Robert Forster je rekao da je put sastavljen od “baby stones” i mada teško može da se kaže kuda će da vodi taj put, kamenčić po kamenčić, on ide nekako napred. S jedne strane su Stray Dogg, Ana Ćurčin, Wooden Ambulance, On Tour… S one druge Nina Romić, Svemir, Lovely Quinces, Irena Žilić, Elephant and the Moon, The Marshmallow Notebooks… – nabrajam samo da se stekne slika, imena zaista nisu bitna u ovom trenutku, sve su to “kamenčići” nastali u poslednjih par godina.
U tekstu u NIN-u pod nazivom “Sigurna kuća za snevače” Zoran Janković pokušao je da objasni zašto se taj put gradi i koja mu je svrha – procenite sami koliko je bio uspešan u tome. Pitao me je dve stvari – prva je bila šta za mene lično predstavlja Amerikana i tu baš nema nikakve dileme: Amerikana je za mene ono što je američki san mogao da bude da su ga sanjali neki drugi ljudi. Mešavina dobrih ljudi, ideja, hrane, pića, muzike, filmova i knjiga. Utopija koja se bazira na američkoj tradiciji i istoriji i koja dozvoljava da je svako tumači kako hoće. Amerikana kao “muzički žanr” je izmišljotina dokonih novinara, u mom svetu “Amerikana” su podjednako i Kanye West i Wilco ili Jay-Z i The Black Keys.
Drugo, ono “teže” pitanje bilo je: Koja je (po vama) tačka spoja amerikane/alt-country-ja i Srbije? Očekivano, za sve koji me poznaju, moj odgovor je bio: Ne vidim da postoji neka tačka koja spaja Amerikanu i Srbiju, ovde retko ko sanja. Srbija ili Hrvatska nema neke razlike…
Ali “retko”, ne znači da niko ne sanja, makar taj san bio opisan “Amerikanom”. Dunja Ercegović je jedan od tih snevača. I Petar Vranić takođe. Svoje snove podeliće sa nama u beogradskom Gan Clubu u sredu 18. decembra. Svetlana Đolović razgovarala je sa Miss Lovely Quinces i evo o čemu su pričale…
PD • Koje su dobre i loše strane hajpa koji te okružuje u celom regionu poslednjih meseci, naročito u Hrvatskoj?
Dunja Ercegović/Lovely Quinces • Dobre strane su što na račun toga dobijam angažmane, zato što puno više ljudi sazna za mene, tako mi se povećava slušanost, imam veći broj onih koji me prate, to je sigurno dobra strana hajpa. Ono što je možda loša strana je to što stavlja pritisak na osobu, jer moraš taj hajp i da opravdaš. Ja se nadam da ću, kad se sve to stabilizuje i splasne, moći da nastavim istim putem i da ću opravdati na neki način sve to što se dogodilo.
Kultnu koncertu reputaciju u Hrvatskoj stekla si praktično bez objavljenog izdanja (EP ‘No Room For Us’ je izašao 20. septembra na bandcampu tj. 3. decembra na regionalnom MTV sajtu). Mi ovde imamo sličan primer Ane Ćurčin. Osećaš li nekad pritisak na koncertu kada publika treba da ti ukaže poverenje samo na osnovu jedne pesme ili teksta u novinama. Imaš li dileme tipa ‘kako će reagovati na novu stvar, imam li dovoljno pesama, da li da ubacim neku obradu’ ?
Malo su vremena drugačija i mislim da ne treba imati neki dokaz, bilo da je u obliku CD-a ili EP-a da bi nešto napravio. Danas je sve nekako ubrzano i stresno, tako da ljudi dobijaju na popularnosti već samo na račun jedne pesme. Nismo samo Ana i ja primer, već i dosta slavne osobe – izbace pesmu, a nemaju još ni EP. Danas je sve to ubrzano. S druge strane, uživo, ja uvek imam neki osećaj da malo sviram, jer nemam puno stvari, desetak. Tako da stalno mislim da imam prekratke koncerte i da nemam ljudima šta više da ponudim. Onda to stavlja na mene pritisak da moram da napišem više pesama… A stvar je u tome što za ovakav tip koncerata, isključivo kantautorski, intiman, koji iziskuje dosta pažnje slusalaca, mislim da više od sat vremena i nema smisla da traje koncert.
Kako si se odlučila za ovu tradicionalnu folk postavu – glas i gitara? Jesu li neki drugi instrumenti i žanrovi bili u igri?
