Možda je deset godina prihvatljiva distanca da napišem neke utiske o koncertu za koji mislim da je najbolji koji sam gledao u Beogradu. O koncertu koji mi je promenio život i koji me je “naterao” da ne odustajem i da nastavim da ispunjavam želje sebi i svojim prijateljima. I hteo sam stvarno… Slušam ove snimke već godinama i čuvam ih za sebe za one trenutke kada želim da budem sam. I dalje kada slušam ove pesme reakcija mog organizma je ista – mešavina sreće i tuge, suza i histeričnog smeha, očaja i euforije.
Evo zato vama prilike da slušate kako je zvučala Magnolia Electric Co. u Klubu Doma omladine Beograda. Poseta je bila standardna za to vreme i takvu vrstu muzike: (skoro) 130 karata i još par desetina ljudi na spisku. Nije bilo predgrupe, ja sam spremio muziku za pre i posle. Dole su press tekst koji sam napisao, (ne baš mnogo uspešan) poster koji sam napravio, radijska reklama, galerija slika sa koncerta, kompletan snimak koncerta koji je uradila Bjanka (ima par dropova i bagova na ponekoj pesmi, pardon). Intervju koji sam par dana ranije napravio sa njim dok su se smucali po Italiji i koji je premijerno emitovan kod Žikice Simića u “Dole na uglu” je ovde (taj intervju bio je baš stresno iskustvo. U dogovoreno vreme nismo uspeli da se nađemo, tako da je sat-dva bilo izgubljeno zbog pogrešnog broja telefona. Onda sam ga najzad dobio na asistenciju Žednouhog Mate i radio sam intervju u radijskoj montaži dok je Žikica puštao muziku, onda sam se vratio u emisiju i uživo prevodio njegove odgovore. Sam bog zna šta sam tada ispričao). Proveo sam sa Jasonom ceo taj dan, pričao svakakve gluposti skoro šest sati. Šetali smo okolo, divili se ženama koje su prolazile pored nas, pričali o Neilu Youngu, Willu Oldhamu, Johnnyu Cashu, Trans Am, smislu života, pecanju, tremi i dolasku u novi grad, inspiraciji i blokadi, prijateljima i kolegama, alkoholu i seksu, ljubavi i besu… Za mene, tog dana, bio je najdivniji čovek na svetu. Takvog ću uvek da ga se sećam.
Magnolia Electric Co. Tour 2005: Jason Molina, Jason Evans-Groth, Mark Rice, Pete Schreiner, Michael Kapinus i Mike Slo-Mo Brenner. Foto: Maja Franković
Magnolia Electric Co. // Live@Dom omladine Beograda/Klub, 20/06/2005//
/Recorded by Bjanka Paunović/
Steve Albini’s Blues
What Comes After The Blues
Lonesome Valley
Montgomery Bound
North Star
Just Be Simple
I’ve Been Riding With the Ghost
Farewell Transmission
Hold On Magnolia
Leave The City
Hammer Down
The Dark Don’t Hide It
No Moon On The Water
Texas ’71
***
Carmelita (Warren Zevon cover)
Outro instrumental
Magnolia Electric Co. – Live in Belgrade [20/06/2005] by Pop Depression on Mixcloud
MAGNOLIA ELECTRIC CO. :: Ponedeljak 20. jun, 21h :: Dom omladine Beograda
U jednom trenutku izgledalo je da je vreme gitarskih heroja definitivno završeno i da onaj vanvremenski ideal zabave u kojem umetnik sa gitarom pripoveda svoje doživljaje, a ljudi okupljeni oko vatre slušaju i povremeno komentarišu, postoji samo u retro filmovima i mašti.
A onda se nekako sve promenilo. Džek Vajt i White Stripes smisao našli su u bluzu, Vil Oldam od patnje i nesreće stvorio je univerzum za sebe, Džef Tvidi i Wilco, kada se ne igraju Sonic Youth, podsećaju na vreme kada je Bob Dilan još uvek bio ogorčen na političare i svet oko sebe, a novi sledbenici dolaze redovno i trag koji ostavljaju dubok je i zapažen.
Džejson Molina jedan je od tih sledbenika. Jedan i jedinstven. Ako je na početku bio “najbolji učenik velikog učitelja” Vila Oldama/Bonija “Prins” Bilija, u poslednjih nekoliko godina čini se da je učenik u mnogo čemu prevazišao svog pokrovitelja.
U karijeri je nastupao sa različitim ljudima i pod različitim imenima. Pažnju na sebe skrenuo je kao Songs: Ohia i sa nekoliko fantastičnih albuma (Axxess and Ace, Protection Spells, Didn’t It Rain…) naterao mnogobrojne fanove da nestrpljivo čekaju novu fazu i uticaje u karijeri muzičara iz Lorejna u Ohaju. Ako je do 2003. godine Molina bio u “pubertetu”, od albuma “Magnolia Electric Co” kao da je počela zrela faza. Uticaji su jasniji i profilisaniji, poruke direktnije, a sviranje iskreno i bez šminke.
Džejson Molina danas, u sličnoj poziciji je kao Nil Jang sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Umesto Crazy Horsea uz njega je Magnolia Electric Co, a događaji od pre trideset godina – aktuelni su i sada. Da li je bitno da li se neko preziva Nikson ili Buš ili gde se trenutno vodi rat ili zašto i dalje ima beskućnika… Muzika u oba slučaja neponovljiva je, dirljiva i moćna.
Dva ovogodišnja albuma, “živi” “Trials & Errors” i studijski “What Comes After The Blues” (oba za Secretly Canadian), idealna su za upoznavanje sa Molinom i bendom. Sa jedne strane oni daju pravi presek snage grupe uživo, pesničkih kvaliteta i veštine muzičara, a sa druge – genijalni pogled sa strane na muzičko nasleđe Amerike u poslednjih pedesetak godina.
Jednom je jedan zadivljeni čovek, dok je gledao mladog Brusa Springstina, rekao da je “ovo budućnost rokenrola”. U poslednje tri decenije izgledalo je da ta budućnost i nije neka dugoročna kategorija. Bez obzira da li je ona u rukama Džeka Vajta, Vila Oldama ili nekog trećeg, upaljeno je svetlo (opet), koje se nikada neće ugasiti.
Dođite u Dom omladine 20. juna da, zajedno sa Džejsonom Molinom i Magnolia Electric Co, tu svetlost upijemo u sebe i nadahnemo svoje živote.
одлично,секоја чест