Zagrebačka princeza Nina Romić dovodi svoj bend prvi put u Beograd. Promoviše “Stablo”, album nestvarne lepote i dečije iskrenosti. Svetlana Đolović razgovarala je sa Ninom “o svemu”, pročitajte i pripremite se za koncert u KC Grad 5. decembra.
Kada si se pojavila na sceni, bila si prilično usamljen slučaj u odnosu na to kako su se danas stvari razvile. Kako su izgledali tvoji počeci?
Nina Romić: Kad sam krenula u srednju školu upisala sam na rok akademiji gitaru i tako sam savladala neke osnove sviranja, a pošto sam rasla u muzičkom okruženju – i bavljenje muzikom je došlo skroz prirodno. Ja sam godinama pisala pesme samo za sebe, i možda bih eventualno mami i bratu odsvirala neku… Onda sam počela da ih snimam, pa sam ih okačila na internet i tada sam shvatila da ima još ljudi koji bi slušali tu moju muziku. Uz podsticaj pravih ljudi u pravo vreme imala sam i prvi nastup i tako je sve krenulo 2006. godine. Od tad sam dosta napredovala, svašta se pozitivno izdogađalo i to bi bili moji počeci – ukratko.
Objavljuješ muziku za “mejdžor” izdavača Aquarius Records, što je dosta netipično za naše podneblje a i ovu vrstu muzike, koja je mahom prepuštena samoizdavaštu… Kako se uopšte veliki izdavač zainteresovao za tvoju muziku?
Kad sam počela na nastupam koncertno 2006. već sam imala dosta snimaka na internetu, počela sam da sarađujem sa više ljudi, onda su došli i veći koncerti i tu mi je zapravo dosta pomogao zagrebački kritičar Aleksandar Dragaš koji je počeo istraživati tu scenu. On je napisao jedan stvarno dobar, veliki članak gde je posvetio malo više prostora meni i tome što radim, i predstavio neke druge kantautore. Mislim da je to bio nekakav okidač kada su diskografi konačno obratili pažnju, jer je nama sa kantautorske scene mnogo teže da se probijemo do etra, medija uopšte. Ja sam 2010. dobila podršku diskografske kuće i “Stablo” je treći album koji sam objavila za Aquarius.
Kako bi ti sada opisala svoj status na lokalnoj sceni?
Pa ne znam, uvek mi je teško da govorim o samoj sebi – prepuštam to drugima – da malo više prouče moj rad i da oni kažu, ali ja mogu reći u svoje ime, kako se ja osećam: Izdala sam treći album koji je upravo dobio i svoje vinilno izdanje i vrlo sam srećna, jer sam za ovih osam godina puno naučila od ljudi koji su radili sa mnom. Mislim da je taj put stvarno bio lep i naporan, puno kilometara smo prošli, ali mogu reći da sam jako jako zadovoljna.
Na svakom tvom albumu se primećuju promene, na ovom poslednjem naročito – on je aranžmanski najraskošniji, najraznovrsniji… Kako nastaju te promene, od čega zavise, koliko je to neki spontani unutrašnji nagon, a koliko ozbiljno osmišljavanje?
Svoju muziku sam uvek promišljala i razmišljala sam o nekim novim rešenjima i načinima kako jednu ideju podići na neki viši nivo, kako je ukrasiti, kako je dovesti bliže onoj viziji koju sam imala za neku pesmu. Ja sam oduvek prepuštala ljudima koji sviraju sa mnom da isto daju deo sebe, deo svoje vizije u moju prvobitnu ideju, u kostur pesme. Od prvog albuma (“Daljine”, 2010) promenila sam nekoliko saradnika. Na prvom su tu bili Orlan (Tus) i Damjan (Čakmak), koji su imali minimalistički pristup muzici i prvi album zato i zvuči tako tiho, atmosferično, bez ritam sekcije, bez pratnje, bez bubnjeva. Album “Stablo” je, kao što si i ti rekla, najraskošniji – to je rezultat rada sa nekim novim ljudima, pored Freda Lanca koji je bio sa mnom i na prethodnom albumu “Ptice”, tu su Petar Cvahte i Ivica Antunović, kao bubanj i bas i oni su definitivno dali nešto novo mojim pesmama – jednu čvrstoću i snagu koju možda pre nisu imali aranžmani. Ovaj album smo dosta dugo promišljali i te pesme smo dugo izvodili uživo pre nego što smo ih snimili, tako da su pesme kroz izvođenje uživo dobile neke svoje finalne forme.
