Posle brojnih hit-pesama i generacijskih himni sa grupama Eva Braun i Popcycle, gitarista i pevač Milan Glavaški je 2006. godine počeo novu avanturu sa grupom Rebel Star. Od prve pesme “Luna” do današnjih hitova “Anđeli” i “Dah” kao da je prošlo mnogo više od šest godina… Sa Milanom je preko Skype-a razgovarala Svetlana Đolović.
POP Depresija • Poslednji put kad smo se videli u Beogradu (kada su Rebel Star bili predgrupa bendu Richmond Fontaine), bend ste činili samo ti i Atila Prikler (bubnjar). Sada vas je četvorica…
Milan Glavaški • Novi ljudi su dva Engleza koji žive i rade u Budimpešti već devet-deset godina. Oni na radiju Q u Pešti vode emisiju koja se bavi tematskim puštanjem muzike i tako su od neke prijateljice iz Beograda čuli za Rebel Star. Onda su došli u studio da nas intervjuišu, tu su čuli da smo duo i samoinicijativno su se prijavili za bend sa pitanjem ’ je l’ možemo mi da dođemo da sviramo’. Kad smo čuli kako sviraju i šta slušaju, ispalo je da imamo baš dobar vajb i veliku podudarnost u svemu i tako su postali članovi benda, super se družimo i sve lepo ide.
Kako funkcionišeš kao deo veće ili manje grupe ljudi? Da li si nekada razmišljao da budeš solista, kantautor?
Uvek mi je bilo bitno da budem u bendu, zato što ne volim i jako mi je teško kad radim sam, a primoran sam na to zbog cele te izolacije, što sam van Srbije, gde je moja ekipa i razni prijatelji iz muzičkog sveta koji bi mogli da učestvuju na ploči, jednostavno su otkačeni od svega toga – teško je da se nalazimo. Onda ja puno radim sam, snimam, naučio sam da miksam, da produciram, napravio sam studio… ali ne znači da sam time oduševljen. Ja volim da radim u grupi, pogotovo ako je grupa orna za rad, ako vežbaju, ako se trude, nekako mi je to mnogo bitnije. To što možemo da postignemo sa celim bendom kad se svi potrudimo, mislim da daje mnogo veće rezultate nego singersongrajter varijanta.
Jesi li ti od onih frontmena koji je ’bič božiji’ ili voliš da čuješ svačije mišljenje? Kako, u tom smislu, funkcioniše interakcija u samom bendu?
Pa nije neka demokratija (smeh), to je činjenica, u onom smislu ’hajde svi da stavimo po jednu pesmu pa da napravimo neki album’. To, na prvom mestu, ne dolazi u obzir jer je ceo album jedna kompleksna stvar, jedna slika koju ja slikam i na jedan ili drugi način naći ćemo mesto za svakoga da učestvuje. Međutim, kad dođe do svirke, nastupa uživo i aranžmana, ja tu nisam isključiv uopšte, ne diktiram kako nešto treba da se odsvira, niti dajem neke reference. Ja sam to prestao da radim odavno, prvo Atili, koji je u bendu od 2006. Ne sećam se da sam mu poslednjih nekoliko godina rekao išta poput ’e ajde sad sviraj kao onaj lik iz Wilco ili kao Ringo Star’. Trudim se da puno sviramo, da razumeju emotivno izraz pesme, i da se sami uklapaju prema toj emociji, i to meni funkcioniše.
Imajuči u vidu da ste ovaj album sami snimili u tvom kućnom studiju, kakav odnos imaš prema radu u pravom velikom studiju sa producentom? Da li više voliš ’kućnu radinost’ ili regularne produkcione uslove?
Ja bih definitivno voleo da smo imali priliku da snimimo ovaj album u velikom studiju i sa producentom, samo što ja ne bih produkciju shvatio u nekom klasičnom smislu i to da neko ono što ja želim izgura bolje, da to bude komercijalnije ili bolje upakovano. Ja bih jako voleo kad bih radio sa nekim producentom koji bi me potpuno izbacio iz šina, nekog ko bi doneo sasvim drugačiju perspektivu, kao što je Danger Mouse uradio sa Black Keys.
Mogao bi da se prepustiš toj vrsti sugestije?
