Soul Food 2006

Treću godinu zaredom (tradicija?) početak januara na POPDEPRESSION sajtu obeležava rubrika (ingeniozno) nazvana Soul Food.

Završni radovi na kompilaciji “Jutro će promeniti sve?” malo su usporili tempo apdejta sajta, ali zato doprinos mojih prijatelja, kolega i ljudi koje poštujem ni ovoga puta nije izostao.

Ovo su njihove omiljene pesme iz 2006. godine

George Pelecanos 
THIN LIZZY “Southbound”
[Live and Dangerous_WB]

Is this, as some claim, the greatest live rock and roll album ever recorded? I wouldn’t bet against it. “Southbound,” in particular, gives me the chills every time I hear it.

“Hey, you’re not getting any younger/The wild west has already been won.”

R.I.P., Phil Lynott

 

 

Howe Gelb 
FEIST “Let It Die”
[Let It Die_Universal]

was it a song you wanted …or the entire album ? here are my thoughts on the record: FEIST – LET IT DIE

I first met Leslie Feist at a festival in Spain with her partner Chilly Gonzales years ago. It was apparent then there was something smoldering in her, a smoke from a future fire. He was a brilliant pianist and she was a startling singer with an endearing marching dance on stage. This record now gets played every available moment in our house for its sheer exuberance. Released in 2006 …or 2005. I can’t remember. But it shrewdly harkens back to the days of The Captain and Tennille and some original elements of disco. Maybe a bit of Leo Sayer too. The production is what we used to call “tasty”, and Leslie’s voice is something to finally fall for. Long live Feist… and her stoney producer too… but if you need me to pick a song from the record instead… i can

 

 

Steve Wynn 
THE HOLD STEADY “First Night”
[Boys And Girls In America_Vagrant]

I don’t know. I could go on about lyrics and style and production and historical context. I could talk about a band that lived up to the hype. All I know is that this song breaks me down to an emotional puddle every time I hear it. And that’s good enough for me.

 

 

Žikica Simić
HOWLIN’ RAIN “Calling Lightening With A Scythe”
[Howlin’ Rain_Birdman]

Kada, u zapadnoj kulturi, žele da personifikuju smrt prestavljaju je kao ‘surovog žeteoca’ (“grim reaper”), odnosno skelet koji u ruci drži kosu. Članovi ad hok sastava Howlin’ Rain su tu alatku ukrali od njenog vlasnika. U pesmi “Calling Lightening With A Scythe” njome prizivaju munju: božansku kaznu za učinjeni greh. U ovom napevu eshatološkom terminologijom prepričan je rok mit. Minut i po duga ‘noise’ eskapada, u sredini pesme, je konačno pronađeni deo, kojim se kompletira religiozno-rokerski vitraž, čiju su izgradnju davno započeli Grem Parsons i Kit Ričards, najveći grešnici ove muzike.

Howlin’ Rain je ‘off’ projekat Itana Milera lidera sastava Comets On Fire. Njihov debi album pokazuje da još uvek postoje pravi načini da se “rok priča ponovo ispriča”. Ova ploča je rokerski pandan ovogodišnjim filmovima “Tri sahrane za Melkijadesa Estradu” Tomija Li Džonsa i “Ponuda” koji je po scenariju Nika Kejva snimio Džon Hilkout. U toj konstelaciji pesma “Calling Lightening With A Scythe” je ekvilent onoj sceni u kojoj se u Džonsovom filmu pojavljuje slepi Levon Helm, odnosno sekvenci iz Hilkoutovog dela u kojoj Deni Hjuston objašnjava značenje reči «mizantropija».

Nastanak ove numere prestavlja amalagamiranje najlepših elemenata iz rok istorije. Reverzibilnim putem bi se stiglo do Roling Stounsa, Grema Parsonsa, sastava Grateful Dead, Allman Brothers Band, Roda Stjuarta i Facesa, Nila Janga, Kridensa. Za umornog rok tradicionalistu taj trip predstavlja pravo zadovoljstvo.

 

 

Aleksandra Nikšić 
IKA “Bubble”
[VA – Jutro će promeniti sve?_PGP RTS]

Otkako (više-manje) svesno znam za sebe, želela sam da pevam. Da budem pevačica, da glasom zasenim publiku, izazivam ova ili ona osećanja, komandujem scenom. Da bez instrumentalne pratnje vladam Vudstokom poput Dženis Džoplin (dobro, kad sam bila baš mala), da kao nikad prežaljene The Slits muljam gitaru i vrištanje istovremeno…  sve do novih heroina sadašnjice kojima beskrupulozno zavidim. Međutim, postoji i problem. Manje više što ne umem da pevam, čak ni “na, na, na”, nego najčešće promašim i melodiju i akorde, a o harmonijama i aranžmanima da ni ne govorim.