Od prvog albuma si nam stavila do znanja da ti je muzička tradicija Balkana vrlo bitna, odakle dolazi to interesovanje i kako proučavaš tj. biraš narodne pesme koje obrađuješ?
Ja mislim da je ceo moj autorski opus pod značajnim uticajem muzike sa ovih prostora. Ja sam rasla pod tim uticajima i ne želim da pobegnem od toga – to sam ja. Što se tiče samih narodnih pesama, to interesovanje traje od 2007. kada sam upoznala Dunju Knebl, ona mi je odškrinula vrata u taj svet prekrasnih pesama. Tada sam otkrila puno tih skoro zaboravljenih pesama i shvatila sam da bi bilo šteta da one ostanu samo u nekim knjigama i da ih retko ko u nekoj situaciji otpeva. Ja se zato trudim da budem bar malim delom neko ko će te pesme prenositi dalje. Na svakom od tri albuma obradila sam jednu tradicionalnu pesmu na svoj način, jer mislim da je bitno da se čuju te pesme koje su stare i preko dvesta godina i koje u sebi nose neke divne, univerzalne poruke, izrečene sa toliko malo reči, koje možemo i danas upotrebiti u svom životu.
Osećaš li vezu sa pop ili rok kantautorskom tradicijom s ovih prostora? Meni se samo jedno ime nameće kao inspiracija – Jadranka Stojaković. Da li si je slušala i da li si se uopšte zanimala za kantautorsku scenu bivše Jugoslavije?
Jadranku Stojaković sam otkrila tek pre par godina, pošto su mi neki ljudi prepuručili da je čujem zbog sličnosti u stilu. I zaista, Jadranka je svetli primer u našoj zaostavštini jer je jedna od retkih kantautorki koja je tako ponosno i divno pevala svoje pesme, koji su pravi dragulj u celoj ex-YU istoriji. Nisam baš zapamtila neko drugo ime koje bi ostavilo tako snažan utisak, i za mene je veliki kompliment kad me neko uporedi sa tako sjajnim autorom poput Jadranke.
Da li je neko uticao na tvoj stil pevanja, koga voliš da slušaš inače?
Nikad nisam imala neke uzore, sve je to išlo kod mene dosta prirodno. Kao što je na svakom sledećem albumu napravljen muzički napredak, tako je on bio i vokalni – moje pevanje je postajalo sve opuštenije. Uvek sam pevala prirodno, kako sam se osećala u tom trenutku i u kakvoj sam životnoj fazi bila – to može da se čuje u mom glasu. Od autorki koje su uticale na mene izdvojila bih Džoan Baez, Peti Smit, Džoni Mičel, a od mlađih bih izdvojila Čelzi Vulf (Chelsea Wolf), ona mi je stvarno super i Marisa Nadler takođe.
Šta je za tebe stvaranje muzike – psihoterapija, uteha, unutrašnji motor, beg od stvarnosti?
U suštini, to je sve što si rekla. Dosta rano sam shvatila da je izražavanje kroz muziku nešto što meni pomaže da prebrodim neke teške situacije i kad napišem pesmu kao da puno toga prevaziđem. Shvatila sam da moja muzika prvenstveno meni lek i beg od svih ovih stvari koje nas muče preko dana, od svih stresova i tereta koji su nam stavljeni na ramena. Muzika je nešto gde mogu biti sto posto iskrena, a sam čin stvaranja je nešto prelepo i stvarno sam zahvalna što mogu da imam muziku u svom životu. A posebno me veseli kad na koncertima vidim da te moje pesme inspirišu i druge ljude – to mi je najveća nagrada.
