Ko je zaista Demijan Džurado (Damien Jurado)? Možda je najbliži odgovoru na to pitanje bio Džoš Tilman (Josh Tillman) poznat i kao Father John Misty, koji je napisao nadahnut tekst pred izlazak album “Brothers and Sisters of the Eternal Son” u kojem je rekao “jasno i glasno” – “Demijan je skroz poludeo”…
“Brothers and Sisters of the Eternal Son” je verovatno najkompleksnija Demijanova ploča u karijeri. Za neke ljude i njegov najbolji album, a možda i najbolja ploča koju ćemo čuti ove godine. Ali, koga uopšte zanima šta je “najbolje” i ko je uopšte kvalifikovan da donosi takav sud?
Džurado može da bude sve što poželi. I da lagano šeta kroz svoje pesme i učestvuje u njima (kao nekada Alfred Hičkok ili danas Sten Li u svojim filmovima). On može da bude svako: i ubica ili samo pištolj, ružičasti mravojed, ljubavnik bez žene, papirni aviončić, avionska nesreća, duh žene najboljeg prijatelja… Može da bude izmišljen ili stvarni grad, reka ili cela država. Svoju mitologiju on bez problema pretvara u liturgiju, a u srcu svega je čovek, ljubav i porodica. Ovo je priča o propovedniku, putniku, roditelju, porodičnom čoveku, umetniku, verniku, kuvaru, performeru, pesniku, slikaru. Ovo je priča o Demijanu Džuradu. S njim je razgovarala (par dana pred dolazak u Evropu) Svetlana Đolović.
Demijan Džurado prvi put u svojoj karijeri u Beogradu nastupa u nedelju 8. juna u REX-u, a dan kasnije u zagrebačkoj Močvari – za Žedno POPdepresivno Uho, kao i obično.
Šta se nalazi na omotu albuma “Brothers and Sisters of the Eternal Son” i šta predstavlja kupola? Da li je to neki tvoj monolit?
Slika na omotu je napravljena u fotošopu, kupola je ‘nalepljena’ na vodu naknadno. To je inače zdanje Botaničke bašte u Milvokiju u državi Viskonsin. Malo mi je neobično što sam ja uopšte na omotu. Ričard Svift za novi album kaže da je to spiritualni sci-fi. Moraću da se složim s njim. Definitivno i na omotu postoje elementi te futurističke psihodelije.
Koja ti je omiljena pesma sa “Brothers and Sisters…”’? Kako pesme sa albuma zvuče uživo?
Najviše volim pesmu “Silver Donna”. Sviram je na turneji, vrlo je jednostavna i efektna u akustičnoj verziji. Nemojte da zaboravite da su sve pesme na albumu na svom prapočetku bile akustične i ogoljene – to je uvek polazna osnova.
Kako je došlo do saradnje sa Ričardom Sviftom (Richard Swift)?
To je bila ideja moje diskografske kuće Secretly Canadian, ja nisam imao ništa s tim. Znao sam ga kao nekoga ko objavljuje albume već million godina na istoj etiketi kao i ja, ali se nismo družili. Onda smo se upoznali 2008, pa smo se ponovo sreli 2010. pred snimanje “Saint. Bartlett”. On je vrlo talentovan, prezauzet i neverovatno zabavan saradnik.
Šta je sve uticalo na zvuk albuma “Brothers and Sisters of the Eternal Son”?
Ima puno uticaja, bukvalno sa najrazličitijih strana. Moram da kažem da iako sam muzičar, ne slušam tako puno muziku, na mene mnogo više utiču filmovi. U suštini, svakodnevni život utiče na mene više nego bilo šta drugo. Muzika je tu, ali nije neki presudan uticaj.
Kad smo se već dotakli filma, neminovno je pitanje vezano za “Veliku lepotu” Paola Sorentina.. .
To je izuzetan film, bila mi je velika čast da budem izabran za soundtrack. Predivno iskustvo! Ta priča, život glavnog lika je itekako uticao na moj album. Veliki film – drago mi je što je osvojio i Oskara.
Kakav odnos imaš uopšteno prema korišćenju tvojih pesama u serijama i filmovima?
Pošto se to plaća, nemam ništa protiv.
U čijem filmu bi voleo da se čuje tvoja muzika?
Teško mi je da se odlučim jer cenim puno glumaca i redetelja. Vinsent Galo je jedan od onih koje baš volim, on pravi dobre filmove, uvek bira odličnu muziku i ne bih se bunio da me stavi na soundtrack. To bi bilo strava!
