Prvi album Marissa Nadler objavila je pre jedne decenije (“Ballads of Living and Dying”), a tada je imala samo 22 godine. Deset godina i šest studijskih albuma kasnije, ona skoro pa da ne može da se seti šta je inspirisalo da se odluči na tako nešto. U februaru ove godine objavila je “July” u izdanju prestižnih izdavačkih kuća “Sacred Bones” u SAD i “Bella Union” u Evropi.

Kritika je “July” ocenila vrhunskim ocenama (The A.V. Club 91/100, Pitchfork 81/100, All Music Guide 80/100), a gotovo se svi slažu da je ovo njen najličniji i najmoćniji album do sada. Pesme za “July” počela je da piše u julu 2013 godine, a ploča hronološki prati njen život između dva leta. Veliki uticaj na pesme imao je album “Blue” Džoni Mičel.

Album “July” je izuzetno delo, raskošno producirano i odlično aranžirano, ali i dalje su tvoji stihovi i neverovatan glas u centru pažnje. Kako je izgledao sam proces rada na pesmama, ko ti je bio najvažniji saradnik?

Marissa Nadler: Pisala sam pesme polako i strpljivo. Producent Randal Dan je bio moj najvažniji saradnik tokom ovog posla. On je do sada radio uglavnom sa bendovima koji sviraju različitu vrstu muzike, npr. Earth and Sunn O))), ili uglavnom “black metal” ili dron muziku. Bilo mi je zanimljivo da imam drugačiju vrstu zvučne podloge i da se ona razvija na osnovu mojih pesama. Moja muzika jeste pomalo mračna i tužna, a ovakav zvuk mislim da pesmama možda i više odgovara. Sledeći album biće mnogo drugačiji nego ovaj,biće baš “heavy”. Imaću bubanj na većini pesama i kompletan bend.

Kako si odlučila da te na turneji prati samo violončelistkinja Džanel Lepin (Janel Leppin)?

Za ovu turneju, želela sam da imam muzičara koji je multinstrumentalista i koji može i da peva. Želela sam da imam mali i kompaktan bend za turneju – Džanel je uradila veliki posao dok se pripremala za turneju.

Do danas si probala apsolutni svaki način izdavanja muzike: od malih kuća do samoizdata, preko specijalizovanih etiketa i današnjih prestižnih kuća. Kakvo je bilo tvoje iskustvo sa DIY izdavaštvom i Kickstarter kampanjom, i šta su dobre i loše stvari kada se “samizdat” poredi sa ozbiljnim izdavačkim kućama?

Iskrena da budem, potpuno sam izgorela dok sam sama sebi bila izdavač, ali želim da istaknem da sam ponosna što sam to uradila. U ovom trenutku srećna sam što opet imam izdavačku kuću za koju obajvljujem muziku, pošto postoje stvari koje ja sama ne mogu da uradim.

Aktivna si na društvenim mrežama. Promocija koncerata poslednjih 5 i više godina značajno se promenila upravo zahvaljujući njima. Kako se ti osećaš povodom toga – na više načina društvene mreže je “ugrožavanje privatnosti” i često kada nešto postuješ to može da ti se “vrati” kao neka opšte poznata činjenica, iako to nije trebalo tako da bude. U svakom slučaju, za promociju koncerata je izuzetno bitna stvar…

Da, to je postala zaista neophodna stvar danas i skoro pa jedini način da dopreš do ljudi. Pomešana su mi osećanja kada su društvene mreže u puitanju. Ponekad mi se to sve sviđa, ali dođu dani kada bih se sakrila ispod nekog kamena i tako ostala danima.

Da li si imala priliku da preslušaš povratnički album Linde Perhacs “The Soul of All Natural Things”? Da li si upoznata sa njenim kultnim statusom u folk svetu i značaju albuma “Parallelograms”? Opšte je poznato da si i veliki fan Leonarda Koena (Cohen), da li si preslušala njegov novi album?

Volim “Parallelograms”, ali još nisam imala priliku da preslušam njenu novu ploču. Rekli su mi da je produkcija neverovatna i da je veliki posao urađen. Što se Koena tiče, još nisam uspela da preslušam novi album. To mi je prva stvar na “To Do” spisku.

Pre neki dan Dejvid Linč objavio je da će se novo poglavlje TV serije “Twin Peaks” pojaviti 2016. godone. U intervjuu koji smo s tobom napravili davne 2009. godine, rekla si “da želiš da budeš njegova nova Džuli Kruz”. Kako danas razmišljaš o tome – da li si spremna za Linč/ Badalamenti poziv? Ko ti je omiljeni kompozitor filmske muzike ili film sa najboljom muzikom?

Baš bih želela da se to dogodi! Moj omiljeni kompozitor je Anđelo Badalamenti. Ali mislim da je za mene, ipak, film sa najboljom muzikom “Pariz, Teksas”

Muziku stvaraš više od jedne decenije. Za to vreme značajno si “evoluirala” kao muzičarka, kakav odnos imaš prema tome, da li si zadovoljna svojim umećem? Ko su muzičari koji su za tebe bili inspiracija kao gitaristi?

Iskrena da budem, nemam neko posebno veliko mišljenje o sebi kao gitaristkinji. Kako je vreme odmicalo, istina je da sam sve bolje svirala. Džek Rouz (Jack Rose) mi je bio velika inspiracija kao muzičar, Džon Fahi takođe (Fahey), naravno i Nil Jang kada u ruke uzme električnu gitaru.

Da li možeš da izabereš tri obrade koje si napravila za koje smatraš da su “najbolje” i šta te je privuklo tim pesmama?

Moja obrada pesme “The River” Brusa Springstina, pa onda “Ordinary World” (Duran Duran) i na kraju “No Surprises” Radiohead. To što su one same po sebi velike pesme – to me je i privuklo da ih obradim.

Kako razmišljaš o korišćenju tvojih pesama u komercijalne svrhe – u TV serijama, filmovima, reklamama, modnim spektaklima, izložbama?

Otvorena sam za saradnju na svim poljima. Izuzetno je teško za umetnika da zaradi dovoljno novca da od toga može da živi i plaća račune i moramo da radimo sve što je neophodno.

Često na ovoj turneji sviraš obradu pesme Taunsa van Zanta (Townes Van Zandt) “Tecumsah Valley”. Manje-više sve muzičare koji dođu u Beograd pitamo isto pitanje – koje smo pozajmili iz pesme Roberta Forstera “Dear Black Dream”. Tamo postoji stih “My love and I sit in bed in the dark/Wondering who sings better in the dark/is it Townes Van Zandt, or is it Guy Clark?” Da li ti možeš da izabereš?

Za mene je to Taunz! Mnogo ga volim, on je za mene jedan od najomiljenijih autora. I mnogi mi je drago da je posthumno dobio priznanje koje je više nego zaslužio tokom života.

Čega se sećaš sa svog prvog gostovanja u Srbiji, 2013. si svirala u Novom Sadu?

Ljudi su bili zaista divni, baš sam se lepo provela!