E, ali zato su tu one koje znaju i mogu. I to ovde, u beogradskom getu.

Odmah priznajem da sam, pri prvom, nezvaničnom, slušanju buduće Pop-depresija kompilacije, sa nevericom odbacivala mogućnost da je Ika odavde, da Bubble sigurno nije zatureni snimak Cat Power i da je načinjen u više nego kućnoj atmosferi i uslovima. Onda sam poklekla, shvatila da su čuda moguća i da je u moj život ušla super-heroina koja će ostvariti one želje koje sama ne mogu.

Možda Bubble nisam najčešće slušala tokom prošle godine, ali je svakako ostavila najupečatljiviji trag. Prvih hiljadu puta sam samo osluškivala, bez pevušenja upijajući taj neverovatni glas, praćen skoro neprimetnom gitarom. Sledećih hiljadu puta sam pratila tekst, pronalazila se u rečima, divila se opuštenosti kojom Ika vlada svojim glasom ali i samom pesmom, da bih konačno, usadivši ovo skoro trominutno savršenstvo najdublje u svoje moždane ćelije, shvatila da ne postoji drugi Izbor.

Kada sam mojoj trinaestogodišnjoj “drugarici” Anji, čijim muzičkim svetom trenutno vladaju MTV produkti, pustila Bubble, reakcija je bila slična. “Ko je ova devojka? I kako je super tekst! Sigurno je iz Amerike, baš je strava, pustiću svim ortakinjama!” oduševljeno je komentarisala. Zanemarićemo ovog puta zlobne komentare o sličnostima između tinejdžerki i žena u najboljim godinama — ali njeno zadovoljstvo mi je dokazalo da sam u pravu.

Nadam da će Bubble i, verujem, mnoštvo novih pesama koje će Ika smisliti, probuditi u nekoj devojčici istu želju kao i meni nekada. Još više verujem da je Bubble samo početak i da ću jednog dana, kad Ika bude nastupala u, na primer, pariskom Zenithu ili njujorškom Smokeu, moći da kažem da sam je slušala još dok je pevušila u svojoj sobi.

 

 

Svetlana Đolović 
BOB DYLAN “SPIRIT ON THE WATER”
[Modern Times_Sony]

Kada bi sva bezbrižnost ovog sveta mogla da stane u jednu pesmu, to bi bila ova.

Obožavam da je čujem pred spavanje ili prvu kad se probudim. Uvek mi izmami osmeh na lice i natera me da plešem – u sebi ili u sobi. Kad je pustim na repeat – ima hipnotičko dejstvo – slatka vrtoglavica sledi – maštam, uživam, smišljam koreografije… Topim se u toj ležernoj iskrenosti, a njena staromodna romantika osvaja bez greške. Podseća me zašto volim Dylana – niko ne razume ženu kao on. Njegova predaja je svesna i slatka, njegova ljubav je otvorena knjiga. Samouverenost iskusnog muškarca razoružava.

Poezija rasterećena komplikovanih stilskih figura, melodija jednostavna i meka čine ‘Spirit On The Water’ gotovo pop hitom, epskih razmera. Gitarski solo dostojan Djanga Reinhardta, neodoljiva usna harmonika, profi ritam sekcija nekog kultnog jazz bara  i Dylan razgovetan, raspevan, zgodan.
I eto je mala seksi pesma.

Kad Bob ode u večna lovišta ovo će biti njegova ‘My baby just cares for me’.
Jednostavna čarolija ljubavi.

 

 

Joan Wasser aka Joan As Police Woman 
SUFJAN STEVENS “John Wayne Gacy, Jr”
[Illinoise_Asthmatic Kitty]

Sufjan is a true original. Probably the only person who could deal with this subject with utter grace and sensitivity.

This song is one you will be forced to listen to over and over out of
disbelief.

It’s a triumph of beauty and understanding and song writing prowess
that wrecks almost anyone else today.

 

 

Ken Stringfellow 
METRIC “LIVE IT OUT”
[Live It Out_Last Gang]

The title track from their last album, I think delivers everything that’s
great about this band – there’s a solidity to Emily Haines, which is
matched in equal parts by a kind of weary vulnerability…yes, those are
the words I choose.

