Richard Buckner: Mediji su agresivan parazit društva i kulture

Uz pomoć i razumevanje koncertne agencije i evropskog izadavača (Decor Records) Ričarda Baknera (Richard Buckner), uradili smo e-mail intervju sa legendarnim američkim trubadurom. Kultni pesnik i muzičar u Beogradu nastupa u sredu 23. maja u Gun Clubu. Bakneru je ovo prvi nastup u ovom delu sveta u karijeri (dan kasnije nastupa u Zagrebu na festivalu “Žedno uho”) i malo je reći da jedva čekam da koncert počne…

POP Depresija • Koliko ti lako ili teško ‘pada’ pisanje pesama?
Ričard Bakner • Pisanje pesama može da bude lako, a može da bude i neverovatan, beskajan poduhvat. Ponekad, cela pesma se ‘ukaže’ odjednom i samo je stvar kako ću da je oblikujem ili ‘presložim’ delove kako bi imala zanimljiviji aranžman. A ponekad, pojavi se samo deo pesme i moram da se potrudim da nađem ‘kockice koje nedostaju’. U tim situacijama, procenat neuspeha je veliki i puno tih nezavršenih ideja kasnije ide u đubre za reciklažu.

Postoji li autorska blokada kada imaš ‘običan’ posao?
Blokada kod mene nastaje kad se previše napregnem da pratim neki jedva postojeći trag, usredsređujući se na sićušne detalje koji mi odvraćaju pažnju od ‘velike slike’. Za mene je bolje da se opustim i pratim ‘krivudanje’ podsvesnog.

Koliko je teško fokusirati se na stvaranje muzike kada imaš dnevni posao?
Kada komponujem (to smatram svojim pravim poslom), volim da ustanem rano, i uz velike količine kafe radim bez prestanka sve do večeri. Kada moram da idem na posao (što smatram nadničenjem da bih platio hranu i stanarinu), ti sati su ukradeni, tako da kad se vratim kući na kraju dana nemam više mentalne snage da se bavim kreacijom i razvijanjem jedne ideje do njenog prirodnog zaključka.

Izlazak tvog aktuelnog albuma pratile su neke tehničke poteškoće.
Već neko vreme koristim odličan ‘snimač’ – brz je i jednostavan za upotrebu (‘Our Blood‘ sam snimio pomoću 24-kanalne miksete Roland 2480 i mikrofonskog predpojačala Grace). Ali oprema je bila u različitim neadekvatnim okruženjima (pretopli tavani, prehladni podrumi, hotelske sobe, kuće sa životinjama koje se penju po svemu), tako da je bilo pitanje vremena kad će stvari početi da otkazuju. U međuvremenu su se pojavili i problemi koji nisu bili vezani za samu opremu – tokom pljačke stana lopovi su odneli moj laptop sa miksevima pesama, beleškama i drugim važnim stvarima vezanim za pravljenje albuma. Sve to zajedno dovelo je do jednog ne-tehnološkog, kreativnog sloma koji me na trenutak mentalno oslepeo.

Koliko tvoj muzički stil zavisi od (nove) tehnologije?
Nove sprave (možda ne tako nove za svet, ali za mene – svakako) pomažu stilskom izrazu. Pošto su nam nepoznate, one uglavnom vode na nepoznatu teritoriju, dok istražujete kako najadekvatnije da ih upotrebite. Pre nekog vremena snimio sam album ‘Impasse‘. Tik pre nego što sam počeo sa snimanjem, dobio sam analogni sintisajzer i Exhoplex i ta dva uređaja su odlično radila zajedno oblikujući zvuk i aranžmane pesama i albuma u celini. Za ‘Our Blood‘ jedina nova sprava koju sam koristo bila je Boss Slicer pedala koja daje arpeđo efekat svakom instrumentu koji provučeš kroz nju. Ideja je bila da je koristim kao dopunu tradicionalnijim instrumentima poput tenor gitare sa različitim štimovima i žicama, nasnimavajući jednu preko druge pokušavajući da nađem meni zanimljive akorde i teksture, stvarajući tako slučajne fantomske harmonije i melodije koje inače ne bih mogao racionalno da osmislim.

Šta ti se kao “roots” orijentisanom muzičaru najviše dopada u vezi a novim tehnologijama?
To kako ja volim da radim nije vezano toliko za tehnologiju, već za iznalaženje načina da napišem i snimim muziku na noviji način. Za mene je to krčenje novih puteva za dolazak novih ideja. Na ‘Our Blood’ ograničio sam se na upotrebu ‘normalnih’ gitara, što me nateralo da sviram drugačije, a to je samim pesmama dalo drugačiji identitet. Možda se u svari kod mene radi o odbacivanju tehnoloških inovacija i traženju novih ideja uz pomoć starih, postojećih instrumenata, dok samo pokušavam da odgovorim na izazove modernih tehnologija.

Kakav je Njujork danas, naročito Bruklin?
Otišao sam iz Bruklina pre pet godina, preselio sam se na sever države Njujork. Sada putujem u grad tek nekoliko puta godišnje kad imam koncert i neke sastanke. Čak i kad sam živeo u Njujorku, nisam previše izlazio iz kuće.

Šta voliš u Njujorku i šta u drugim mestima gde si boravio?
U Njujorku volim prodavnicu ploča Other Music. Verujem njihovom ukusu. U Ostinu i San Francisku takođe ima dobrih muzičkih radnji koje treba posetiti. Širom zemlje ima nekoliko odličnih prodavnica instrumenata u koje volim da svratim kad sam u prolazu. To su radnje koje drže starije i intrumente koji se teže nalaze, a to je ono što me uvek zanima.