Imam dileme i dan danas. Jako je čudno – izađeš u javnost sa nekim pesmama i sa tim klasičnim setapom – glas, gitara, i tu i tamo usna harmonika. I onda te ljudi na osnovu tog setapa percipiraju kao – to je neka amerikana, indi folk, kantri, a ja se praktično nikad nisam ni izjasnila. Jesam uvek morala da kažem u koji bi to žanr otprilike spadalo, ali nikad za sebe nisam verovala da sam amerikana ili indi folk – ja sam jednostavno napisala te pesme koje imam – meni se sviđa koncept i atmosfera koju one imaju i ja sam to nastavila da sviram. A sad, hoće li to biti bluz, folk, grandž, ja se stvarno ne zamaram tom kategorizacijom. Shvatam zašto ljudi vole da znaju kom žanru pripadaš valjda je tako lakše za klasifikaciju. Ali može da bude zeznuto kad, recimo, pišu recenziju o nekom ‘amerikana’ izvođaču i onda se gleda koliko je to u stvari amerikana. Ali ja to za sebe nikad nisam rekla. Ja od stilova volim sve, volim sve da slušam, nikad se sigurno neću opredeliti samo za jedno. Želim stvoriti svoj rukopis, koji će, nadam se, biti vidljiv kroz moje buduće albume. Volim da se igram muzikom, tako da će u budućim aranžmanima sigurno biti gitare ali ću hteti više da se razvijam kao muzičar, što će možda uključiti i neke druge instrumente.
Da li je današnja publika otvorenija prema mešanju žanrovskih granica ili ima i dalje konzervativan pristup da se zna ‘šta je šta’?
Mislim da dosta ima muzičkih nacista. Znam iz ličnog iskustva, iz krugova u kojima se ja krećem. Znam da ljudi često ne mogu da prihvate kad muzičar krene u drugom smeru, što ja uvek podržavam (da se krene u drugom smeru) ako je to dobro napravljeno. Možda jesu malo otvoreniji nego u sedamdesetim ili osamdesetim, ali ljudi su jako osetljivi na promene, bilo kakve, uopšte u životu, tako da što se muzike tiče, dosta brzo mogu da naprave rez i odbace muzičara jer misle da nije otišao u očekivanom smeru. I to ne samo zbog promene muzičkog stila, već i zbog toga kako se predstavljaš javnosti – hoćeš li da budeš andergraund ili mejnstrim? To isto dosta utiče, što je za mene veliki apsurd. Ja sam andergraund i indi isključivo zato što nemam potpisan ugovor ni sa jednom izdavačkom kućom. To ne znači da u nekom trenutku, ako mi se desi neka dobra prilika, u kojoj neću morati da pravim nikakav kompromis u vezi sa mojom muzikom, neću reći ‘što da ne’! Ali ljudi su baš osetljivi na te stvari i mislim da bi mnogo optimističnije trebalo gledati na celu tu situaciju.
Za sebe kažeš da si lenja i ambiciozna. Dokle seže tvoja ambicija, šta je za tebe prava mera uspeha?
Ja sam lenja jer je meni doživljaj dana da ležim u krevetu, gledam neki dobar film i jedem (smeh). Ali ambiciozna sam – to je u stvari ljubav koja me tera da idem dalje i usput imam i ljude oko sebe koji me teraju da idem dalje. Od kad je krenuo ceo ovaj hajp i predstavljanje u javnosti, osećam da bih i sebe i druge na neki način razočarala da sad jednostavno nestanem. Možda mi treba malo više vremena da se naviknem na radnu atmosferu, sva ta putovanja i stres. Znam da postoji milion cura sa gitarom, skroz sam svesna toga, i zato sam uvek govorila da ja ne ganjam slavu, da budem neko svetski poznato ime, nego ja ganjam karijeru. To može biti jedna mala, skromna karijera, ali hvale vredna, gde samo želim da mogu sebi da obezbedim sa onim što znam da radim tj. sa muzikom, neki normalan život bez ikakvih preterivanja, a ako dođe i nešto bolje od toga – super, ja uopšte nemam problem s tim.
Bila si predgupa Kurtu Vajlu (Kut Vile) i Tame Impali. Kako izgleda biti deo velikog koncertnog događaja, naročito pred publikom koja nije prvobitno došla tebe da sluša?
