U okviru festivala UH FEST 2005, koji se od 24. do 27. marta 2005. održavao u Budimpešti, trećeg dana nastupio je solo, bez pratećeg benda The Johnsons, Antony Hegarty.
Retko se dešava da jedan umetnik svojom pojavom, posebnošću, talentom i karakterom toliko ujedini stavove totalno različitih ljudi, kao što se to desilo Antonyju u poslednjih nekoliko meseci. Iako je prvi solo album zvanično objavio još 2000. godine, 4 godine kasnije doživeo je pravu afirmaciju, a za to su podjednako zaslužni diskografska kuća Secretly Canadian, sa reizdanjem CD-a i dva nova EP-ja I Fell In Love With A Dead Boy i Lake, Devendra Banhart koji ga je “uključio u svoju ekipu”, ali prevashodno i sam Antony koji je sa bendom neumorno svirao gde god ih je neko pozvao.
U poslednjih mesec dana recenzije novog albuma I’m A Bird Now kreću se od superlativa do egzaltacije (to “stanje” nije zaobišlo ni UNCUT i MOJO), a čini se da Antony još nije napisao svoje najbolje pesme i da još uvek napreduje i kao muzičar i kao “performer”. Posle nastupa na UH FEST-u sa Antonyjem razgovarala je Svetlana Đolović, a intervju je premijerno emitovan u POPdepresiji #195 28. marta.
PD: Možeš li nešto da mi kažeš o svom poreklu. Rođen si u Britaniji, kakva su ti sećanja na to vreme i šta je u tvojoj ličnosti najviše britansko?
Antony Hegarty: Sećam se pejzaža i šetnji sa ocem po raznim brdovitim predelima. Mislim da se najviše sećam prirode juga Engleske, južnog Downsa. Sa druge strane, na mene je u to vreme u velikoj meri uticala britanska pop muzika osamdesetih, zvezde i ostalo. Čak i kad sam se preselio u Ameriku ostao sam opsednut engleskom scenom.
Da li je to i danas slučaj? Pratiš li britansku muzičku scenu danas?
Ne, to danas više nije u centru mojih interesovanja. Ali je bilo kad sam bio klinac.
Kako si se uklopio u novu sredinu u Kaliforniji, kako je izgledao tvoj život pre dolaska u Njujork?
U Kaliforniji sam se upoznao sa načinom na koji funkcioniše američko društvo i kako je uređeno. U to vreme sam pronalazio i usmeravao svoja interesovanja kao mladi adolescent, tinejdžer. Tamo sam postepeno formirao svoj ukus, slušao sam najrazličitije vrste muzike. Učestvovao sam u raznim projektima, napisao mnogo pesama. I polako sam sve više postajao ja.
Kako si došao do svog muzičkog izraza, onakvog kakav je danas? Kada sada uporedim tvoj prvi i drugi album, oseća se ta promena iz teatralnog, kabaretskog u intimno. Čini se da su pesme na drugom albumu mnogo više inspirisane soulom i bliže su nekakvom pop konceptu.
Da, definitivno je tako. Jedan od mojih osnovnih ciljeva bio je da pesme budu intimnije. Da budu nešto što bi ljudi mogli da slušaju kod kuće u najfinijoj privatnosti i da se vežu za muziku veoma lično, ne kao deo neke slušalačke mase. Muzika na drugom albumu bi tako mogla da odslikava ono što oni intimno najdublje preživljavaju.
Neizbežno pitanje o muzičkim uticajima…
Mark Almond, frontmen grupe Soft Cell, veoma je uticao na mene. I nebrojeno puno umetnika. U poslednje vreme puno sam slušao Otisa Reddinga i Elizabet Frasier iz Cocteau Twins. To su mi trenutno dva omiljena pevača.
Da li je klavir ‘tvoj’ instrument?
Ja sam užasan pijanista. Teško da mogu da kažem da sam ga na bilo koji način savladao da bih ga zvao ‘svojim’. Sviram ga oduvek i siguran sam da će tako biti i ubuduće.
Kad smo već kod klavira, u mnoštvu raznih poređenja do sada još nisam pročitala da iko pominje Eltona Johna kao moguću paralelu, a vi imate štošta zajedničko… mislim da je on izuzetan muzičar i čak i kad slušam tebe kad pevaš u donjem registru na neki način me podsetiš na njega. Da li imaš bilo kakav odnos stvaralaštvu Eltona Johna?
