Evropska turneja Barzina Hosseinija i njegovog benda počinje 3. aprila u Pragu i trajeće do kraja maja. Barzin turneje i putovanja uopšte smatra nagradom za vreme provedeno u studiju na snimanju albuma – to je, kako kaže, ona lepa strana ‘žrtvovanja’ za svoju umetnost. U nedelju 6. aprila nastupiće prvi put u Beogradu, u Gun Clubu, dan ranije u Zagrebu – u art kinu Grič. Sa Barzinom, powered by Skype, razgovarala je Svetlana Đolović.
O svojim muzičkim počecima…
Kao i većina muzičara, bio sam na fakultetu u vreme kada sam ozbiljnije počeo da se bavim pisanjem pesama. Studirao sam englesku književnost – sigurno ste primetili da studenti književnosti dosta gravitiraju ka muzici. Dok sam bio tinejdžer, uvek sam se zanimao za muziku, svirao sam gitaru, bubnjeve u bendovima mojih drugara. Ali sam kroz pisanje pesama otkrio da mogu da spojim ljubav prema književnosti s jedne i muzici s druge strane. Tako sam se zarazio tim ‘kantautorskim virusom’ i od tad više nisam mogao da se koncentrišem na studiranje i samo mi je u glavi bilo pisanje pesama. Nastavio sam da istražujem taj put i ubrzo je studiranje palo u drugi plan a ja sam počeo da snimam albume.
Počeo si karijeru kao solista. Zašto si se odlučio da napraviš bend?
Muzičari koji su najviše uticali na mene su solisti – Leonard Koen, Bob Dilan, Nik Drejk – oni su u stanju da ‘predstave’ svoje pesme bez pomoći benda. I to sam i ja hteo. Ali sam osećao da moje pesme nisu takve da mogu da stoje same, bez benda. Mislim da je to zbog načina na koji pišem. Postoji puno ‘praznina’ između mojih melodija, a da bi bio dobar kantautor moraš da praviš pesme koji imaju manje takvih ‘hodova’.
Kako izgleda tvoja interakcija sa bendom, da li puštaš da svako sam ‘iskreira’ svoju deonicu ili imaš jasnu predstavu kako bi hteo da zvuči koji instrument?
Obično smo radili tako što ja prvo napišem pesme. Kad su gotove, nosim ih ostalim članovima benda koji uglavnom osmisle neka veoma jednostavna rešenja za svoje instrumente, kako bi oni najefektnije upotpunili pesmu. Tako smo radili do nedavno. Međutim, za ovaj poslednji album, muzičari su mnogo više bili uključeni – ja sam stekao utisak da njihove deonice više izgledaju kao da su pisane baš za tu pesmu, a ne kao da su samo pratnja. Ti instrumentalni delovi su bili toliko važni za pesme da biste kad čujete demo verziju u poređenju sa finalnom verzijom shvatili koliko smo promenili i prilagodili aranžman i tok pesme na osnovu tih deonica koje je svako osmislio i odsvirao tokom proba. Tako da su na ovom albumu muzičari mnogo više funcionisali kao bend.
Otkud pet godina pauze između prethodnog i ovog albuma?
Iskreno, nisam ni osetio da je prošlo toliko vremena, ali očito jeste. Mislim da sam hteo da budem siguran da imam nešto da kažem – rečima, ali i da se osećam dovoljno opušteno sa pesmama. Takođe mi je bilo važno da se primeti nekakav razvoj ili rast u odnosu na prethodni album. Nisam želeo samo da izbacim novu ploču zbog kontinuiteta, iako je u današnje vreme vrlo važno da stalno budete prisutni – to pomaže karijeri, ljudi ne stignu da vas zaborave – to je dobar potez da objavljuješ album svake dve-tri godine. Ali ja jednostavno nisam imao pesme kojima sam bio zadovoljan za tako kratko vreme. Dosta smo se mučili i sa traženjem pravih aranžmana, puno sam se bavio stihovima… I eto, dok sam se okrenuo prošlo je 5 godina.
Kako pronalaziš pravu meru u aranžmanima, produkciji, kako biraš šta će ući na konačni snimak?