Biti predgrupa je najteži posao, zato što moraš da budeš umeren – ne možeš da pričaš neke lovačke priče na koncertu jer nije tvoj koncert, moraš da nađeš pravi odnos pesama u zavisnosti od toga pre koga sviraš, moraš da izabereš pesme koje su možda pogodnije za tu priliku od nekih drugih. Ti treba da uvedeš ljude u veče na dobar način – da ih ne zamoriš previše. Ima dosta faktora koji utiču na uspeh predgrupe, kad imaš u vidu da ljudi sigurno nisu došli tebe da gledaju. Na koncertu Kurta Vajla publika je pokazala veliku podršku, njima je koliko sam čula bio odličan uvod i uživanje da me čuju, isto i pre Tame Impale, tako da ja do sad nisam imala nikakvih problema što se tiče toga ‘biti predgrupa’, čak mi je bilo i čudno jer sam Kurta Vajla slušala i ranije i skoro da nisam mogla da verujem da ću biti predgrupa, a još sam imala priliku i da pričam s njim i da popijemo pivo zajedno. Za nekoga ko je pre pola godine praktično svirao u svojoj sobi, to je ogroman uspeh, ali eto svako malo po malo pomeram te granice i samu sebe iznenadim. Evo sad smo imali u Zagrebu rasprodat mali pogon Tvornice, ja stvarno nisam očekivala, nisam znala koliko me ljudi prati, bilo je oko tristo ljudi i još je tridesetak ostalo napolju. Meni je to bilo neverovatno, ali stvarno ima publike i jako sam zadovoljna i srećna zbog toga.
Možeš li da izabereš pesmu ili muzičara kao primer kako bi ti volela da zvučiš jednog dana?
Moje sveto trojstvo muzičarki su Fiona Apple, PJ Harvey i Cat Power. Fiona je na samom vrhu i ja sam je ranije zvala svojom mentorkom. Ne bih da zvučim sad ego-triperski, pretenciozno, ali želela bih da moj koncert bude spoj svih umetnosti, da bude i doživljaj i atmosfera da se na bini dešava nešto lepo, a Fiona to stvarno ume da izvede – ona je jako ekspresivna, iskrena, ogoljena, igra se s muzikom i razvija se sa svakim albumom još više kao izvođač. Ja to izuzetno cenim, a njen način pisanja pesama – to je čista poezija kojoj ni ne treba muzička pratnja. Ona mi je oduvek bila pojam i nešto čemu težim kao izvođač – da budem tako sirova. Rekla sam da ću početi da najavljujem koncerte kao neki skup, gde želim da ljudi budu ogoljeni svih gluposti koje prodajemo svakodnevno, možete da se opustite, samo smo bitni vi, ja i muzika. Mislim da bi o tome trebalo da se radi na svakom koncertu.
Šta misliš da je tvoj najjači adut?
Nadam se da su moj najjači adut pesme, koncipirane tako kako su koncipirane, i to što sam iskrena, mislim da ljudi osete tu strast i celi spektar emocija koje šaljem dok pevam. Verovatno je to spoj svega i dosta ljudi mi je na taj način i prišlo i to su mi neki od najlepših komplimenata – da im je to bio najiskreniji koncert na kom su ikad bili. Meni je to dokaz da sam nešto uradila. Koji god da su aduti nekom izvođaču, to će sigurno izazvati neku vrstu ljubomore i zavisti, pa će se na konto toga govoriti ‘pa i nije to nešto posebno’. Ljudi su čudni. Ja stvarno pokušavam da ne budem u prvom planu, čak nisam bitna ja, ni kako se zovem, ni kako izgledam, samo želim da muzika bude najvažnija te večeri. Nadam se da i drugi ljudi na taj način mene percipiraju.
Tvoj glas ima uzbudljiv spoj mladalačkog prkosa i umirujuće zrelosti. Kako pomiriš te dve suprotnosti i koji su tvoji najveći strahovi kao autora, ali i izvođača na bini?
Najveći strah mi je da kad napišem novu pesmu da će to biti kraj, da neću moći više ništa da uradim. Za mene je pisanje i izvođenje pesama najstresnije. Pitaju me ljudi da li uživam pišući muziku, ja govorim – nikako! Kako možeš da uživaš kad mi prođe sto misli kroz glavu – loša sam, ne valjam, ta samokritičnost kod mene je dosta prisutna, kao i sumnje, ali onda najveća nagrada dođe kad napokon sam sebi priznaš da je to u redu i kad to izvedeš pred ljudima. Ja se trudim da se što više razvijam i što se tiče vokala i gitare u celokupnom nastupu i veliki strah mi je da ljudi misle da nisam napredovala, da mi kažu da sam ista, da sam nemaštovita ili da se ponavljam. Zato već sada pokušavam da pokažem da ne želim da ostanem na jednom te istom mestu, da želim da idem napred, jer i kao osoba se menjam iz dana u dan, pa tako i moja muzika isto reaguje.
