Koncertno “ludilo” u Beogradu ovog proleća nastavlja se na najneverovatniji način.
Spektakularna detroitska super-grupa THE DIRTBOMBS i magični Mik Kolins po prvi put dolaze u Beograd zaslugom Bad Music For Bad People i to je događaj o kojem će se pričati i dugo pamtiti.
Poziv za ovako nešto nije potreban. Mislim da je velika čast za sve nas koji živimo u Srbiji, da smo u prilici da Mika i prijatelje vidimo i slušamo “uživo”.
Evo šta je o koncertu napisao prijatelj koncerta (i POPdepresije) Freedom:
Gledali ste JonSpencerBluesExplosion i izašli sa koncerta mokri do gole kože, bez grla i bez… devojke? Želite da se vratite na isto mesto i povratite sve što ste izgubili. Koncert The Dirtbombs, najvećeg soul benda među garažnim bendovima, prilika vam je za sve ili ništa. Mick Collins, najuspaljeniji četrdesetogodišnjak među rokerima biće vaš jedini protivnik. Obračun u Domu omladine, 4. juna u 22h. Domaćini: BadMusicForBadPeople & Pop Depresija (podrška: Moć Veštica)
U ponedeljak 30. maja 2005. u POP Depresiji #204, slušali ste dvosatni specijal posvećen sastavu The Dirtbombs uz intervju koji je sa Mikom Kolinsom napravila Svetlana Đolović. Ko-domaćin emisije bio je gospodin “Bad Music”, Aleksandar Delibašić.
|
Za početak razgovora, reci nam nekoliko osnovnih podataka o kompilaciji koja je upravo izašla, “If You Don’t Already Have A Look” (In The Red) i koja je i povod za ovu turneju The Dirtbombs. Najzad će fanovi imati pravu priliku da na jednom mestu čuju sve 7-inčere i retke pesme sa kompilacija i tribjuta. Da li ima neka pesma zbog koje ti je posebno drago da je najzad našla mesto na CD-u? Da li ti nedostaje ono vreme, kada su nove pesme prvo izlazile na singlu, a tek posle toga pojavljivale se i na pločama?
Mick Collins> Tu su svi singlovi, zatim puno neobjavljenih pesama, koje su bile ili odbijene ili nikad nisu izašle zbog ko zna kojih sve razloga i tu je još 6 novih pesma koje sam napisao baš za kompilaciju.
Ne znam baš da li ima nekih posebnih pesma, ali sam zbog dve pesme jako srećan. To su “Correspondence” i “She played me like a booger”. Mislim da su snimljene istog dana i zvuče najbliže onome kako sam prvobitno želeo da bend zvuči. Te dve pesme najtačnije odslikavaju moju ideju o zvuku grupe the Dirtbombs. Mi još uvek objavljujemo singlove, čak će nekoliko pesama sa ovog albuma biti objavljeno kao vinil singlovi.
Reci mi nešto više o bendu i ljudima koji danas čine The Dirtbombs. Manje-više ovo je skoro dvadeseta postava grupe od početka, pre desetak godina? Da li je ovo postava koja JE the Dirtbombs?
MK> Muzika sama po sebi ostaje uvek ista. Ljudi se menjaju ali zvuk benda ostaje manje-više isti. Sada su sa mnom Ko Melina iz benda Ko & The Knockouts, ona je bila između bendova i ponudila se da pomogne kad sam tražio basistu i evo sada je skoro već dve godine član benda. Tu je zatim Troy Gregory, koji svira sa bendovima The Witches i The Stepsisters, a u the Dirtbombsima takođe svira bas, i to je njegov treći bend. Bubnjar Ben Blackwell sa mnom je već godinama… U Detroitu svi muzičari pored svog, sviraju u još nekom bendu. To nije ništa neobično i svi su se već navikli na to. Svi uskačemo jedni drugima kada treba.
|
Da li je to dobro ili loše? Nekad bi možda poželeo nešto sasvim novo…
MK> To je dobro. Svi se dobro poznajemo od ranije. A kad sviraš u nečijem bendu, onda to radiš na njihov način, a kad oni dođu kod tebe, sviraju na tvoj način.
