“Mi zapravo radimo ove svoje ‘prave’ poslove da bismo mogli da sviramo, da radimo ono što volimo.”
/Razgovarala Svetlana Đolović/
Pred nastupe hrvatske rok grupe The Bambi Molesters ovog petka i subote u Srbiji, basistkinja Lada Furlan Zaborac priča o karijeri benda i šta za njih znači uspeh, o koncertima pred 20.000 ili petoro ljudi, o “Breaking Bad”, “Pulp Fiction” i mnogim drugim stvarima.
Da podsetimo ljude malo na vaše početke. Čega se ti najbolje sećaš danas posle skoro dvadeset godina od nastanka benda?
Lada Furlan Zaborac: Evo, sledeće godine će biti punih dvadeset godina – mi smo počeli 1994. Mislim da mi je od tih početaka najviše ostalo u sećanju to kad nam je Zdenko Franjić i njegov ‘Slušaj najglasnije‘ objavio prvi album. To da je neko bio zainteresovan za to što mi radimo, to je prvi trenutak koji ću nekako uvek pamtiti. Kad neko kaže počeci – uvek se setim kasete koju smo presnimavali… jer to izdavanje se zapravo svodilo na Zdenkovu jako dobru distributersku mrežu i kopiranje omota, a mi smo to onda presnimavali na kasete i to je bilo to ‘službeno‘ izdanje ‘Slušaj najglasnije’.
Jeste li tada znali da vam muzika neće biti jedino zanimanje?
Nikad nismo ni razmišljali da će nam muzika biti zanimanje. Koliko god mi to želeli, koliko god super zvuči da radiš samo to, ja mislim da je naša prednost to što imamo odmak od muzike. Baš zato što radimo neke druge poslove, onda nam je ono što radimo u muzici jako zanimljivo, sveže i ni u jednom trenutku nam nije postalo opterećenje. A ja verujem da kad radiš isključivo jednu stvar i ako ti to postane posao, onda to može u nekom trenutku da bude opterećenje. Mi, s jedne strane imamo sreće što to nije tako, a s druge, moram priznati, da je fizički i psihički mnogo napornije to sve što radimo u bendu i oko njega.
U vreme kad ste vi nastali, jedan od najvećih filmskih hitova je bio ‘Pulp Fiction’ (1994). Šta je u tom smislu bilo presudno za zvuk koji imate, zašto baš surf rok i da li je tako ‘strog’ žanr ponekad ograničenje?
Nama je taj film jako dobro došao, iako smo mi nastali iste godine, ali nezavisno od filma. U početku smo svirali neku garažu i vokalne stvari, ali taj instrumentalni deo ljudi nigde nisu mogli da smeste. Nje bilo puno onih koji su uopšte čuli nešto takvo i stalno su pitali ‘kakva je to muzika, šta je sad to?’ A onda kad je izašao film, onda su dugo, dugo svi govorili ‘Aaa, da, vi svirate ono kao iz Pulp Fiction!’ Dobro nam je došao film u tom smislu da su ljudi konačno mogli da smeste našu muziku na neku istorijsku rokenrol kartu, da znaju da postoji i kako se zove. Film se pojavio u pravom trenutku i onda je lakše nastala nekakva prepoznatljivost. Ali ono što naši hardkor fanovi kažu da u surfu imaš – vesele, koji idu na neke fore i pošalice, to su oni maskirani bendovi koji imaju nekakav ironičan odnos, imaš one koji su ozbiljno u tome, i postojimo mi – mi smo specifični i unutar te scene, a to mislim da ima veze s tim što mi nismo dopustili da žanrovska odrednica bude ograničenje.
Svako od nas sluša različite i raznolike stvari i cenimo razne vrste muzike, i onda kad se sve poklopi, kad radimo naše stvari ja verujem da tu ima jako puno najrazličitijih uticaja. Mislim da je Kris (Ekman) u jednom intervjuu dobro rekao da nismo tipični surf bend, on bi to nazvao instrumentalni rok. I ja bih se složila s njim, jer žanr je super stvar dok učiš i vežbaš neki zanat, uvek je važno da znaš da napraviš nešto u nekoj formi, to je izazov, ali mislim da smo mi uspeli da stvorimo prepoznatljivost, tako da nas publika nikad neće zameniti za neki drugi bend, uvek će znati da su to The Bambi Molesters.
Koji je vaš pristup stvaranju muzike, odakle dolazi inspiracija, s obzirom da nema tekstova?
Najveći broj stvari je Dalibor radio sam, neke su radili Dalibor i Dinko zajedno, na ovom poslednjem albumu smo nešto radili Dinko, Hrvoje i ja – ima raznih kombinacija. Ono što je tu važno je da mi uvek krećemo iz neke atmosfere da bi to preneli na publiku. Kad imaš tekst ti onda zapravo ljudima govoriš gde idu, u kom smeru, daješ im sve putokaze. A na ovaj način, mislim da smo nekako najsličniji poeziji. Kad pišeš prozu onda je sve jasno, a poezija stvara atmosferu za neku tvoju samostalnu ideju i misao. Ja se bar nadam da onaj ko sluša nakon toga ima neku viziju.