She seems to know that she can face anything, but wishes she wasn’t always shouldered with the clarity of vision she obviously possesses. Well, that’s what it sounds like when you listen.

I don’t pretend to know what she’s *really* like. And the music is like a series of familiar landscapes put in a blender, or viewed stretched, like when the Millenium Falcon goes into hyperspace…you think know the references, but…really, they’re stretched beyond recognizable form. Brilliant.

 

 

Oto Oltvanji
TV ON THE RADIO “WOLF LIKE ME”
[Return to Cookie Mountain_4AD/Interscope]

My mind has changed my body’s frame, but God I like it. Verovatno držim nekakav rekord po broju omiljenih pesama na famoznoj, sada već anahronoj poziciji A1. Toliko o opsegu pažnje. Ili otpornosti na ljubav na prvi pogled. Tako je i sa “Wolf Like Me” grupe TV on the Radio, sa njihovog prošlogodišnjeg albuma, Return to Cookie Mountain.

Čekaj malo. Ta pesma uopšte nije A1.

U ranoj verziji, koja je procurela via piraterija, jeste bila. Iako ovaj album daje novi smisao izrazu “dopadanje posle više slušanja” – moraš da ga obrneš bar nekoliko puta pre nego što ti se ukaže taj “Cookie Monster” svake dobre ploče – pesmu koja ga otvara prepoznali su kao pravoverni hit čak i tradicionalno utegnuti krugovi. Međutim, prvobitnu odluku, da album započnu zakucavanjem u čelo, bend je u poslednji čas preinačio u korist suptilnijeg podvlačenja pod kožu. Kasno. Za mene će ta pesma zauvek ostati uvodna.

A kakav je to bend uopšte? Koketira sa a capellom, jednim od neomiljenijih mi žanrova. Glas Tundea Adebimpea prečesto mi zaliči na, Bože me sačuvaj, Petera Gabriela. Muzički kritičari ga zovu “eksperimentalni dub-hop”. Uh.

Izvorno ludilo Bruklina, kažem ja. Sticajem okolnosti i posredno, poslednjih meseci imao sam prilike da ga upoznam.

Četiri petine “crn” bend, a ne radi očiglednu “crnu” muziku. Za njega bi se u Americi reklo, sa strahopoštovanjem rezervisanim za otkrića retkih fosilnih ostataka, a  true original. Čim ga čujete, znate da ste naleteli na nešto novo, jedinstveno, prepoznatljivo. Tako u 21. veku zvuči Touch & Go (njihova bivša etiketa). Tako zvuči 4AD (sadašnja). To mi je već u najavi, na neslušanje, draže od svega drugog. Nije zbog nostalgije, već zato što preferiram zvuk.

A na slušanje, “Wolf Like Me” se kotrlja, trese i zveči, stopalo crtanofilmski sâmo kreće da stepuje. Ima polet, patnju i intermeco, posle koga se vraća još jača (što te ne ubije…). Prva i poslednja uz koju sam skakao ove godine. Da je posebna, znao sam i pre nego što sam je čuo uživo u izvedbi Twilight Singersa na zagrebačkom koncertu (iako je nisam prepoznao iz cuga, heh). Greg Dulli mi je to samo potvrdio.

My heart’s aflame, my body’s strained, but God I like it. To je moja pesma za ovu veliku, okruglu kalendarsku jedinicu koja je, srećom, iza nas. Naravno, sve dok na Return to Cookie Mountain ne naiđe numera broj četiri – pet u mojoj verziji. Ali, to je već druga priča.

 

 

Miloš Ivanović Kepa 
MARČELO & WIKLUH SKY “OTKUCAJI”
[Puzzle Shock_Multimedia]

Za mene barem nije bilo puno dileme. Još od momenta kad sam čuo demo verziju (za koju autor pesme i dan danas tvrdi da je savršena), znao sam da će to biti taj krosover hit koji je domaćoj sceni, bojim se, bio neophodno potreban.

Ove godine sam imao tu slatku privilegiju da uživo, online, neposredno i kako god već, pratim usaglašavanje i umnožavanje otkucaja svakim njegovim sledećim, što emitovanjem, što živim izvođenjem.