Da li bi ikad svirao sa, racimo, Karlom Kregom?
MK> On dolazi na naše koncerte.
Da, pretpostavljam, ali da li bi radio s njim?
MK> Vrlo rado.
OK, to sam htela da čujem.
MK> Upravo sam gostovao na jednom house maxi singlu. U pitanju je numera sa prošlogodišnjeg Moodymannovogalbuma “Mahogany Brown”, a on je još jedan od poznatih likova sa detroitske tehno scene. On je upravo sada na turneji po Evropi, tako da smo zapravo obojica ovde u isto vreme…
Verujem da si ‘otvoren’ za većinu muzike koja dolazi iz tvog grada?
MK> O da. Pa svi smo. Kao što sam rekao, mi idemo na njihove svirke, oni dolaze na naše, kad si u Detroitu, sve je to jedna manje-više ista scena, nije rascepkano kao u Evropi…
The Gories su se praktično raspali kada je trebalo da potpišu ugovor sa “mejdžorom”. Zamisli situaciju, da se kojim slučajem to nije desilo, kako bi zvučala ta “sledeća” The Gories ploča na Warneru?
MK> …Šta bi se desilo da su Gories potpisali za mejdžor etiketu? Ne bi zvučali nimalo drugačije.
Pa šta se dogodilo?
MK> Smučili smo se jedni drugima. Ništa komplikovano, samo više nismo mogli da se podnesemo.
Kako je došlo do toga da napravite bend (The Gories) bez bas-gitare?
MK> Nas dvojica (Mick i Dan Kroha) smo bili očajni gitaristi i bila su potrebna dva čoveka da bi gitara zvučala dobro. Ja sam u originalnoj postavi bio basista, ali sam zbog toga morao da se okanem basa. Samo zato što smo obojica bili jadni gitaristi.
|
Sa The Screws obradio si pesmu The Storm Rolling Stonesa. Sada na kompilaciji imaš pravi “medli” Stons pesama sagrađenih oko “No Expectations”. Šta misliš o Stonsima? Da li imaš omiljenu ploču? Ljudi se nekako uvek opredeljuju – Mik je mozak, a Kit je srce benda… Kakvo je tvoje mišljenje?
MK> Ja volim Rolling Stones. Bolje reći, ja još uvek volim Rolling Stones. Što sve više nije slučaj. Većina rokera misli da su oni previše potrošeni, ali mene svako malo uspeju da iznenade nekom pesmom koja možda i ne završi na albumu, već se pojavi kao neki bootleg, a ispadne veoma dobro. Mislim da su OK, nemam ništa protiv njih. Originalno smo snimili “No Expectations” za tribjut kompilaciju “Like a Rolling Stones”. I znali smo kad su nas pozvali da će verovatno tražiti samo obrade pesama iz faze sa Brajanom Džonsom. Mi smo zapravo hteli da uradimo “Emotional rescue” i nisu nam dali, jer ne vole Stonse posle Brajana Džonsa. A ja ih volim.
I pored mnogo kvalitetnih bendova iz Detroita, koji su se pojavili u poslednjih 10-ak godina, neki ljudi misle da su ceo komercijalni uspeh pokupili White Stripes. Sta mislis o njima i posebno o Džeku Vajtu? Da li je Džek Vajt “manipulator, genijalac, mesija ili prevarant”?
MK> On nije ništa od toga. On je jednostavno Džek. Mediji mogu da pričaju šta god im padne na pamet, ali on je to što jeste. To je moglo da se desi bilo kom bendu iz Detroita i to nimalo ne bi promenilo naše mišljenje i odnos prema njima. Jer mi se uglavnom poznajemo “sto godina” i uspeh ništa ne menja na tom planu. Ono kako ih ja doživljavam je moja stvar i “hajp” me uopšte ne zanima. Mislim, recimo, da je novi album, “Get Behind Me Satan” jako dobar, ako ga još niste čuli…
A Blues explosion?