Imala si priliku da sviraš u Americi (Njujork, Čikago) i Kanadi (Indie showcase – Toronto), što je san mnogih muzičara sa ovih prostora. Koja je glavna (muzička) razlika između ovog ovde i onog tamo preko okeana?
Ovde na našim prostorima teško je bilo kom umetniku, ne samo muzičaru, u odnosu na tamo, a govorim na osnovu onoga što sam zavirila malo u njihov svet – gde ima mnogo više prostora i mogućnosti za razvijanje. Tamo umetnik bilo koje kategorije, ne mora biti ni slavan, ipak može nekako da živi od svoje umetnosti. A na našoj sceni prevladavaju neka imena, i nemam ništa protiv, jer mislim da ima mesta za sve nas na sceni, možda samo mediji prikazuju kao da su oni jedini i onda jednostavno nema više potražnje. I naravno onda će manje ljudi doći na koncert Ane Ćurčin nego na koncert Severine, zato što mediji ne dozvoljavaju. Mislim da bi do preokreta u ovoj našoj regiji moglo da dođe onda kada bi mediji na drugačiji način percipirali scenu, pa bi se na taj način i izgradila publika. Ovako sada ljudi ne znaju da išta drugo postoji osim onoga što im je ponuđeno.
Vidiš li sebe isključivo kao kantautora, ili bi mogla da pišeš i za nekog drugog?
Ne vidim zašto ne. Dosta puta sam napisala pesmu koja meni nije bila nešto, ne po mom ukusu, ali bih mogla da zamislim da je neko drugi izvodi. Ja se stvarno ne ograničavam i glupo mi je da kažem šta ne bih htela da radim, da se prodam ili ne znam ti ja šta. Vreme će pokazati kakva ću ispasti. Ja uvek govorim da što se tiče muzike koju ja izvodim – tu nema kompromisa i biće tako kako ja zamislim u glavi. Jedine promene koje mogu da pravim su sa kreativnim ljudima, ako smo na istoj talasnoj dužini.
Sada nastupaš sama sa gitarom. Kako doživljavaš ideju benda, ne samo koncertno već i u procesu stvaranja pesama – dogovora, kompromisa, prihvatanja tuđih ideja…
Da sam mislila celog života da nastupam sama ne bih se nazvala Lovely Quinces, što je bendovsko ime, zato što sam znala da ću nekad u budućnosti imati ljude koji će svirati sa mnom. Kao što je Cat Power u stvari Chan Marshall, ona nosi to ime ali ima svoje muzičare koji sviraju s njom dosta dugo. Tako da ja ne bih imala ništa protiv da i sa mnom bude tako. Na početku bih zapravo volela da budem solo, čisto da što bolje isprofilišem samu sebe. A inače, malo sam možda teška kao osoba i teško mi je da radim s ljudima, pa se nadam da će ljudi koji budi svirali sa mnom biti entuzijasti. Iako bih svakome dopustila kreativnu slobodu, nadam se da se glavni koncept u budućnosti neće menjati. Sve je stvar dogovora i ljudi s kojima radiš.
Na tvom prvom beogradskom koncertu u Beogradu u sredu 18. decembra u Gun klubu, društvo će ti praviti tvoj prijatelj, koji se predstavlja kao ‘Elephant and the Moon’. Ko je Petar Vranić, iz tvog ugla?
Petar je kolega kantautor (mada mrzim tu reč, nekako zvuči pretenciozno) i moj najbolji prijatelj i baš mi je drago što ćemo otići zajedno na ovaj road trip. Meni je ovo prvi put da sviram u Beogradu, inače mi je mama iz Beograda, tako da ću, nadam se, kasnije češće da dolazim. Petar i ja ćemo prvi put svirati zajedno, nismo to nikad radili, a on je već svirao u Beogradu. On je meni definitivno jedan od najboljih kantautora u Hrvatskoj i u celoj našoj regiji. On je baš “Amerikana”. On piše pesme o pustinji a ne znam je li ikad video pustinju (smeh)… Ali to mi je super što ima toliko mašte, uvek mi daje tekstove na pregled da mu kažem šta mislim o njima – malo su predugački, kao da čitam roman – on ima sposobnost za ono za šta ja nemam živaca. Uvek ga guram da krene dalje i dalje i želim da što više ljudi sazna za njega jer stvarno je kvalitetan i mnogima bi mogao da se svidi njegov senzibilitet, način na koji peva i prezentuje svoje pesme.