Britka Markova analiza svog emocionalnog stanja nakon još jedne promašene veze sigurno bi krenula ranije utvrđenim smerom (kao kod pesme “1” na albumu “De Facto”), da jedne večeri nije našao kompanjona u sličnom razočaranom raspoloženju, ali sasvim drugačijeg melosa. Sky Wikluh ime je koje ne znači ništa turistički nastrojenim konzumentima domaćeg zvuka, jer je vec par godina “dobro skrivena tajna” ovdašnjeg sazvučja. Taj status se definitivno promenio protekle godine i slutim da će u sledećih par dekada (ukoliko uspe da isključi autodestruktivi gen) njegovo ime biti veoma prepoznatljivo obeležje ove teritorije, jer dar koji Đorđe Miljenović poseduje retko svraća u našu zabit. Obično je termin “genije” (pričam o muzici) rezervisan za likove koje (u poslednje vreme prečesto) viđamo na naslovnim stranama tradicionalno opredeljenih muzičkih magazina kao što su MOJO ili UNCUT. Većina njih je ili odavno “otišla” ili ako su još živi, onda im je forma daleko od one koju mitološki članci opisuju, a na stranu što ih verovatno nikad i nećemo sresti u ovoj nam životnoj inkarnaciji. Otkucaji su prva prava potvrda njegovog raskošnog talenta (posebno za izbacivanje zaraznih pop melodija, mada se on s tim ne bi složio), a meni lično obeležje jednog dragog perioda u kojoj sam imao (ne)srećnu priliku da ga bolje upoznam :).

 

 

Slobodan Vujanović
Nelly Furtado ft Chris Martin & Timbaland – All Good Things (Come To An End) [Bootleg]

Ne pišem o The Knife i singlu Marble House samo zato što sam prošle godine, s razlogom, za SF odabrao njihov uber-hit Pass This On. Ne pišem ni o jednom od singlova koje sam, s razlogom, naređao ispred oficijalne verzije ove pesme koja je, pak, s razlogom, završila na 6. mestu moje godišje liste singlova. Ne pišem ni o toj verziji, jer i dalje, s razlogom, odbijam da poverujem da su peachke iz EMI-a zabranile Chrisu da se pojavi na finalnom izdanju pesme koju je i sam komponovao. Sva sreća, pa gde ima interneta ima i butlega. I tako je stigla ova „uživo u studiju“ verzija koju su Nelly, Chris i Timba(land) napravili i snimili jedne letnje noći u nekoj zemlji nalik Portugalu ili Španiji, u improvizovanom studiju, polupijani nakon jedne očigledno (pa, naslov sve govori!) vesele žurke.

Ono što izdvaja ovu pesmu (i pomenutu Marble House, moram da ponovim) od svih drugih koje sam čuo u 2007-oj, jeste da sam je, s razlogom, tokom godine čuo ubedljivo najviše puta. Bilo je dana kada bi mi na poslu išla na ripit tokom celog radnog vremena, i svaki put kada bi mi odlutale misli (to na poslu, barem, nije teško) s osmehom sam konstatovao da je baš super što ova pesma svira u trenutku mog povratka u realnost, potpuno nesvestan da se to dešava već po ko zna koji put. Zašto a) baš volim b) baš ovu pesmu u c) baš ovoj verziji? Zato što se tako očigledno oseća da je ona produkt jednog prijateljskog druženja i neskrivene ljubavi prema muzici. Timba je „usvojio“ Nelly i s osmehom je svojata u svim intervjuima, za Chrisa i njegove Coldplay je još davnih dana izjavio da bi s njima radio kad-god & šta-god, baš kao i Steve Albini sa Slint. Chris Martin je neviđeno talentovana i, nagađam (s obzirom na žrtve koje je položio legalnim zbližavanjem sa Gwyneth Paltrow)- neverovatno feelgood osoba (feelgoodje, inače, ultimativni atribut koji mogu da dam nekome/ nečemu ovih dana). Nelly lepo peva, lepo je blesava i nema problem sa tim da posluša pametnije (zato je, u ostalom, i Loose najbolji mejnstrim album prošle godine).