MK> Nisam čuo Džonov novi projekt Heavy Trash (sa Mattom Verta-Rayem), ali verujem da je dobar. I Džon je neko koga dugo poznajem. Teško mi je da komentarišem i Džeka i Džona jer su mi oni ipak previše bliski. To su mi prijatelji i zaista nemam objektivan odgovor u vezi s njima. Samim tim što ih poznajem, oni su u redu. Neke njihove stvari volim više od nekih drugih, ali sve u svemu, to nema veze sa mnom. I nemam ništa ni protiv koga.
Kako ti se čini njihov uticaj na globalnu scenu i celokupni izgled muzike danas?
MK> Pa oni su sigurno mnogo više uticali na to nego ja. Ja pri tom uopšte ne sviram muziku koja ima ikakve veze sa bluzom. Džon Spenser i Džek Vajt imaju mnogo bližu vezu sa tom muzikom od mene. Ja svoju muziku doživljavam kao najdirektniji rock, pre nego bluz ili soul. Ja čak ni ne razmišljam u tim terminima. U mojim očima, ono što oni sviraju je drugačije od onoga što ja sviram. To je ok, kul, nije baš moj “trip”, ali poštujem.
Muzička štampa pati od toga da stalno pravi neke kategorizacije i da grupe svrstava u određeni, pravac, žanr i sl. Kako bi ti opisao muziku koju the Dirtbombs sviraju i koji su uticaji dominantni?
MK> Kad me ljudi pitaju kakvu muziku sviraju The Dirtbombs, ja kažem – glasnu muziku. To odgovaram kao iz topa! To stvarno i jeste čistokrvni rokenrol i tu nije potrebno nikakvo dodatno objašnjenje. A nema ni dobrog načina da se objasni. To je jednostavno glasni rokenrol. To pokušavam da sviram i verujem da je to ono što ja sviram.
Da li te nervira kad čuješ definicije tipa ‘crossover između garažnog roka i svega ostalog, r&b-ja, soula, new wavea, panka…’?
MK> Da, prilično me nerviraju takve stvari. Jer kad sam svirao “garažni rok” niko to nije hteo da sluša, a sad kad to više ne sviram – svi hoće da me uguraju nazad. A ja više ne sviram garažni rok. Ono što sada sviram je prilično drugačije. Isto se odnosi i na pominjanje soula u mojoj muzici – ljudi se prema tome postavljaju kao da je u pitanju neki moj poseban trud. Ja pevam onako kako sam vaspitan i kako sam naučio, i zato me gotovo pogađa kad neko kaže da ‘se posebno trudim da napravim r&b stvar’, jer to nije istina. Trudim se da sviram rokenrol.
Da li ti se dopada da imaš veću publiku?
MK> Da, veoma.
|
Tokom godina i rada sa The Gories, Blacktop, The Dirtbombs, The Screws, King Sound Quartet, Detroit City Council… tvoje gitarsko umeće menjalo se i usavršavalo. Šta mislis o sebi sada kao gitaristi? Da ti neko zada da napišes prikaz sebe kao gitariste, šta bi napisao? Ko su ti uzori? Koga danas posebno ceniš od gitarista?
MK> Ja sam grozan gitarista. I sviram samo zato što moram nekako da uposlim ruke dok sam na sceni i pevam. Ja sam zapravo počeo karijeru u rok bendu kao bubnjar. Kad smo osnovali the Gories, svi smo izabrali instrument koji nismo znali da sviramo. Tako sam ja završio sa basom, a kasnije sa gitarom. Stvarno mislim da nisam bog-zna-kakav gitarista, bolji sam danas nego pre 15 godina, ali to i dalje nije ništa posebno. Gitarista na kog najviše želim da ličim u ovom trenutku je Snakefinger.
Ima ljudi koji misle da je r’n’r nešto što menja svet ili je to tako bilo bre 30ak godina, a sada vole da se odsećaju i očajnicki se hvataju za svakog novog i drugačijeg muzičara i prave od njega “predvodnika”. Šta ti mislis? Kakva je uloga rok muzike sada? Zabava ili nešto više?