Kad radiš sa drugim muzičarima, naročito je teško kad moraš da im saopštiš da njihov ‘deo’ neće ući u snimak. Svi muzičari su vrlo osetljivi i vezani za svoje deonice, zato se mora biti vrlo pažljiv u pristupu. Za mene je odlučujući faktor kako sve zvuči kad se snimi. Neki aranžman može odlično da funkcioniše na koncertu, ali kad ga snimite u studiju tačno možete da čujete da se određeni instumenti preklapaju ili ‘sukobljavaju’. Zato ja puštam da miks presudi koji instrumenti će da opstanu u finalnom snimku. Ako recimo klavir i gitara zauzimaju istu frekvenciju, jedan od njih će morati da otpadne, na osnovu toga koji instument daje bolju sliku u miksu. To prepoznavanje šta funkcioniše bolje u finalnom miksu dolazi sa iskustvom, prosto imate osećaj da tako treba da bude. To je za mene stvar instinkta, pre nego nešto što može da se objasni ili verbalizuje.
Najbolja stvar koju si naučio baveći se muzikom?
Nije baš lako da odmah smislim odgovor, ali sam recimo primetio da nešto za šta mi je pre bilo potrebno mnogo vremena, recimo da prepoznam da li je pesma dovoljno ‘jaka’, sada mnogo lakše radim. U početku nisam imao razvijen taj instinkt za prepoznavanje pravih stvari. Što se više time baviš – naučiš da brže donosiš odluke. Ne gubiš više puno premena na pesme koje nisu dovoljno dobre. Sa iskustvom dolazi brže prepoznavanje ‘posebnih’ pesama i rešenja. Vremenom sam razvio i produbio svoje muzičke instinkte i to je veoma dragocena muzička lekcija. A što se tiče životnih lekcija, tu nažalost nemam nekih mudrosti za slušaoce…
Da li si imao neki obeshrabrujući trenutak u karijeri i koliko preispituješ svoju odluku da se baviš muzikom?
Čini mi se da stalno razmišljam o tome da prestanem da se bavim muzikom, još od drugog albuma to je stalna tema. Ali i dalje ostajem u tome. Nisam siguran da li je taj osećaj nesigurnosti zasnovan na nekom razočaravajućem iskustvu ili situaciji. Pre ima veze sa tim što svaki put kad napišem pesmu ili završim album osećam da sam uradio sve što mogu. I tada je zaista teško zamisliti da mogu da ponudim još nešto što će biti drugačije. Posle svakog albuma, budućnost je neizvesna i uvek sam suočen sa istim pitanjem – da li mogu da napišem nešto novo i da li TREBA da snimim još jedan album koji će da zvuči manje-više isto kao prethodni… Da li je svetu potreban još jedan moj album… Mnogi muzičari su napravili cele karijere iznova objavljujući jednu te istu pesmu ili album, i mnogi to vole, ali ja se stalno mučim sa pitanjem da li je važno to što radim.
O eventualnoj promeni zvuka…
Oduvek sam bio vrlo otvoren za promene i inovacije u zvuku i čak nastojim da pišem u različitim muzičkim stilovima. Ali zapravo nikad ne snimim u studiju te pokušaje jer mi ne zvuče iskreno, originalno, nemaju identitet – uvek zvuče kao imitacija nečijeg stila. Mislim da je to zbog toga što se ja ne osećam komforno u drugim muzičkim žanrovima. Takođe mislim da ne treba da isprobavam druge stilove samo da bih probao nešto novo. Voleo bih tu promenu i stalno razmišljam u kom pravcu bih mogao da usmerim pesme tako da zvuče drugačije. Voleo bih da napravim plesni album ili žestoki rok album, ali kad napišem takve pesme, one nikad ne zvuče kako treba. Možda treba više vremena da provedem slušajući druge stilove da bih upio njihovu atmosferu, kako bi moje pesme kasnije zvučale autentičnije i iskrenije.
O kanadskom muzičkom nasleđu…
Muzički krajolik Kanade je toliko raznovrstan i živopisan. Leonard Koen, Džoni Mičel, Nil Jang… stvorili su snažno i poštovano nasleđe folk, rok i pop muzike. A pored toga, imamo i mnošto novih, mladih bendova koji stvaraju relevantnu i zanimljivu muziku i pomeraju granice. Takav ambijent tera svakoga ko se bavi muzikom ovde da visoko postavi standarde kako biste bili bliži svojim talentovanijim vršnjacima. Mislim da postoji nekakav nesvesni pritisak ovog okruženja, koji, nadamo se, vodi ka stvaranju bolje, kvalitetnije muzike. Što se moje muzike tiče, ne znam da li bih je okarakterisao kao ‘kanadsku’, ne znam tačno ni kakav bi to zvuk bio. Pokušavam da prepoznam to nešto u muzici drugih kanadskih bendova ali ne uspevam. Možda neko ko je daleko od ove sredine, poput vas, može bolje to da odredi, ali ne znam da li je moja muzika deo kanadskog nasleđa, po zvuku ona pre ima u sebi nešto evropsko, britansko možda i naravno ima elemenata amerikane i američke roots muzike.