E, sad, zašto bi ovo troje ljudi, enromno uspešnih u svojim karijerama, i sa krajnje prigodnim razlozima da im tako bude i u privatnom sektoru, u trenucima svog posve neopterećenog i ne-obaveznog druženja napravilo jednu tako strašnu i sumornu žalo-pop-ojku, koja tako ubitačno miluje srce, kao ladna koka-kola leti? Zašto su odlučili da jedno pijano, veselo veče prekrate na tako zao način? Zašto su i sebe i nas uplašili da sve lepe stvari neće i ne mogu da potraju? Zašto bi moralo da bude tako, ako nam je stalo, ako se trudimo, ako lomimo koplja, ako gutamo knedle, ako grlimo i ljubimo, ako pevamo dok imamo glasa, ako glasamo dok god imamo za koga, ako svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo, ako neprekidno razmeštamo nameštaj u srcu da bi napravili što više prostora- za svetlost i druge ljude, ako se budimo veseli kao da nam je svaki dan prvi dan ostatka našeg života? Zašto nam nožice sinhrono tapkaju, a ramena se razneženo talasaju slevanadesno, dok nam usne skoro mehanički i sa osmehom slažu sledeće reči- Dogs were whistling a new tune/ Barking at the new moon/ Hoping it would come soon so that they could/ Die die die die die… Valjda, s razlogom.

 

 

Goran Tarlać 
GORIBOR “BEZ”
[Hoću kući_Slušaj najglasnije]
(priča posvećena Aleksandru St-u, iz Bora bez mora)

 

Pre kiše

Samoća se…
događa najčešće nezvano, u tišini, u trenutku kada se zvukovi izgube. Usamljenost je osećaj da govoriš krivim jezikom.
Samoću biraš, a usamljenost se dogodi. Samoću voliš, usamljenost ne.

Subotom govoriš kako ideš….
na kurs hebrejskog (davnine su cool!).
Odlaziš u hotel da se ispavaš, i ćutiš. Onda dnevnik, nekoliko besmislenih listova. Tatarsko meso iz celofana. Grizeš, glođeš i ne prija ti nikako, jelo nema ni okusa ni boje ni mirisa. Nisi gladan. Nisi sit. Šta su Tatari jeli subotom popodne, pitaš se. A Makedonci, dok su pogledi Samuilove vojske nestajali ispod grubih sečiva Egejaca?
Davnine su cool, jer mirišu na dostojanstvo, a niko ne razmišlja koliko su bile beščasne.
(čak se ni o higijeni nije vodilo računa)

Kada se vratiš kući…
zveraš po sobama i razmišljaš gde su svi nestali. Lociraš ih pomalo, u mislima, čuješ komšinicu kako viče da počinje Dnevnik.
(dan je izgubljen, sutra ćeš menjati život)

Ideš bos…
pod tuš, pereš zube, nastavljaš golih tabana u kuhinju. Dočeka te miris ostatka jela od ručka, otvaraš frižider. Lutaš pogledom po policama, ostavlja te nada da ćeš naći to što tražiš, ali spaziš breskvu, napuštenu iza jogurta. Uzimaš tanjir i nož, guliš je polako, još je nezrela, režeš komade u obliku polumjeseca. Dok jedeš, gledaš kroz prozor. Nebo se naoblačilo, pod je u kuhinji mlak, godi… Slutiš da mir i zapara oko tebe imaju neke veze, da su oblaci koji se spuštaju na šljivu pored prozora tek lažni nagoveštaj kiše, sumnjaš u oblake odavno.

Šta se jede i pije kada ti je svega dosta?
Kada dođeš na posao ne znaš jesi li gladan ili žedan, jesi li lud ti ili svi oko tebe, pitaš se šta ti to sve u životu treba. Okružen si mazohistima slične vrste, gladnima, umornima i žednima, koji na pauzama razglabaju u šefovom seksualnom životu.

Šta iznenada shvatiš dok gledaš “Konana”?
Voliš taj film. Gledaš ga kada ti se čini da si napravio nešto pametno u životu, ali ne znaš šta dalje. Ponekad gledaš “Before the Rain”, kada ti se Milijusev borac učini neprimerenim za kišu koja miriše na barut.

Pre kiše (i snega) u jednom je času sve savršeno…
tiho. Sve je u redu s tobom i svetom oko tebe. Bacaš košpicu i kožu breskve u smeće. Veš na konopcu u susednom dvorištu lagano zaleluja, tišina je prošla, čuješ prve kapi. Grmi.