Da budem iskren, nisam baš upoznat sa njegovom muzikom. Znam, doduše, da je on napisao ‘Candle In the Wind’…. … što nije baš najreprezentativniji način da ga upoznaš… S druge strane, kritičari najčešće pominju Ninu Simone kao referencu za tvoj muzički izraz…. ja pak mislim da je to poređenje stoji samo na planu emocije ili ekspresije, u smislu boje i tona, tvoj glas ima čistoću i prozračnost koju ne čujem kod nje…
Hvala, fascinantna mi je tvoja analiza.
Imaš puno poznatih prijatelja. Mi u Beogradu smo za tebe i čuli zahvaljujući kompilaciji Devendre Banharta ‘Golden Apples of the Sun’. Pa kakav je naš ‘otkačeni mesija’?
O, on je jedan od mojih velikih heroja i jedan od najomiljenijih ljudi na celom svetu. On je neverovatno inspirativna pojava, zlatni dečak. On je jedna sjajna, prijatna osoba, koja obasjava sve oko sebe. I izuzetan umetnik koji podstiče celu okolinu.
Kako ste se upoznali?
Upoznali smo se preko njegove nekadašnje američke etikete ‘Young Gods’. Odmah smo se sprijateljili uz obostrano oduševljenje stvaralaštvom svakog od nas. Pozvao me je da gostujem na nekim njegovim koncertima i ubrzo sam postao deo njegovog kružoka. Veoma je harizmatičan i oko njega se stalno vrti mnogo ljudi. On je jedan od onih ljudi oko kojih se stvara ‘zajednica’. On je tvorac jedne od najvažnijih struja na alternativnoj američkoj muzičkoj sceni danas.
Gde živi ovih dana, u San Francisku ili u Njujorku?
Trenutno je u Njujorku, snima novi album. Ja ću uskoro da mu se pridružim pošto me pozvao da sviram klavir na njegovom novom albumu.
A Rufus Wainwright, Lou Reed ili Boy George, muzičari koji su gostovali na tvom aktulenom albumu ‘I’m a Bird Now’, kakav odnos imaš sa njima?
Sa svima sam prijatelj. Lou Reed je moj mentor i on širi “dobru reč” o meni na svaki mogući način. On je jedan on mojih najdražih prijatelja. Rufus je moj vršnjak u Njujorku, veoma ga cenim, mislim da je strašno talentovan kompozitor i ima tako divan glas. A Boy George jedan je od heroja mog detinjstva, neko ko je neverovatno uticao ne mene i verovatno najveći razlog zašto sam postao pevač.
Nastupao si sa Lou Reedom na njegovim turnejama za albume ‘The Raven’ i ‘Animal Serenade’. Kada porediš te koncerte pred ogromnom publikom i male intimne svirke, kao na ovom festivalu u umetničkoj galeriji, kako ti se čini ta razlika?
Situacija se razlikuje utoliko što sam sa Louom izvodio njegove pesme. Ovde sam ja sam sa svojim pesmama, tako da je iskustvo potpuno dugačije, neuporedivo. Volim da sviram sa Louom i odazvaću se njegovom pozivu kad god. I dopadaju mi se obe vrste nastupa.
Čini mi se da se ovih dana ‘uticajna’ muzička štampa sve više interesuje za tvoje stvaralaštvo. Kako ti prija ta pažnja i šta misliš u kom smeru će ići tvoja karijera od sada?
Nisam siguran šta će da se dogodi. Uzbuđen sam zbog mogućnosti da moja muzika stekne širu publiku. I zadovoljan sam zato što imam priliku da više snimam i da više nastupam. Ja sam umetnik i volim da stvaram. Ukoliko su ljudi zainteresovani da to čuju – to je velika stvar za mene.
Šta misliš kuda će se kretati tvoja muzika u narednim godinama? Ili možda je jednostavnije pitanje – kakvu muziku nikad nećeš snimati?
Nikad neću snimati… gitarski rok!
Mrziš gitarski rok ili šta?
Ne mrzim, već jednostavno ne vidim sebe kako pravim tu muziku.