Kada je inspirisanje drugih u pitanju, ti predano pomažeš i svojim manje neafirmisanim kolegama da i sami steknu neku svoju publiku, koncertima koje im ti organizuješ u okviru serijala ‘Začarana Močvara’. Tu je i serija kompilacija “Bistro na rubu šume” koji si započela zajedno sa Zvonkom Obajdin iz grupe Svemir… Prava si renesansna ličnost…
“Začarana močvara” je samo logičan nastavak cele te priče koju godinama pokušavam da napravim. Krenulo je to 2007. sa nekim kantautorskim večerima u jednom zagrebačkom klubu, pa onda smo krenuli da u Booksi vodimo “Škrabicu” Luka Belan, Ante Perković i ja. Zapravo, osetila sam dosta rano da ta muzika koju je tada sviralo tek nekoliko nas, nema svoje slušaoce a da postoji interesovanje. U to vreme nije bilo mesta u Zagrebu gde ste mogli da odete i slušate kantautore uživo. Htela sam to da promenim i sada evo, sedam godina kasnije, mogu da kažem da se puno toga promenilo na sceni, ljudi su se zainteresovali za muziku i to ne samo zbog mene već i zbog ostalih koji su u međuvremenu počeli da organizuju slične programe. “Začarana močvara” je program gde nastupaju mladi kantautori i bendovi, originalni, autorski, koji izvode muziku koja je nežnija, tiša, kojoj treba posvetiti pažnju. I mogu da kažem da se stvorio krug ljudi koji prati i podržava te koncerte što mi je izuzetno drago jer vidim da je sve to imalo smisla. Zvonka je inicirala priču oko “Bistroa na rubu šume” – to je serijal od 4 prekrasne kompilacije, koje, ako nekoga zanima šta se zaista zbiva na ovoj sceni i to na regionalnom planu, može poslušati na ta četiri albuma toliko sjajnih muzičara sa prostora bivše Jugoslavije. Ja sam neke od njih tamo čula prvi put i mozak mi je stao, nisam mogla da verujem.
Baviš se muzikom, fotografijom, organizacijom koncerata, već si punih devet godina ‘ozbiljna’ vaspitačica (teta) u vrtiću, što je tvoje ‘primarno’ zanimanje… Ko je onda zapravo Nina Romić, kada bi morala jednu stvar da izabereš?
Ja sam jedna muzikalna teta, je l’ može tako? (smeh) To je onako najiskrenije!
Kako rad sa decom utiče na tvoju muziku, do sada nismo čuli te ‘dečije’ motive u samim tekstovima, a možda i želiš da se odmoriš od njih u muzici…
Deca na mene utiču u svakom slučaju, jer sve ono što volim – muzika, priroda, fotografija – tu nekako spadaju i deca jer je odnos s njima toliko iskren, direktan i prirodan i nema tu prostora za neke teške brige odraslih ljudi. Tako da oni sigurno utiču na mene na nekom indirektnom nivou. Još uvek im nisam napisala ili posvetila pesmu, no verujem da će i za to doći vreme u budućnosti.
Ipak, jedan dečak te naročito intrigira, onaj iz “Dječakove pjesme” Ivice Čuljka – Satana Panonskog, koju si obradila na novom albumu.