 

 

Dario Stajić
BLUMFELD “DER APFELMANN”
[Old Nobody_Big Cat/Rough Trade]

 

(Der Apfelmann – Blumfeld)…je pesma o voćaru i njegovim jabukama. U njoj se pored ove, prepoznaje i jedna druga, univerzalnija tema. Kao što se plantažer brižno stara o stablima jabuka i njihovim plodovima, tako se i umetnik brine o svom delu. Pesnik o svojim strofama, muzičar o svojim kompozicijama…(Wolfgang Frömberg – Spex)

Trećim, ironično nazvanim albumom Old Nobody, hamburški bend Blumfeld je odbacio i poslednjeg džokera u igri karata, čiji je najveći ulog bio prodor na britansko muzičko tržište. Posle velikog uspeha drugog albuma:  “L’état et moi” (The State and Me) iz 1994. godine i zajedničke turneje na ostrvu sa njihovim prijateljima, kalifornijskim Pavementom, lider benda Jochen Distelmeyer, otvara novo poglavlje u istoriji nemačke pop-rock scene, snima album koji do tad bendu vrlo naklonjena kritika, u negativnom kontekstu poredi sa delima: George Michaela, Pet Shop Boysa, Prefab Sproutom, najgorim šlagerima, proglašava autore petom kolonom i objavljuje rasprodaju, da bi ga krajem 1999. – ironija sudbine, ipak ovenčala titulom najboljeg albuma godine.

Ono što u sedamnaestogodišnjoj karijeri benda, koji je ime dobio po junaku jedne kratke Kafkine priče (Blumfeld, jedan (po) stariji neženja), na svih šest albuma ostaje konstanta su beskompromisnost (Beyond Everyone) i neverovatne jezičke akrobacije učitelja, liberalnog: političkog/hetero: seksualnog opredeljenja: J. Distelmeyera.

Zabranjeni plodovi s ovogodišnjeg albuma Verbotene Früchte (Forbidden Fruits) zvuče uglavnom prijatno i ukusno. Toliko prijatno i toliko ukusno da to večne pesimiste, a i optimiste s ugraviranim osmesima: vređa. Ni jedni, ni drugi, a ni neopredeljeni ne znaju, gde bi s albumom koji na putu između stvarnosti i snova, ne prelazi prag seoskog dvorišta po kom trčkaraju pilići, vrebaju, na svu sreću nespretni gavranovi, čuje se lavež psa koji juri za svojim repom…

I dok, uz dužno poštovanje Springsteeni, Dylani, Youngovi… iz septembra u septembar presvlače mišljenje i kao peščani sat u pravilnim razmacima izvrću dve oprečne opcije do izlizanosti, jedan veliki, zaista veliki, jedan doduše prilično nepoznati Moby Dick od benda, diže mlazove i radio talase, po ko zna koji put i opet zavađa novinarske miševe i tastature s pesmom o voćaru i njegovim jabukama.

Iako bez harfe i vanvremenskih orkestracija Van Dyke Parksa, pre šturih melodija, nego melodija, jednostavnom naracijom, snagom ogoljene reči – Blumfeldi dostižu ovogodišnju besmrtnost albuma Ys, male, velike, moje Joanne Newsom.

Posle burnih devedesetih i društveno angažovanih pesama Penismonologe, Diktatur der Angepassten (Diktatura prilagođenih), Lass uns nicht von Sex reden… patosalne i komercijalno uspešne pop faze hitova: Tausend Tränen Tief, Graue Wolken…dolazi vreme zrelosti, dubokog razmišljanja i jesenje sonate:

Der Apfelmann je pesma trenutka. Pesma koja za razliku od kako to ghost rider: Alan Vega za današnje vreme kaže: ponavljanja parola iz šezdesetih i sedamdesetih i pod blesavim uslovom: da razume tekst – pomera čoveka.

Der Apfelman je kao ubod igle za pletenje, direktno u srce, u godini kao stvorenoj za slušanje muzike bez reči, čitanje knjiga s malo slova, punih fotografija i ilustracija, gledanje TV slika bez tona.

Der Apfleman (3:37) diže umornog i u stolicu zavaljenog da-klekne-pa-da-se-zakune-čoveka, tera ga da se zbog pokvarenog daljinskog upravljača, ustane, pusti disk da dimi, prebaci na dvojku, vrati se u prvobitni položaj, i ponovo utone u svet mirisa, boja, šumova i prespava ostatak albuma.

