Nikola Vranjković – Veronautika (Multimedia Music, 2017)

Nedeljama preslušavam “Veronautiku” i nije mi dobro. Znate ono kada umetnost ima moć da vas uvuče u vrtlog sopstvenih polumisli i analiza i onda ne znate kako da se izvučete? A ovo jeste umetnost, kao što to rok muzika sama po sebi nije. Skrivanje iza muzike, filma, slikanja ili pisanja i vikanje da je nešto “umetnost” neće nikome pomoći, a ponajmanje onima koji nemaju šta da kažu. Neke stvari je najbolje saopštiti tiho i sačekati da ih ljudi čuju. A uvek ima neko ko želi da čuje. Nikola je snimio album koji okupira i ne pušta. Mislim da je poruka koju šalje pozitivna, više pružena ruka nego okrenuta leđa, ali spreman sam i da neko to sve drugačije doživi.

Neke pesme su stare, prastare, čak deset i više godina. “Fotelja” je prvi put svirana 2007. ili ranije, “Dve reči” i “Dve hiljade i kusur godina” su nešto mlađe, ali godine kao da su izgubile značaj. Muziku će tumačiti kako ko želi i kako ko oseća. Meni su pesme omeđene onim što rade Džoš, QotSA ili Mastodon (“Moraćeš da naučiš da živiš sa tim”, “Večernja zvona”, ” Vi ste mi al’ mi smo oni”), Nik Kejv ili Mark Lanegan (“Marburg (hommo epilepticus” i “Vosak”), Bil Kalahan (“Dve reči”, “Džonatan Livingston”), muzičkim nasleđem Serža Gejznbura (pre svega konceptualnost i orkestracija albuma “Histoire de Melody Nelson” i njegov eho kroz “Fototapet” ili “Zadrži svoj dah”), a onda me potpuno nešto drugo asocira na Bajagu ili EKV. Block Out je, naravno, tu i dalje, ali više kao lepa uspomena na bivšu devojku nego kao želja da se s nekim opet vidiš. Utisaka je puna glava, ali svi mogu da budu pogrešni.

Na “Veronautici” ima skoro dva sata pesama, uz dva poteza “za zbunjivanje” – kao što su naslovna anti-tema i “Bućka” na kraju. Mnoštvo gostiju, razni studiji, dva producenta, trojica koji su radili miks, ceo fudbalski tim i jedna rezerva snimatelja, a snimano je svuda gde je to moguće: od Borče i Krsta, preko Nikšića i Voždovca, do Tise i Dunava.

Žanrovski je nemoguće definisati muziku koju Nikola Vranjković pravi, ali za one kojima su definicije bitne, mogla bi da se opiše kao slowcore (na način kao što to rade Low) sa erupcijama stonera, hard roka, psihodelije, old school progressive roka i folka. Nešto kao “Houses of the Holy“, ali sa mnogo više pesama i sa jasnom idejom šta pesnik želi da kaže.

Od “Fotelje” do “Za životom il’ za sudbinom” gotovo da pratimo koherentni narativni tok ili “nova krv a sto put ispričane priče, svoju prošlost bi da isperu pre kiše”. Ključna promena u Nikolinoj poeziji na ovom albumu je da izuzetno retko napušta sopstveni okvir, teme su ličnije (mada ne nužno i autobiografske), a tematski kao da pratimo “Uspenje i sunovrat Nikole Vranjkovića”, na način kao što je to, na primer, radio Pekić u svom čudesnom romanu.

Neću da kvarim slušalačko iskustvo, ali izdvajam nekoliko pesama, kamena međaša ove božanstvene tragedije:

– “Zadrži svoj dah” – skinite aranžman, ogolite pesmu do kraja i ostaje čisti Nil Jang usred “Doom” trilogije – “zadrži svoj dah, bez nade i straha nema pobeda”.

– “Dve reči” – vreme i mesto bi mogli da budu kraj osamdesetih i snimanje “Oh Mercy” albuma i Dilan i Lanoa u (tada je izgledalo) preambicioznom pokušaju da (tada još ne) Nobelovac opet bude relevantan i muzički i pesnički i za protograndž publiku. Epilog je bio da su snimili jedan od najboljih Dilanovih albuma u karijeri – “pokloni mi srce tu nema šta da boli, trebalo bi neko barem nekoga da voli”.

– “Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu” po atmosferi volšebno spaja “Je suis venu te dire” i “Stairway to Heaven” ili ogledi o zajedničkom životu, poverenju, samoći, preispitivanju i večitoj dilemi “da li vredim?”

– “Tajni život suterena” se bori sa bolom koji ne može da se prevaziđe, ali s kojim mora da se nauči da se živi. Da je živ, Kišlovski bi od ove pesme napravio film koji leči.

– “Marburg (hommo epilepticus)” zvuči kao Mark Lanegan sa QotSA kao pratećim bendom iza sebe koji svira naslovnu temu za neki zagubljeni novotalasni film sa Belmondom.

– “Dve hiljade i kusur godina” – Da li možete da nabrojite pesme koje ste čuli pre deceniju, dve, tri… a da su vam ostale bitne do danas? Razmišljao sam, i iz mog ugla mogu da izdvojim “Hoću da znam”/”Molitva”, “Budi sam na ulici”/”Par godina za nas”, “Proći će i njihovo”, “Šejn”, “Ispod reaktora”/”Treći vavilon”, “Kad se neko nečem dobrom nada”, “Bez”/”Ljubavi moja”… One pesme koje kad počnu, vi se naježite i zasuze vam oči dok škrgućete zubima i nekontrolisano se smejete? “Dve hiljade i kusur godina” je ta pesma, ona uz koju će da se prave deca i donose bitne odluke, raskidaju ljubavi i napušta zemlja, počinje posao, daje otkaz, živi “običan” život i smišljaju planovi za revoluciju.

Da se ne lažemo – neće vam biti dobro kada preslušate ceo album. Ali, taj osećaj neprijatnosti, bola u glavi i grudima je siguran i često jedini znak da ste (još uvek) živi.