Da. Kada pogledam svoj dosadašnji opus i sa Evom Braun i prethodne Rebel Star albume – ja sam zadovoljan, generalno jesam. Ali bih baš voleo da imam neku saradnju koja bi me izbacila iz nekih ustaljenih tokova na koje sam navikao, a ti tokovi su do sada bili da napišemo pesmu, pa je odsviramo, isproduciramo, snimimo, izmiksamo i kažemo nekom da bismo da nam pomogne da to zvuči tako ili tako. To me nekako sve manje interesuje, ali kad bih radio sa producentom, voleo bih da on dođe iz nekog sasvim drugog sveta i da mu se prepustim. E sad, doći do toga je teško.
Kako vidiš svoj razvojni put kroz bendove u kojima si bio i jesi – Eva Braun, Popcycle, Rebel Star i možeš li to da posmatraš očima publike koja te prati sa svim tim bendovima?
Ja nemam neku naročitu interakciju sa velikim brojem ljudi i nisam se naročito trudio da ostvarim kontakte tako što sam užasno aktivan na društvenim mrežama. Mislim da sam se sigurno razvijao od forme, od nekog referentnog modela do nečega što je izuzetno karakterističan izraz. Mislim da sam najviše napredovao autorski u Rebel Staru, to je, mogu sa mnom da se slože ili ne, najmanje komercijalno od svega, na prvi pogled vrlo zatvoreno i intimno, ko razume – razume, ko ne – možda će razumeti jednom… Uglavnom, svodi se na to da sam ja lično zadovoljan tim napretkom, mislim da su kvalitetnije pesme, ideje i slike koje sada dostavljam i da sam daleko stariji, ne u smislu godina, već autorskog staža. Da li to mene izoluje od nekog određenog dela publike – da, ali donosi i neku novu. Ja sve više verujem da postoji veliki broj ljudi koji ne ide na koncerte ni Eve Braun ni Rebel Stara i ne bi više voleo da sluša Popcycle da se mi sad skupimo, a došli bi da gledaju Rebel Star. Mislim da sam potpuno novu publiku dobio u Hrvatskoj zahvaljujući Rebel Staru, to je jedna grupa ljudi koja se identifikuje sa vrlo snažnim i dosta dubokim emocijama, ne sa nekom preterano komercijalnom muzikom.
Čini se da si na ovom albumu uspeo da uzmeš najbolje od svih svetova (bendova) u kojima si do sada bio. S tim u vezi, kako posmatraš razvojni put Rebel Star kroz prvi, drugi i ovaj – treći album?
Ja te ploče ne slušam (kao ni Evu Braun, ni Popcycle). Ne slušam prva dva albuma Rebel Star zato što tu pored dosta jasnih pesama (tu nisam imao dvoumljenje i nesigurnost šta ja želim da kažem, da stavim na album), moja moć da to izrazim nije bila na nivou. To je moje lično mišljenje. Nekima je prvi album Rebel Stara daleko najbolji, čak i posle ovog trećeg. I to je sve ok. Međutim, ja kad to slušam, osećam da sam toliko napredovao, da je to toliko brzo zastarevalo, svirački, produkcijski, pa čak što se nekih ideja i tekstova tiče, da sam ja već par meseci posle snimanja bio u nekom sasvim drugom svetu. Mislm da su to dobre ploče, rado ih sviram, mislim da te tekstove i pesme sada malo drugačije izražavam i srećan sam zbog toga, ali nekako ova ploča me drži dugo i mislim da ću je dosta dugo slušati.
Hajde da se onda odmah osvrnemo na neke teme novog albuma – tu su priče o domu, potomstvu, ljubavi… kako to sve izgleda u četrdesetim? Šta je bila inspiracija za te priče na albumu? Jako dobro vladaš i tekstovima i muzikom na ovoj ploči, šta je bilo teže uklopiti u šta?
Meni je na ovom albumu bilo malo teže sa muzikom nego sa tekstovima. Tekstovi su došli vrlo brzo i te slike su se stvorile lako zato što mislim da u četrdsetim (mada ne mogu to da generalizujem sa godinama) ili u nekom periodu u životu vidiš neke stvari malo bolje i imaš malo manje nesigurnosti. Ja sam imao pre ovog albuma jedan dosta težek period kada sam radio nemoguće težak posao, užasno odgovoran, pod strašnom presijom i onda sam uspeo da se nekako izvučem iz svega toga, da se stabilizujem, nađem nešto što mi odgovara i dovedem nekako svoju sigurnost i opšte stanje u red.