Der Apfelmann je pesma o odgovornosti. Voćar se brine od prvog dana kad je zasadio voćku. Održava stablo, podseca krošnju. Nedeljom vozi jabuke na pijacu, u grad gde ga svi već, bar iz viđenja prepoznaju. Bez obzira na vremenske nepogode, redovno dolazi, jednostavno ništa drugo ne zna i ne želi da radi. Uzgaja kisele i slatke, pravi sok i sirće, žene čuvaju tajne recepte za pite s njegovim jabukama:

Jonagored, Novajo,
Elstar, Karmijn, Rubi,
Winterprinz, Ontario,
Gravensteiner, Fuji,
Berlepsch, Melrose, Ida Red –…

…ajdared, zlatni delišes, crveni delišes, jonagold, melroz, greni smit,gloster, mucu, fudži, breburn, gala…

 

Vladimir Skočajić Skoča 
JOSH RITTER “THIN BLUE FLAME”
[The Animal Years_V2]

Kada bih birao najlepšu pesmu iz 2006. po melodičnosti, aranžmanu i produkciji, onda bi to bila stvar “This Lamb Sells Condos” od benda Final Fantasy – jednom rečju pravi, pravcati hit. Ako bi to bio moj “objektivan” izbor (to “objektivan” shvatite krajnje uslovno), onda bi “subjektivno”, kao najbolju pesmu koja se vrtela u mojoj sobi protekle godine,  izabrao “Thin Blue Flame” Josh Rittera.

Samo kada sam video trajanje pesme, bilo mi je jasno da je u pitanju hit or miss – to je najduža pesma koju je Ritter snimio (traje 9:38, gotovo kao trećina Ritterovog debi albuma) i sigurno najkompleksnija. Iako tekst pesme prvenstveno pravi paralelu između rata u Iraku i Amerike danas (više tako izlizane i dosadne teme, bar meni), toliko je simboličan da ga možete shvatiti kako god želite, preneti ga u bilo koju zemlju i bilo koju (ličnu) priču.

Dok slušate Ritterov glas, muzika vas sve vreme diže i sprema za finale pesme, koje je toliko spektakularno, da bi ga oskrnavio bilo kakav opis. Ta dva poslednja minuta “Thin Blue Flame” se jednostavno moraju čuti, u njima je suština (šta god pod “suštinom” podrazumevali).

Retke su pesme koje volim da otpanjim do daske i kada sam ekstremno srećan, i kada sam u teškoj depresiji. “Thin Blue Flame” je definitivno jedna od takvih.

 

 

Dragan Ambrozić
JAMES BROWN “THERE WAS A TIME/I FEEL ALL RIGHT”
[LIVE AT THE APOLLO VOLUME 2_Polydor]

Snimljen uživo u Apolu, ovaj bajkoviti mali meddley sastoji se iz ritma, ritma i protkane pričice o tome šta James Brown radi kad se vrati u svoj kraj grada. Tu se konačno otkriva ko je hrabar i zašto, uz pominjanje camel dancea i bogalooa i neumitno klizanje u klasik “I Feel All Right”, funk razbrajalicu koja ne može biti standardniji standard u ovoj oblasti muzike. Jedna od najvrelijih pratećih duvačkih sekcija dodaje gradski hladnjikavu, selestijalnu nadgradnju, u kojoj čulnost dobija onaj traženi, viši duhovni smisao – sve dok James na opšte zaprepašćenje ne usklikne: “Oho! Evo ga i groove!”.

Smeštanje “I Feel All Right” u kontekst “moje ulice”, demonstracija je porekla svih ključnih jamesbrownovskih iskaza, i pokazuje nam da nekako sva društvenost koju smo stekli van porodice mora imati temelj u komšiluku. Iz komšiluka smo, komšiluku se vraćamo, našem ultimativnom kontekstu.
Dragan Ambrozić, context creator

 

 

Gavrilo Petrović
THOM YORKE “THE CLOCK ”
[The Eraser_XL]

Sanjaju li Cajlonci električne obrasce?

Teško je biti patološki fan Radiohead-a, a za ovakve prilike prilično patetično i predvidljivo, naročito kad shvatiš da će ti pišljiva elektro-numerica, organski utkana u solo-album samo jednog od pet vizionara iz tog benda, biti najbitnija pesma protekle godine.

Mogao sam da se prsim pričama kako je duh Džefa Baklija zaposeo Džona Ledženda, duh Nine Simoun Ejmi Vajnhaus, a Kolina Meloja duh velikog američkog pripovedača. Kako su me My Morning Jacket na živim snimcima razduvali, provozali magičnim ćilimom, odveli na kuglanje, terali da, kao onaj najgori dude iz poslednjeg reda, kličem: „Free Bird! Free Bird!“ Ili kako su me glasovi Marka Lanegana, Grega Dulija (pa Marka Lanegana i Grega Dulija zajedno), Si-Loa, Ričarda Houlija i Mareja Lajtburna redovno vadili iz bedaka.