Kakve kritike te pogađaju?
Ima jedna vrsta kritike koja me pogađa ali opet razumem zašto to ljudi ističu. U pojedinim recenzijama kažu da muzika zvuči ravno, da nema puno raznovrsnosti među pesmama. Jasno mi je zbog čeka imaju takav utisak – jer nema puno promena tempa ili stila. Raznovrsnost postoji – samo je ona suptilna. Mislim da treba da se posveti malo više vremena slušanju, da bi se primetile te promene, ali u današnje vreme to je veliki zahtev – kada ima toliko muzike sa svih strana teško je očekivati da se ljudi posvete slušanju i otkrivanju tih pojedinosti. Eto, ako postoji jedna stvar koja mi smeta – to je ‘preki sud’ u vezi sa mojim muzičkim razvojem.
Prednosti i mane interneta za muzičare danas?
Prednost je što muzičari imaju slobodu da stignu do šire publike. To je sjajno i to nije bilo moguće sa starim sistemom velikih diskografskih kuća. Ali to je prilično očigledna prednost i nije ništa novo. Sada se pojavljuje drugi problem, o kome se sve više priča među muzičarima – a to su servisi poput Spotify-a gde slušalac plati mesečnu pretplatu i ima neograničen pristup muzici. Taj sistem ne omogućava muzičarima da žive od svoje muzike. Tako da danas internet u isto vreme i ‘ubija’ mogućnost zarade kako bi muzičari kasnije mogli da ulože vreme i trud u stvaranje nečeg što je vredno i kvalitetno. Ne znam kako svi uspevaju, jer morate ili da se zaposlite ili da ste stalno na turneji, što opet smanjuje vreme za pisanje novih pesama i snimanje albuma.
O razlici između rada u studiju i kućne produkcije…
Ja volim ljude koji su stručnjaci za ono što rade i veoma cenim ljude koji se bave snimanjem ili miksovanjem muzike u velikim studijima. To je majstorstvo koje neko ko snima kod kuće nikad neće moći da upozna u pravom svetlu. To su dva veoma različita iskustva. Ja poštujem ljude koji imaju tu veštinu i iskustvo i zato su moje albume radili ljudi koji su profesionalni snimatelji već godinama unazad. Postoje, međutim, određeni stilovi kojima su dovoljni jednostavni zapisi, koji mogu da se naprave i kod kuće. Na primer, muzika koju stvara Dirty Beaches je dobar primer prave upotrebe kućnog studija – jer je sam lo-fi kvalitet snimka važan aspekt njegove muzike. Da su te pesme snimljene u pravom studiju ne bile tako efektne. Tako da je, u svakom slučaju, super što ljudi imaju mogućnost da snimaju muziku i na kućnoj opremi i da tako prilagode ili poboljšaju kvalitet pesama prema ograničenjima koje ima kućni studio.
O Džejsonu Molini…
Ono što me dotiče kod drugih autora je iskrenost i neiskvarenost. Kad sam prvi put čuo muziku Džejsona Moline, ta istinitost i iskrenost je bila tako snažna da je bilo nemoguće ostati ravnodušan. Pored toga, on je bio izuzetan autor – mogao je da napiše jedostavnu pesmu koja se pamti, a to je jako teško. Zavoleo sam njegovu muziku od samog početka, nastavio sam da ga pratim kroz sve njegove projekte, veoma je napredovao kao autor, stalno se razvijao, to je ono što svako priželjkuje kod ljudi kojima se divi. Kada sam saznao kroz šta prolazi privatno, bio sam jako pogođen. Njegov kraj je velika tragedija, i tera nas da razmišljamo o svim onim muzičarima i ljudima u Americi koji ne mogu sebi da priušte zdravstveno osiguranje, koje je u većini zemalja osnovna ljudsko pravo. Drago mi je da ljudi i dalje otkrivaju njegovu muziku i mnogi su napravili razne lepe stvari u njegovu čast.
Omiljene pesme Džejsona Moline?
Volim ‘Cross The Road’, to mi je jedna od omiljenih, nju često sviram na koncertima. ‘Blue Factory Flame’ je takođe favorit, ima sjajan tekst i divnu melodiju koja se pamti.
