sa drugačijim glasovima i iskustvima. U meni postoji taj dualizam – ovog ovde i onog tamo. Možda odemo u Nešvil i tamo snimimo čudnu akustičnu ambijentalnu ploču. To su samo neke od mnogih ideja koje mi se sada vrte po glavi…
Preslušajte Studio B SPECIJAL posvećen grupi Calexico