Tokom cele karijere si menjao zvuk, a na aktuelnom albumu – najdrastičnije do sada. Kako publika reaguje na te promene, da li ti prigovaraju da si ih ‘izdao’?
Da, ima dosta takvih reakcija. Od prvog albuma, uvek se neko žali na nešto, kritičari posebno – mrzeli su, recimo, moj prvi album. Ja nastavljam da radim po svome, ne pravim muziku za kritičare, ne pravim je ni zbog fanova, već zbog sebe – radim ono što mislim da je kul i što zvuči kul. Ne zanima me šta kaže kritika.
Upravo je počela opsežna evropska koncertna promocija albuma “Brothers and Sisters of the Eternal Son“. Gde je najdalja tačka u Evropi gde si do sada bio?
Bio sam manje-više svuda po Evropi . Nikad nisam bio u Hrvatskoj, Srbiji, Grčkoj… Na ovoj turneji ću po prvi put posetiti neke zemlje.
Na festivalu Le Guess Who u Utrehtu prošle godine bio si specijalni gost ne samo kao muzičar već si imao i retrospektivnu izložbu, a dizajnirao si i zvanični poster, kao i majicu festivala. Kako je došlo do toga?
To je bilo lepo iskustvo, bio sam počastvovan kad su me pozvali. Odrastao sam s idejom da ću se baviti slikarstvom, onda se desila muzika i napustio sam crtanje. U vreme kad sam ponovo počeo da slikam, stigao je poziv od festivala za izložbu i dizajn i zaista sam bio zatečen i počašćen. Svidelo mi se kako je sve ispalo.
Koje su najupadljivije razlike između američke i evropske publike?
Publika je prilično drugačija, bilo gde da odem. Čak i u samoj Americi od mesta do mesta primećujem razlike. Sinoć sam svirao u mestu Provo u Juti, a noć pre toga u Bojziju u Ajdahu i bilo je potpuno drugačije. Tako je i u Evropi, i svuda na svetu.
Sećaš li se nekog neobičnog susreta sa publikom, neke neobične želje, da li je bilo toga?
Ne znam, svaki susret sa publikom je drugačiji. Ali nisam dobijao neke neobične želje – ljudi uglavnom žele da se slikaju sa mnom i traže da im potpišem razne stvari, to mi je možda malo čudno, ali ništa ekstremnije od toga.
Dugo već živiš u Sijetlu, koliko se grad promenio od devedesetih do danas?
Teško je reći, stalno se menja, raste. Svaki deo grada prolazi kroz faze. Sijetl i dalje ima vrlo raznovrsnu muzičku scenu. U celoj državi (Vašington) ima puno različitih muzičkih dešavanja. Sijetl su očito obeležile grandž devedesete, I to je sasvim u redu, ali to je za nama, krenuli smo dalje i sada smo kao bilo koji drugi veliki grad u Americi.
Najvrednija stvar koju si stekao baveći se muzikom?
Novac – zahvaljujući muzici sada sam u mogućnosti da se brinem o svojoj porodici, i to je, iskreno, najbolja stvar. Od pre nekih pet godina mogu da živim samo od muzike.
Šta bi voleo da radiš da nisi muzičar?
Bio bih dostavljač/raznosač cveća.
Čula sam da voliš da kuvaš…
Zato ne volim kad dođe vreme za turneju jer tada ne mogu da kuvam! Kuvam i iz potrebe i iz zadovoljstva. Moj otac je takođe voleo da kuva, od njega sam to pokupio, još kao dečak.
Koji su tvoji specijaliteti?
Obožavam doručak tako da sam se najviše izveštio za razne vrste jaja, palačinke i slične stvari.
Najvažnija lekcija koju si naučio kao roditelj?
Strpljenje… definitivno, strpljenje.
Kako je bilo podučavati predškolce? (to mu je bio dugogodišnji “day job”)
Bilo je zabavno, ponekad mi čak i nedostaje, ali u suštini, drago mi je što je gotovo s tim, bilo je vreme da radim nešto drugo.
Kakav je tvoj stav prema sve većem broju on-line servisa za strimovanje muzike? Mnogi muzičari se izjašnjavaju protiv iz ekonomskih razloga.
Ne znam, nisam se previše bavio, ali ono što meni prvenstveno smeta u toj koncepciji jeste što ljudi neće imati nešto opipljivo u svojim rukama. Van toga, baš me briga. Zašto ne biste voleli da imate u svojim rukama nešto što volite?!