Ali, neee. Nekome ko se kune u Kid A, tapše šefu Virgin-a, krišom daunloaduje film Ala Gora i ekstremno retko napušta prividnu sigurnost doma, najbolje će leći pesma čiji prvi stih verovatno upozorava na globalno zagrevanje, ali zato zvuči kao da oplakuje intimno zahlađenje u odnosu ljubavnika. (Sve je to ionako isto kada se sagleda iz više perspektive, zar ne?) Čestica iskrenosti, prstohvat letargije i tona nesigurnosti još su neke stvari koje delim sa Tomom Jorkom. A spaja nas i staro dobro propovedanje kraja čovečanstva.

Kao u nanovo izmišljenoj seriji Battlestar Galactica, gde se u prvih sat i po celokupna populacija dvanaest planeta svede na petocifreni broj, a zatim dodatno stanjuje dok ostaci i otpaci ljudskosti plutaju kroz ništavilo praznog prostora, tako je i na ploči Eraser depra na momente neizdrživa. Nedavno me je najdraža osoba obavestila da joj je ovo jedna od najtužnijih ploča koju je ikad čula—na šta sam klimnuo glavom, slegao ramenima, i promrmljao „a može još i da se igra uz nju“ u bradu. Tužna, a opet beskrajno dirljiva, čak i u svojim najmračnijim trenucima (recimo, kao kad se Jork pretvori u Gajusa Boltara—„I’m a dog, I’m a dog, I’m a lapdog, I’m your lapdog, yeah“).

Tom Jork je jako daleko. Otprilike onoliko kao kad sam ga gledao na Sigetu, udaljen, činilo mi se, dve svetlosne godine od blještave bine, usred blagog napada panike, toliko stešnjen nepreglednom masom gizdavih tela da poverujem kako mi se prababa zvala „klaustrofobija“. Tako podešen, razaznavao sam ga samo kao plamičak sveće uramljen rukom savijenom na kuku neke ženske, koja se gizdala na ramenima nekog klipana negde dva „skoka“ ispred mene (i to baš za vreme „How to Disappear Completely“), ili kao čigru koja se drmusa na „Idioteque“ i novu, razlomljenu „15 Step“. Sličan doživljaj izaziva i ovde. Tom Jork je izolovan u nekim zabačenim sokacima kosmosa. Ali, iako je obavijen slojevima autizma, zaključan u sopstveni mentalni bunker negde na privatnoj svemirskoj stanici, daleko od broda na kom bi mogao ponovo da se rodi, Major Tom uspeva da pošalje svoju transmisiju do nekog koga će to strefiti u glavu. Uz dovoljno strpljenja i dobar dekoder.

Da sa albuma počnem da razlikujem pojedinačne pesme pomoglo je uporno repetiranje, a neke su posebno zasijale kraseći odjavne špice jednako apokaliptičnih filmskih vizija—na maloj ili velikoj skali, svejedno. U „Analyse“ sam se zaljubio na kraju Prestiža. „Black Swan“ nije mogla bolje da zaključi Linklejterovu rotoskopsku adaptaciju Mračnog skeniranja—a i, ruku na srce, ko može da parira Dikovom pesimizmu ako ne Tom Cinik koji ležerno cvrkuće kako su stvari dobrano frakked up. Vaistinu jesu.

„The Clock“, ona koja je naposletku isplivala kao najbitnija, mogla bi da zaključi Potomke, da film već nema Radiohead na soundtreku. Preko nosećeg pulsa i pritajenog brejkbita, krčeće gitare, blipova, klikova i drugih kvačica što štucaju i cupkaju u Tomovom „leptopu“, uzdiže se njegov glas, tanan i potresan, sa nasnimljenim uzdasima, i tek povremenim, tempiranim reverbom, dovoljno da razoruža. I pošto ispeva šta je imao da kaže, za pod te konačno prikuje sa „you make-believe that you are still in charge“. Posle toga, poslednji minut pesme ne otpeva nijednu smislenu reč, niti za tim ima ikakve potrebe. Zato što stanje čiste zen-paranoje bolje ozvuči utvarno pevušenje nego sve reči ovog sveta.

Zato što Tom Jork, kao svaki pravi Cajlonac, razlučuje neke šire obrasce.