Nekako sam se opustio i počeo sam da stvaram neke slike koje su dosta imaginarne, kao neke fotografije oko kojih su se razvijale pesme: neke ptice koje gledaju ljude koji beže od poplave – iz simbolike svega toga su nastale ’Ptice’; onda neko dvoje ljudi su na ledu, čekaju, kroz igru svetlosti, da se nešto desi – tako su nastale ’Senke’. Tako da su sve pesme gotovo nastale od nekih kadrova. Tako su dolazile teme i mislim da sam dosta lako napisao tekstove. Ono što mi je bilo teško sa muzikom je to što smo Atila i ja mislili da ćemo ovo stvarno morati da snimamo i sviramo kao duo i krenuli smo tako – u Beogradu i Zagrebu smo svirali par puta i bilo je dosta teško – kako sve to da izrazimo samo nas dvojica kad nismo White Stripes, Black Keys ili Kills, kad mi nemamo emociju tog tipa, kada nam je muzika mako sofisticiranija u pogledu instumentalnog dela i aranžmana. Posle puno razmišljanja, krenuli smo da dodajemo neke ritmove, rasviravali smo pesme da budu dinamičnije i na kraju su upali Ešli i Majk u bend i dodali smo sve ostale instrumente. Dakle, muzika nam je bila zahtevnija, taj svirački deo, mada je i to dosta brzo išlo.
Ima li nešto što je tebi bilo naročito muzički inspirativno tokom snimanja ovog albuma?
Što se zvuka tiče, slušao sam puno Džonatana Vilsona, taj album koji je napravio u njegovom analogom studiju u Los Anđelesu, to mi je trenutno možda vrh produkcije i zvuka od svega što sam čuo poslednjih desetak godina – to je fenomenalno! Inače slušao sam sve i svašta, Krisa Kristofersona, Nila Janga, Dilana, ali i Black Keys, Cat Power, Yo La Tengo, Ponovo sam preslušavao poslednje albume Bitlsa, jako sam puno slušao Džordža Harisona. Ne bavim se generalno referencama i ne razmišljam o tome, to par mojih prijatelja jako dobro poznaju, bolje od mene pa mi onda kažu da li je to kao Roni Vud iz Faces ili iz Stonesa kad sviram gitaru… važno je da je Roni Vud (smeh), ako oni čuju njega u mojim gitarama, svaka čast! Ja nisam pojma imao i nikad nisam ni zamišljao sebe u tom svetlu.
Koliko ti je važna gitara u odnosu na sve uloge koje imaš u bendu kao glavni autor muzike i tekstova, pevač i svirač. Koja bi ti bila najvažnija uloga, kad bi morao da biraš?
Sad mi je najvažnije da pevam, pravim pesme i sviram gitaru. Međutim, ono što sam novo počeo da radim, poslednjih par godina, je snimanje, studio, bavljenje zvukom i to je jako zahtevna disciplina i ceo zanat. U poslednje vreme mi se užasno sviđa da sviram klavijature. Ja sam svirao klavir i električne klavijature na celom albumu i kupio sam dosta klavijatura, imam pun studio toga. Jako me interesuju te stare analogne istočnonemačke, japanske klavijature i oduševljen sam. Krenuo sam malo to da studiram, vežbam, da uzimam časove da bih mogao to da odsviram i uživo, tako da ćete me uskoro čuti na delu i za klavijaturama u par pesama. Nadam se da se nećete razočarati (smeh).
Šta smatraš najdragocenijim iz tvoje bogate kolekcije opreme i instrumenata?