Šta je presudni trenutak u karijeri Bambi Molestersa?
Definitivno, objavljivanje albuma ‘Sonic Bullets – 13 From the Hip‘ 2001. na kojem su učestvovali članovi R.E.M. i sve onda nakon toga. Nismo mi ništa drugačije tu radili nego ranije, nego je prelomni u smislu medijske pažnje i prepoznavanja u Hrvatskoj i ovim našim prostorima. To je definitivno okrenulo reflektor na nas pa je i neka šira publika saznala za nas, krenule su svirke i sve se pokrenulo. A vidim da je taj album i dalje u centru pažnje, i 13 nam je srećan broj – upravo je Chaotica, 13. pesma sa Sonic Bullets, nedavno uvrštena u seriju ‘Breaking Bad‘.
Kako jedan bend odavde dođe do vrha prodaje na Amazonovoj listi, do recenzija u stranim magazinima, do plasmana pesme u veoma cenjenoj i gledanj TV seriji?
Ovaj deo sad, u vezi sa serijom, to je krajnji posao koji nema toliko veze sa nama – mi smo odradili ovih dvadeset godina ranije. Svirke, svirke, svirke i samo svirke i to je to. Radiš svoje, moraš biti istrajan, a kod filmova i serija je i sreća u igri, gde neki muzički supervizori biraju pesme – kako je to do njih došlo ja iskreno nemam pojma. Znači, neko je to čuo, mislio je da bi odgovaralo u nekoj sceni, a sve dalje je išlo preko našeg pravnog zastupnika i pablišera. A gde smo mi sve svirali, i koliko smo svirki odsvirali – to je deo posla koji smo mi odradili. Bend je živ kad svira i bend postoji kad svira i nama je svaka svirka jednako važna i svaka ima neki svoj izazov – kad smo bili predgrupa R.E.M.-u svirali smo pred 20 hiljada ljudi, ali smo bome svirali i pred 5 ljudi.
Imajući sve to u vidu, a i to da ipak ne živite od muzike, kakav je status benda kod kuće, kakva je situacija sa autorskim pravima, prodajom albuma?
Što se tiče autorskih i izvođačkih prava, to je u Hrvatskoj na neku foru sve profunkcionisalo, ali nema tu za nas neke sreće – to je zakon velikih brojeva, od toga, valjda, živi Madona, i takva imena… Mi zapravo radimo ove svoje ‘prave’ poslove da bismo mogli da sviramo, da radimo ono što volimo.
Kako uklapaš ulogu nove mame u sve ostale obaveze?
Uklopili smo bake i dede u rokenrol. Ja stvarno bez pomoći, što Hrvojeve, što moje porodice nikako ne bih mogla, ne bi to išlo i onda bi došao trenutak kad bih morala da biram.
Koja je sada koncertna postava benda?
Imamo tri pridružena člana koji su skoro četiri-pet godina sa nama, pa skoro da i nisu više pridruženi. Oni ne idu na sve svirke, ali su u poslednje tri godine bili na većini. I to super funkcioniše, i nama je to neki dašak svežine, ipak malo drugačije zvuče, dinamika među ljudima je drugačija kad nas je više. Uglavnom, super je i nadam se da ćemo nastaviti sa saradnjom.
Čiji biste prateći bend voleli da budete?
Ono što smo radili sa Krisom (Ekmanom), to doduše nije bio prateći bend, to je bio novi bend The Strange, i baš smo nedavno pričali da bismo možda ponovo radili zajedno još neki album. To nam je bilo super iskustvo jer je totalno drugačiji pristup kad radiš vokalnu pesmu i to nam je bilo osveženje u odnosu na načn na koji standardno radimo. Nismo mi nikad te saradnje ni preterano planirali, one su se jednostavno događale, bilo je tu sreće i toga da smo u pravo vreme na pravom mestu ili pravi čovek dobije CD u pravom trenutku…
Mesto gde biste voleli da svirate a niste do sad i mesto u koje se najradije vraćate?
Mi uvek pričamo da bismo voleli da odemo u Japan, i imamo osećaj da bismo tamo dobro prošli, to je dakle neki nedosanjani san. Sve svirke su svarno podjednako bitne, bilo je fenomenalnih isped bukvalno petoro ljudi i njih petoro je posle otišlo i kupilo CD, što je isto neki pokazatelj, znači da smo ipak uspeli da stvorimo neku atmosferu u toj napetoj situaciji ‘nas je četvoro – njih petoro, uh!’. Svaka svirka nam je draga i kao i uvek se radujemo dobrom provodu u Novom Sadu i Beogradu 27. i 28. septembra.