Misliš li da tvoja muzika uspeva da pređe granicu tzv. (nespretno etiketirane) ‘gay muzike’?
Na šta se odnosi izraz ‘gay muzika’?
Ja sam naišla na nekoliko takvih formulacija čitajući članke o tebi, pre svega u vezi s tim da tvoja muzika privlači specifičnu publiku….
Odnos prema mojoj muzici varira od grada do grada, bukvalno. Mnogo zavisi od lokalnih medija – svako na drugačiji način podstiče publiku koja će kupovati moje albume i dolaziti na koncerte. Ja nemam nikakvu kontrolu nad tim. U Njujorku je moja publika veoma šarena. To je moja domaća publika, ljudi najrazličitijih profila i interesovanja i najviše volim kad je takva. Ne volim da me svrstavaju u jedan kliše. To nema veze sa onim kako se ja osećam.
Iskreno, ja tvoju muziku i seksualno opredeljenje nisam nikad dovodila u vezu, ali vidim da to jeste ‘tema’ u izvesnim krugovima. Možda najpre zbog tvog izgleda, oblačenja i scenskog nastupa…
Nosim ono u čemu se osećam prijatno na sceni. I volim da oblačim stvari koje dobro izgledaju. Ne pridajem tome veliku pažnju. Pomalo me zbunjuje takav način razmišnjanja.
Da li bi ti smetalo da ljudi potenciraju tu stranu tvoje ličnosti u vrednovanju tvog stvaralaštva.
Svako će da misli ono što hoće. Ja sam svestan ko sam, a drugi ljudi iz različitih uglova posmatraju to moje Ja na sopstveni način. Ne smetaju mi njihovi stavovi. Drugo je, da li ja mislim da su oni ispravni ili ne. Jedino bi mi smetalo da moja muzika ne dopre do nekoga zbog toga što postoje neke predrasude o meni. Mislim da sam imao sreće sa ljudima koji su promovisali moju umetnost, kao što su Lou Reed ili David Tibet. Oni su podstakli druge da poslušaju moju muziku i na taj način pomogli da se prevaziđu neke takve prepreke. Podrška drugih umetnika za mene je bila neverovatno dragocena i pomogla je ljudima da me vide u drugačijem svetlu. I da se prevaziđe ta vrsta bavljenja mojom ličnošću.
Nadam se da ćeš i među umetnicima širom Evrope steći mnogo novih prijatelja, pošto uskoro krećete na turneju…
Da, u maju počinje naša evropska turneja. U to vreme su i Vetiver na putu, voleo bih da mogu da idem s njima, ali vreme je za moju…Sviraćemo u prostorima srednje veličine sa bednom koji će pored mene imati 4 ili 5 članova. Stvarno sam uzbuđen zbog toga, siguran sam da ćemo se super provesti.
Šta slušaš ovih dana?
Slušam bend mog prijatelja Kevina Barkera – Currituck County, zatim takođe mog prijatelja Williama Basinskog, on je kompozitor ambijentalne muzike. Tu su i Donny Hathaway, Little Jimmy Scott, David Ruffin… Nedavno sam otkrio tursku pevačicu Bulet Ersoy…uglavnom slušam sve do čega mogu da se dočepam…
Šta bi preporučio našim slušaocima da slušaju?
Pa, treba svakako da prođu osnovne svari – Devendru, Joannu Newsom, CocoRosie, onda bi mogli da nastave uz ambijentalnu muziku Williama Basinskog i Currituck Co. Onda bih preporučio da nađu ‘Live’ album Donnyja Hathawaya i ploču Otisa Reddinga ‘Love man’ (1969)…
Tvoja pesma ‘Fistful of Love’ me podseća na to vreme i taj zvuk…
Da, moja ideja je i bila da napravim nešto što će imati atmosferu tih snimaka….
Briljantno…Mislim da si napravio moderni klasik. Nadam se da će vreme pokazati kako je to velika pesma.
Nemoj…preteruješ. Hvala ti.
Hvala tebi. Moj sledeći zadatak je da te nekako dovedem u Beograd.
Voleo bih da dođem. Možda ćemo biti tamo pre nego što misliš…
(c) 2005. Svetlana Đolović/POP Depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA i SLIKA BEZ DOZVOLE
