Posle fascinantnog EP-a “Koliko dana” i avanturističkog debi albuma “Vidimo se”, koji je brojne muzičke ideje pokušao da pretvori u homogenu dugosvirajuću celinu, beogradski tandem Ti predstavlja novi album – “Život u dvoje“.
Pesme su snimane u kućnom Ti studiju, reči i muzika delo su Ilije Dunija i Trajčeta Nikolovskog, miks je radio Justin Pizzoferrato, na albumu je osam pesama, nešto manje od pola sata muzike, a tematski u prvom planu su ljubav, samostalnost, zajednički život, preispitivanje samog sebe – slično kao i na prvom albumu, ali ipak malo drugačije… Na prvi pogled sve su to tinejdžerske dileme, ali ako je verovati nekom istraživanju (Eurostat) koje se bavilo pitanjem koliki broj mladih (18-34) i dalje živi sa roditeljima, procenat za Srbiju (67%) i Hrvatsku (71%), od kojih je “uspešnija” samo Slovačka, govori da neke teme ostaju večite bez obzira na uzrast i da je život u dvoje podjednako bitna tema kao i gradski prevoz, štajk prosvetnih radnika, pitanje beskućnika, imigranata ili građenje Vavilonske kule koja će da potopi grad u kojem živimo… Za generaciju koja protestuje preko fejsbuka, voli/mrzi preko instagrama i filozofira ili navija preko tvitera, vreme protiče na neobičan način. Sve je rano, dok neko ne kaže da je kasno. TI na “Životu u dvoje” pravi revoluciju, onu čistu, iskrenu i jedino važnu. Polaze od sebe, od malih stvari, suočavaju se sa dilemama koje nisu bitne kao voda, hrana, sloboda i krevet, ali koje su odmah tu. Ova revolucija iz spavaće/dnevne sobe je preduslov za sve druge planove o menjanju sveta i sve druge bitke koje moraju da se povedu.
Kroz pesme to izgleda ovako: “Kako da joj kažem da mislim na nju” je novotalasna frustracija iskazana kroz gitaru i ritam – Ilija od prve pesme svoju reputaciju “najtišeg gitariste Beograda” stavlja na ozbiljan test, a TI album počinju budućim singlom i koncertnim vrhuncem. “Pravi čas”, “Život u dvoje”,”Sve uz put mi je” i “Nešto se ne vraća” su četiri priče istog studentskog omnibusa, a iz raznih uglova traže se odgovori na pitanja – kako biti srećan i kad si sam, kako biti strpljiv, kako živeti u zajednici i zašto… Iskorak, i to ogroman pravi “Stvari kad se promene” koja na Joy Division/LCD Soundsystem/Moroder način, ogoljena do sinta i Trajčetovog ritma pita ono pitanje koje preti svakom ko je bar jednom pokušao nešto da promeni – “Stvari kad se promene/Život biće isti k’o pre/Dokle tako/Pitam se“. Kao i obično, nije problem u odgovoru, problem je kada se neka pitanja ne postave.
“Vreme ne postoji” je eho Velvet Underground i njihove “Venus in Furs”, a tokom skoro minuta električne predigre gitare i bubnja, neko zaista može da čuje “Shiny, shiny, shiny boots of leather…”, a posle toga na “sceni” ostaju samo njih dvoje – goli i slobodni.
“Sepak istata sostojba” je obrada pesme genijalne makedonske grupe Padot na Vizantija, ali bez Bauhaus-šminke i Šarlo akrobata-surovosti kakvu je imao original. U TI verziji pesma je svedena na mantru, molitvu, dva minuta hipnoze (za ljubitelje trivije Goran Trajkoski, pevač PnV je iz Struge baš kao i Ilija Duni).
Ovo je album koji vas tera da razmišljate, koji nije na prvu loptu, koji nije za brzo i nepažljivo konzumiranje. Ovo je pop muzika koja provocira, uzbuđuje, od koje vam često nije dobro i koja je prvi i bitan korak da revolucija u vama počne. Menjajmo prvo sebe, svet može da sačeka još malo.