Pre dve godine sam dobila poziv od momaka koji su radili ‘tribjut’ kompilaciju Satanu Panonskom gde je učestvovalo desetak hrvatskih bendova. Meni je to bilo vrlo intrigantno jer sam za Satana znala od ranije. Što se tiče njegove muzike, dosta sam tu podeljena, ali nalazim nešto vrlo zanimljivo i inovativno za ono vreme. Mislim da je bio vrlo originalan u svom izrazu. Čitala sam njegovu poeziju i ona me dotakla na nekoliko nivoa, naročito zbog toga što je jako dobro umeo da izrazi ono što je hteo da kaže. ‘Dječakovu pjesmu’ sam tako sagledala iz jedne perspektive, on je bio u bolnici kad je napisao tu pesmu, kojom je zapravo, u nekakvom svom ludilu prikazao stranu dečaka koji je izgubljen i usamljen i zove svog brata da ga izbavi iz te mračne sobe. Ja sam na taj način doživela tu pesmu i postavila se u perspektivu jednog deteta koje je samo, koje traži pomoć. I onda, kad sam komponovala muziku na te njegove stihove, čula njegovu verziju pesme, i mogu da kažem da se razlikuje za 180 stepeni od moje, ali ja sam zadovoljna kako sam ja nju predstavila ljudima, a mislim da sam i ja dobila nešto sa tom pesmom.
Da li su tvoje pesme stigle u TV serije, filmove ili reklame? Kakav je tvoj odnos prema tome?
Moja muzika je korišćena u seriji “Jugoistočno od razuma” i jako mi se svidelo kako je pesma bila uklopljena u priču. Sa prijateljicom sam radila amaterski film “Velebitska priča” i tu se čuje jedna moja pesma i baš sam nedavno dobila ponudu za jednu predstavu. Naravno da me zanima, naravno da svaki muzičar želi da čuje svoju muziku u što više medija i ja sam zadovoljna. To bi moglo biti bolje, ali nikad se ne zna…
Da li bi dodala svojoj renesansnoj ličnosti još neko ‘zanimanje’ ili zanimaciju? Možda glumica?
Glumica teško, već sam se oprobala u nekim radionicama i shvatila sam da to nije za mene, taj život…
A nešto drugo?
Definitivno se ne bih bunila da budem bibliotekarka – u raju knjiga, uvek u tišini, da me malo to inspiriše… Ili neki posao u šumi, u prirodi, cvetnjaku, tako nešto me intrigira definitivno.
Pored toga što te priroda definitivno inspiriše, tvoj odnos prema gradu je čaroban – te šetnje, bicikli, tramvaji, neoni, zaista zvuče neodoljivo kad ti o njima pevaš. Da li je baš Zagreb tvoj grad ili bi mogla da stvaraš i negde drugde?
Mislim da bih mogla da stvaram bilo gde, jer inspiracija je nešto što te čeka, nešto što će te uhvatiti za vrat ako si na nekom divnom mestu koje te inspiriše. Zagreb je moj grad, iako nisam tu rođena (ja sam inače rođena Mostarka), no živim tu ceo život, on se uvukao u mene i osećam ga svojim. I kroz moje pesme se definitivno čuje dah tog grada jer je to neminovno – tu spavam, tu sam provela tolike sretne, a i tužne dane, trenutke na prozoru kroz koji sam gledala svetla tog grada…Volim Zagreb i volim da se to čuje kroz moje pesme.
Kakva su ti očekivanja od prvog nastupa u Beogradu?
Jako se veselim dolasku u Beograd, pokušavali smo već neko vreme i evo konačno sad će se to realizovati za koji dan. Jako, jako se veselim, jer znam da tu imam neke ljude koji jako vole moje pesme i koji stalno pitaju: ‘Kad ćeš Nina već jednom doći u Beograd’ i sad kad se to konačno dešava, jako sam uzbuđena, kao i moji dečki koji dolaze sa mnom. Pričala sam i sa Zvonkom koja je sa Svemirom nastupala na istom mestu pre par nedelja ‘ ona je oduševljena i nahvalila je i organizaciju i klub i ljude koji su došli i još više me podstakla da razmišljam i da se veselim dolasku – tako da jedva čekam!