To nisu skupe stvari i nešto što bi svako poželeo da ima. To su neki specijalni instrumenti koji su pre našli mene nego ja njih. Ja tako odem u Srbiju i zove me drugar i kaže ’ima u sindikalnom orkestru u Fabrici tekstila u Novom Bečeju jedna fenomenalna gitara i sad je kod nekog Ciganina koji svira u ciganskom orkestru pa ne znam da l ćeš moći da je vidiš’. Onda ja ne spavam uopšte i dođem do fenomenalne nemačke gitare Hofner Thinline iz 1968. Ili nađem na rasprodaji neke firme koja je u bankrotu u Miškovcu Logan Strings analognu klavijaturu koju sviraju Manic Street Preachers na svim albumima i koncertima, vozim se 3-4 sata do tamo, pogledam i kupim je za 30 evra, odnesem nekom da mi je popravi, sredi… tako da sam se nakupovao tih japanskih, nemačkih i istočnoevropskih instrumenata pun podrum i nisam potrošio više para nego za jednu jako, jako dobru gitaru. Ja te instrumente negujem, posle ulažem u to, i oni imaju svoje mesto u miksu, sami se nađu, tu nema mnogo filozofije. Mislim da su izuzetni instrumenti u pitanju.
Kako pronalaziš motivaciju da se i dalje baviš muzikom, s obzirom da imaš ozbiljan posao koji uzima vreme, a imaš i porodicu?
Ceo život se bavim muzikom i stalno me nešto opstruira, nešto se ispreči svaki put kada želim malo više da zagrizem i onda nekako oguglaš na to. Kad kreneš da sviraš violinu u petoj godini, pa hoćeš da ideš u srednju muzičku, da nastaviš, pa ti to ne upali, onda odeš u gimnaziju pa na faks, pa onda imaš bendove, pa sve ono što se dešavalo u zemlji, pa onda ideš iz zemlje, pa se snađeš negde drugde da kreneš ponovo da sviraš, pa menjaš postave…u svemu tome čovek treba da shvati šta je tu njemu bitno. A meni je bitno to što ja nisam osoba koja zna nekako drugačije da se izražava. Ja imam potrebu da se izrazim, da me ljudi čuju. Nisam neko ko piše po novinama ili piše parole po fejsbuku… Ja imam vrlo jasne principe, stavove i vrednosti i želim to da prenesem i svojoj deci i ljudima koji su mi bitni i dragi. Ja volim da sviram. Ne znam kako to da objasnim, ali to jednostavno dolazi iz tebe. Nađeš način da preskačeš prepone svaki put. Al bitno je da ne staješ, jer kad gubiš kontinuitet – mora sve ponovo.
S jedne strane ti imaš alibi da kažeš ’ja imam razne lepe stvari u životu i bez muzike, šta će mi muzika’, ali s druge strane, ti si upravo dokaz da muzika spašava živote bez obzira kakvu egzistenciju imamo…
Pa, moj definitivno spašava. Svako oko mene će ti kazati da sam generalno bolji čovek u periodima kad se bavim muzikom i ja osećam isto – nekako se dovedem u red. Ali je mnogo teško, da se ne varamo, ako imaš porodicu i malo odgovorniji i veći redovni posao, moraš da si sve bolje i bolje organizovan i sve više disciplinovan da bi se stvarno bavio time. Ali to i dalje, tvrdim i znam iz velikog iskustva, ne sputava i ne smanjuje tvoju kreativnost i tvoju maštu. To što radiš i što se trudiš i što imaš porodicu i neguješ neke vrednosti, ne čini manjeg umetnika od tebe. Kad to shvatiš, i kad shvatiš da tvoja mašta i generalno stvaralaštvo može da se desi i dok sediš u fotelji, ili gledaš TV ili dok voziš kola negde, onda nikad nećeš prestati time da se baviš. Ako si opterećen da su ti potrebni određeni uslovi da bi ti stvarno nešto napravio, da propatiš ne znam kako, da dotakneš dno života, da te ostavi devojka – to su sve validne inspiracije, ali ne na duge staze. Na duge staze je tvoj kritički odnos prema svetu oko tebe i to treba da guraš.
Živiš za muziku, ali ne živiš od muzike…
Pare za život zarađujem na drugi način i trudiću se i dalje tako. Ne mislim da sam mogao nešto od muzike da napravim i to me rasteretilo. Poštujem ljude koji imaju drugačiji stav. To što ja želim da stvorim egzistenciju i izdržavam porodicu od inženjeringa i informatičkog menadžmenta je nešto što ja zapravo želim da radim, a ne nešto na šta sam ja primoran.
Dakle, ne osećaš da praviš neki kompromis?