MK> Jako sam zadovoljan zbog ekspanzije daunlodovanja muzike sa interneta. Mislim da je to fantastično. Korporacije bez stvarnog interesa za muziku previše dugo držale su kontrolu nad tim kakvu i koju muziku ljudi će da slušaju. I sada, zahvaljujući jednostavnom ‘peer to peer’ šerovanju fajlova, svako može sam da odluči da li mu se neka muzika sviđa ili ne. Ako im se svidi, mogu da odu i kupe disk. Nekoliko ljudi mi je reklo da je kupilo naš album pošto su ga prethodno skinuli sa neta i svideo im se. I mislim da je to prava stvar. Gotovo je sa diskografskim kućama u ovom današnjem obliku. I hvala Bogu da je tako. Iskren da budem, smeću je mesto u kanti za đubre. Polako dolazi vreme kad svako može da postane takoreći poznat, samim tim što je na internetu. Svakom bendu to može da pođe za rukom. Sve što ti je potrebno je vebsajt i pesme. I to je super. To znači više bendova neko ikada pre. A ljudi će sami da odluče – dobri će da prežive, loši će da propadnu. A to je sve što nam je potrebno.
Pre par godina u Beogradu je veliki koncert održao Andre Vilijams. Gde je on sada i šta radi i da li možda opet planirate neku saradnju?
MK> On je živeo u Austriji neko vreme, a onda se vratio u Čikago. Neko mi je nedavno javio dok smo bili na putu, da se čak vratio u Alabamu. To je poslednje što sam čuo o njemu – znači, ili je u Čikagu ili u Alabami. Nisam se čuo s njim prilično dugo, jer smo obojica bili jako zauzeti. Pre nekoliko godina smo snimili jedan singl zajedno, ali on nikada nije objavljen.
Hoće li biti?
MK> Ne znam. To je do diskografske kuće.
Pa stavite ga na internet.
MK> Upravo tako. Ma, diskografska kuća je platila da se to uradi i onda su taj singl ostavili na nekoj polici. E to već nije moj problem, pošto sam dobio svoje pare.
Šta slušas ovih dana? Neka nova grupa koja ti se posebno dopala? Da li ti se dešava da kada te pitaju ovako nesto, a ti kažeš da npr. sada slušas dens ili elektronsku muziku, da se ljudi razočaraju? Kao da ti nemaš pravo da slušaš ništa drugo osim onoga što sviraš !?
MK> Kad god me neko pita takvo pitanje ja im kažem tačno ono što slušam. I odgovor ih obično začudi…
Očekujem da čujem nešto veoma eklektično…
MK> Veliki bend koji slušam ovih dana su The Velvelettes, Motown vokalni kvartet. Njihov najveći hit bio je “Needle in a Haystack”. Upravo im je izašla Antologija i to slušam po ceo dan. Tu je zatim danski kompozitor Karl Nilsen, koji je napisao tri simfonije i to mi se dopada u poslednje vreme. Zatim, nikad zapravo nisam prestajao da slušam Yellow Magic Orchestra, japanski pop bend. Ima li nešto baš novo šta slušam ovih dana? To je dobro pitanje. Da, zapravo ima. M.I.A.pevačica iz Šrilanke, to se puno vrti u našem kombiju ovih dana, ne znam kako se zove taj album ali je kod nas veliki hit. Slušam takođe i mnogo afričkih rok bendova, u poslednje vreme se pojavilo dosta kompilacija sa tom muzikom i to mi se jako dopada. I naravno, pošto sam iz Detroita, volim muziku sa teškim, jakim ritmom i uvek slušam neku dance muziku.
Neki singl posebno?
MK> Mančesterski bend Unabombers je apsolutno spektakularan, obažavam sve njihove singlove. Ima nešto u devetominutnom brejku na kongama, što mogu da slušam bez prestanka…
(c) 2005. Svetlana Đolović/POP Depresija :: NIJE DOZVOLJENO KORIŠĆENJE TEKSTA BEZ DOZVOLE