Okruženi smo razbibrižnom, brzopoteznom, gramzivom, ‘reality’ kulturom. Koliko je teško sačuvati svoje mesto i publiku u tako ‘nestrpljivom’ kulturnom okruženju?
Slažem se da postoji nestrpljenje u današnjoj kulturi. Bilo bi mi teško to da svarim, da mi je stalo. Ali ja to ne mogu. Ja nemam ‘mesto’ koje treba da sačuvam. Mogu samo da se nadam da će mi publika i mesto u kome sviram dozvoliti da dam najbolje sto umem. Uvek će biti onih koji nisu zadovoljni, iz ovog ili onog razloga (mnogo lupova, nedovoljno lupova, previše glasno, previše mekano). Uzaludno je pokušavati da ugodiš bilo nonšalantnim kapricima ili uštogljenoj tradiciji.

Ti imaš impresivan status među muzičarima, a ko su oni koji su na tebe najviše uticali?
Kad su u pitanju aranžmani i struktura pesme, volim sve od Glena Branke do Gila Evansa. O tome kako se emocije pretaču u melodiju učim i od grupe Slint i od Peta Metinija. Nisam naročito okrenut kantautorima. Odvojeno doživljavam muziku i tekstove.

Koje javne ličnosti najviše ceniš u današnje vreme?
U političkom smislu cenim Noama Čomskog, Ralfa Nejdera i još nekolicinu. U umetničkom i društvenom smislu – to je promenljivo. U poslednje vreme pratim podkast Marka Merona i njegove intervjue sa raznim frikovima i zabavljačima. On dobro komunicira sa mojim prigušenim životinjskim ponašanjem u kasnim četrdesetim.

Koji je smisao postojanja muzičkog kritičara u eri interneta?
Internet je ‘rodio’ ceo jedan univerzum samozadovoljnih kukavica sa plitkoumnom odvažnošću, koji u svoj svojoj dokonosti stoje ispred beskrajnog, belog platna i pišaju na njega zato što ne umeju da slikaju.

Koliko obraćaš pažnju na takve kritičare danas?
Tek povremeno i sasvim slučajno nabasam na te takozvane kritičare, kao kad zavučeš ruku u džep tražeći sitniš, a u stvari nađeš smotuljak prljavštine.

Da li muzički mediji danas mogu da stvore ili unište pravog umetnika?
Mediji mogu da stvore i unište onoliko koliko i bilo koja druga klika koja ima moć da oblikuje tuđe mišljenje. Važnije je da shvatimo da su mediji agresivan parazit društva i kulture. Mediji žive da bi jeli i jedu da bi živeli. Na nesreću, mnogi stoje u redu za tim švedskim stolom i nesvesno završavaju na jelovniku.

Koliko su muzičarima danas potrebni mediji?
Masovni mediji su jedan veliki Uroboros, zmija koja jede sopstveni rep, i to ne zbog ponovnog rađanja već zbog pukog žderanja. Tvitovanje može da se posmatra kao nova vrsta interno stvorenog medija kojim ne mora da manipuliše neko spolja.

Kakav je današnji status amerikane/alt-kantrija u odnosu na pre dvadeset godina?
Iskreno, nikad nisam razumeo niti pratio žanrove. Nikad nisam bio neki tip koji voli da se udružuje i pridružuje. Neki opsedniti samim sobom traže javno priznanje dok oni pravi mislioci hrabro pišaju u pantalone i drže to za sebe.

Koja je najbolja lekcija iz života koju si naučio kao muzičar?
Gotovo na svakom ćošku, video sam da je svet uglavnom sačinjen od oportunista koji traže brzo i jednostavno zadovoljenje.

Šta je najteže u životu jednog muzičara?
Kada si umetnik najteže je ubediti sebe u to da ti zapravo nešto radiš, a s druge strane pokušati da se setiš toga kad nema ničega na vidiku.

Šta čitaš ovih dana, možeš li da preporučiš nešto.
Upravo čitam Sabrane priče Lidije Dejvis. Prijetelj mi je to preporučio znajući da pratim izdanja kuće Meksvini i sličnih njoj. Želeo sam da probam nešto novo, ne bi li me to inspirisalo da i sam više pišem. Poslednji ‘klasik’ koji sam pročitao bio je roman ‘Native Son’ Ričarda Rajta.

A od muzike?
Prošle godine otkrio sam jedan biser – ‘The Om Album’ Teda Lukasa iz 1975. To je njegova jedina solo ploča. Na nekim koncerima na ovoj turneji sviram pesmu sa tog albuma ‘Now That I Know’. Uklapa se negde između Nika Drejka i Sendi Bul. Čarobna ploča.

Često si menjao prebivalište, možeš li da zamisliš da živiš u Evropi?
Mogu da zamislim da živim van Sjedinjenih država. Prošle godine sam svirao u jednoj umetničkoj koloniji u Holandiji i pomislio sam da bih mogao da se uklopim u tu okolinu i stil života.

Kako životno okruženje utiče na pisanje?
Životno okruženje najmanje utiče na ton pisanja, a najviše može da utiče tako što prenosi lokalne, društvene norme. Što se mene tiče, sve je u traženju svog unutrašnjeg glasa koji odslikava ono što ostaje izvan manipulacije melodija, kao i u igri rečima i slikama, kao u ukrštenici.

Prvi put ćeš nastupati u Srbiji, kakav je osećaj kad dođeš u novu sredinu?
Nikad nisam bio u vašem delu sveta. To je onaj uzbudljivi deo kada si na turneji.

Znaš li nešo o Srbiji, Balkanu, građanskom ratu?
Ono što znam o Srbiji saznao sam iz medija, ali to se ni približno ne može nazvati poznavanjem. Radujem se što ću osetiti stvari iz vaše perspektive.