Ne! Nekad ti je teško na poslu, ima puno problema – rad u korporativnim sredinama ili u manjim, privatnim – sve je to nekako prošlo kroz moje prste. Ne mislim da je to loše i da treba bežati od toga. Super je ako možeš od muzike da napraviš jedan stabilan i miran život, da ne razmišljaš mnogo o tome, ali ja se uopše ne osećam loše zbog mog načina. Mislim da je to jedan sasvim legalan i zdrav život. I ne kažem da to sputava. Problem je samo naći energiju da sedneš od 10 uveče do 2 izjutra da pišeš tekstove i snimiš nešto, i tako mesec dana svaki dan dok nešto ne bude gotovo. Ali ako stvarno želiš – uradićeš.
Koje su ti omiljene pesme na novom albumu?
Jedna od najdražih mi je ’Stazama punog meseca’ zbog drugačije atmosfere, zato što je jako ’soft’. Ona kod mene izaziva neke emocije i ima meki 70s zvuk, vrlo je rado izvodimo uživo i zato što sviram klavir na njoj pa mi je interesantno da stalno prolazim kroz to. Na drugom mestu bi bio ’Dah’ – to je pesma za koju nikad ne bih rekao da je radiofonična, ali ljudi je vrlo rado slušaju. To sam prvi put saznao kad sam ljudima pustio demo verziju – ne znam koliko njih je reklo da im je jako dobra. A njena ’hitičnost’ je nastala skroz nesvesno, jer je to zapravo dosta teška pesma i nosi neko emotivno breme. ’Senke’ volim zbog tog nekog ludog ritma i snage koju pesma ima kad se izvodi uživo…
Ovog meseca obeležavamo dvadeset godina od izlaska prvog albuma Eve Braun ’Prisluškivanja’? Šta ti je ostalo najupečatljivije u sećanju iz perioda kada je nastala ta ploča?
To je po mom mišljenju album na kome smo najviše radili kao bend, ne u smislu vežbanja, nego smo napisali zajedno najviše pesama. I tu se stvarno ne zna ko pije-ko plaća, kad pogledaš čiji je tekst, čija je strofa, čiji je refren, ko je koju melodiju napravio… mislim da ne možemo da pohvatamo najbolje. Sećam se tog snimanja u Bukovcu, u nekom totalno amaterskom studiju, gde nismo ništa imali, niti smo išta znali da koristimo, tako da je ceo taj tehnički deo bio izvan nas i nešto što nismo mogli da kontrolišemo. Mislim da je to doprinelo kvalitetu albuma generalno. Album katastrofalno zvuči, produkcijski, ali ima najbolje pesme i meni je to najdraža ploča Eve Braun. 15. decembra ćemo da je sviramo od početka do kraja na koncertu u Domu omladine Beograda.
REBEL STAR – “Rebel Star” (Dancing Bear, 2012)
Šta se događa na novom, trećem studijskom albumu grupe Rebel Star? Kao i za svaku veliku ploču, tumačiti pesme moguće je na razne načine: za nekog ona će biti mračna slika stvarnosti, za druge čist eskapizam i oaza nade u sivilu oko nas. Ovo je jedan, sasvim subjektivan pogled na “Rebel Star”…
Sve počinje poplavama i pitanjem – šta da kažem deci sad? Kada sve nestane ostanu samo ptice koje visoko gore gledaju svoja posla… A onda se probudiš iz svog košmara i shvatiš da i dalje imaš ljubavne probleme i onda spas pokušavaš da nađeš u snovima – led (naravno) ne pomaže.
Ništa bolje nije ni na moru – nisi mogao da ostaneš duže i ona to naravno ne oprašta – uvek idealizujemo pogrešne žene… Ni odlazak na put ne donosi spas – klasičan uroboros – svaki otpor je besmislen… I dalje, svoj svet tražiš u snovima, ćutanju, žmurenju, ali istina boli kada se probudiš. Možda je spas u povratku kući, jer svaki povratak u kraj, (je) tuga i sjaj… Nije – misli su i dalje konfuzne, kome da veruješ – to je pitanje svih pitanja. Ili, gde je nestao čas u kom smo snove krali? U senkama, naravno. Kao i kod Aleksa Čiltona u pesmi “Nighttime” – bekstvo je uvek opcija – posebno kada postoji nada da će da te sludi (njen) zagrljaj i da više ne bude ničega i nikoga. San, veliki san i bivši ljudi – to je vreme u kojem živimo i o tome je (možda) ovaj album… A možda i nije? /IL