Prošle godine ti i Ričard Svift objavili ste i stavili na besplatno preuzimanje kompilaciju lo-fi obrada – “Other People’s Songs Vol. 1″. Kako je došlo do toga?
To je bila Ričardova ideja, on je sve osmislio, ja sam izabrao samo nekoliko pesma, vodeći se time da ne budu naročito poznate.
Kako je bilo sarađivati sa Mobijem (Damien je gostovao na pesmi “Almost Home” s albuma “Innocents” koji je Moby objavio prošle jeseni)?
To je bilo šokantno za moje fanove, ali ne i za mene. Uživao sam radeći s njim. Mobi je jako fin čovek, vrlo zabavan. Treba baš da se vidimo ovih dana i baš se radujem. Mobi je zaista neviđeno ljubazan lik, i ponovo bih radio s njim ako se ukaže prilika.
S kim bi još voleo da sarađuješ?
Nisam nešto izbirljiv, ima mnogo ljudi s kojima bih voleo da radim. Što se mene tiče, ostatak karijere bih bazirao na tim saradnjama . Dugo sam želeo da napravim album kao što je “Brothers and Sisters of the Eternal Son”’iI sada kad sam napravio tu (za mene) savršenu ploču, osećam da sam rekao šta sam imao. Od sada bih voleo da radim te kolaborativne albume. Ne u formi benda već baš u formi saradnje sa nekim konkretnim muzičarom.
Na početku karijere si imao bend, tome si se vraćao još nekoliko puta tokom akrijere, ali kasnije si potpuno napustio taj pristup, čak i koncertno. Zašto?
Bend je previše skup. Probao sam davno, ali troškovi su bili preveliki. Jednostavnije je ići na turneju sam, a u studiju Ričard i ja ionako radimo sve sami, onako kako nam odgovara. Ne moramo nikome da objašnjavamo šta smo hteli i kako to treba da zvuči.
Šta je najprepoznatljiviji element tvoje muzike?
Ne znam, to bi morali da kažu fanovi. Meni se čini da su možda tekstovi, ali ljudi su mi prilazili sa različitim utiscima. Za nekoga su tekstovi, za nekoga glas, za neke je melodija… lični ukus odlučuje.
Kada je ispovedna kantautorska lirika u pitanju, publika je sklona da veruje da muzičari uvek (ili najčešće) pišu o sebi i svojim iskustvima. Ti nemilosrdno demistifikuješ taj mit.
Nažalost, publika želi u to da veruje, ja ne. Želim samo da budem pošten i istinoljubiv. Mislim da mnogi muzičari lažu kada je taj ispovedni momenat u pitanju. Mnogi se trude da pisanje pesama prikažu kao nešto jako teško i mnogo komplikovanije nego što zaista jeste. Nije to baš tako teško, zapravo prilično je jednostavno – uzmeš gitaru u ruke i teraš dalje. Ta romansirana ideja o umetniku koji se muči – postoji, ali je veoma retka. Mnogo toga je zaista đubre. Ali fanovi žele da veruju u taj mit i muzičari im često podilaze laganjem.
U filmu “Velika lepota”, jedan od likova kaže “Koreni su važni”. Koliko su važni tebi i šta je još na listi važnih stvari?
Definitivno su važni. To je divna scena u filmu. Meni su važni moja vera i moja porodica. To je sve što imam, sve što vredi. Jer na kraju krajeva, koga briga za bilo šta drugo. Novac nije bitan, slava nije bitna, muzika nije stvarno bitna, jer ništa od toga ne možeš da poneseš sa sobom kad umreš.
Poznavao si Džejsona Molinu, putovali ste i svirali zajedno, šta misliš o njemu i njegovoj muzici?
On je izvršio veliki uticaj na mene. Bio je nežna duša, veoma ljubazan, nesebičan, velikodušan čovek… i sjajan autor.
Kada posmatramo Džejsonovu sudbinu, ali i sudbinu mnogih muzičara pre njega, kako ti razumeš ideju pomoći?
Svemu u životu treba prilaziti s ljubavlju. Ne možemo pomagati drugima sa sebičnim pobudama, da bismo imali bolje mišljenje o sebi ili drugi o nama. Ali čak i kad iz ljubavi nekome pružate pomoć, ona će stići samo donekle, jer taj kome pomažete mora stvarno da želi pomoć. A ljudi obično ne žele pomoć. Nije da ljudi nisu hteli da pomognu Džejsonu, jer mnogi zaista jesu. Na kraju, sve je bilo samo do njega.
