Emisija “Dole na ugle” autora Žikice Simića, Radio B92, subota 17.07.2004.
Razgovorali Ivan Lončarević i Dragan Ambrozić
Retko se ukaže prilika da istu grupu gledate dva puta u vrlo kratkom vremenskom roku – od mesec, dva, do godinu dana razmaka… To je zaista jedinstvena prilika da vidite kako grupa živi, diše i kako se pesme menjaju tokom vremena.
Imao sam tu čast da dva puta gledam Sonic Youth (u junu 2002. u Parizu u“Olimpiji” i u julu 2003. na nesrećnom Echo festivalu u Zemunu) u vreme promocije albuma Murray Street i sada, u nepuna tri meseca, dva puta Lambchop.
Kada sada razmišljam, nisam siguran, ali mislim da je koncert u Zagrebu bio bolji… Desilo se nešto i “kliknulo” je između publike i benda u Hrvatskoj, dok je u “Kolarcu” to “povezivanje” izostalo. Oni su kao i obično bili standardno fantastični. Vrhunski svirači koji savršeno vladaju ambijentom i dramaturgijom nastupa…
Jedna pametna žena rekla je da je “koncert u Zagrebu bio čist seks, dok je koncert u Beogradu bio platonska ljubav.”Nisam dovoljno pametan da dam bolju ocenu i priklanjam se ovom stavu…
|
IL: Lambchop u Beogradu… Zašto? Koji je razloga da dođete u ovako egzotičan deo sveta, s obzirom da Beograd nije ni na jednom od puteva ka većim gradovima?
Kurt Wagner: Mislim da je ovo mesto koje smo mi lično želeli da vidimo. Postoje mesta u kojima nikada nismo bili, mesta o kojima smo samo slušali, mesta koja bismo voleli da vidimo. Takođe, mislimo da ovde postoji izvesna potreba za muzikom, što se ne može osetiti u drugim krajevima sveta; mi smo u tom smislu pomalo avanturisti… Ovo je nešto što sam oduvek želeo da radim – oduvek sam želeo da iznađem način da putujem u mesta u kojima nisam ranije bio, a bavljenje muzikom mi svakako to omogućava.
DA: Da li te mesta u kojima ranije nisi bio inspirišu za stvaranje novih pesama?
Kurt Wagner: Potpuno je prijatno putovati bez ikakvih drugih planova izuzev da sviramo našu muziku. Mi nismo ambasadori ičega osim muzike koju stvaramo, i po meni je to sasvim dovoljno.
|
IL: Koliko je Lambchopa došlo u Beograd?
Kurt Wagner: Mnogo.
Deanna Varagona: Čini mi se 9.
Kurt Wagner: Ne, mislim da je više… 9 ili 10, nisam brojao.
Deanna Varagona: Zabrojali smo se…
IL: Gde su sada Mark Nevers i Paul Burch?
Kurt Wagner: Mark Nevers je sa nama. Paul Burch je verovatno na sopstvenoj turneji po Engleskoj. On izdaje sopstvene ploče, koje sam finansira. Pored toga ima i bebu i restoran i još toga. Možda je trenutno Lambchop prevelika obaveza za njega…
IL: Pesma “The Man Who Loved Beer” bila je jedan od prvih koju je Žikica pustio na radiju ovde u Beogradu, u bivšoj Jugoslaviji, pre skoro deset godina…
Kurt Wagner: To je sjajna pesma za proteste. Tekst je napisao neki nepoznati Egipćanin. Deanna i ja smo dodali nekoliko delova, ali ja sam autor muzike.
IL: Da li ste čuli David Byrne-ovu verziju pesme i šta mislite o njoj?
Kurt Wagner: Mislim da je poprilično dobra, samo što je zabrljao par zadnjih taktova.
IL: David Byrne je držao koncert u Beogradu pre par nedelja i odsvirao je vašu pesmu.
Kurt Wagner: Po meni je to fenomenalno. Mislim, to je čovek koga sam slušao pre nego što sam ja sam stvarao muziku i – vau(!) – sada on svira moju pesmu! Neverovatno!
|
IL: Sarađivali ste sa nekim jedinstvenim muzičarima kao što su Vic Chesnut, FM Cornog, takođe sarađivali ste i sa Morcheebom. Šta je sledeće?
Kurt Wagner: Videćemo…. Dešavaju se neke stvari, ali ne bih o tome da pričam sve dok ne bude sigurno.
DA: Izuzev Davida Byrne-a koja su druga imena imala uticaja na tebe pre nego što si počeo da stvaraš muziku?
Kurt Wagner: Bilo ih je zaista mnogo…
DA: …a sa kojima si se kasnije sprijateljio?
Kurt Wagner: Fantastična stvar u vezi sa stvaranjem muzike je da ukoliko imate ista interesovanja i radite u istoj oblasti, na kraju ćete upoznati te ljude koji postaju vaši heroji. Svakako će se desiti, ali – kao što se kaže: “Pazi šta želiš”. To se ne planira, takve stvari se same dešavaju. Mi ne jurimo ljude sa kojima bi želeli da sarađujemo. Mi stvaramo poznanstva i prijateljstva sa tim ljudima i onda se saradnja ostvari.
DA: Neću da pitam ko je bio naveće razočarenje, ali ko je najbolji lik od svih njih?
Kurt Wagner: Svi su oni dobri, što se mene tiče. Bilo je jedno ili dva razočarenja, ali nikada u vezi sa muzikom, uvek je u pitanju bio nesporazum neke druge vrste.
IL: Prošle godine je u Beogradu svirao St. Thomas – on je išao na turneju sa vama pre nekoliko godina. Šta mislite o njemu?
Kurt Wagner: Thomas je izvanredan tekstopisac. Takođe je odličan pevač. Pri tom je i lud tip. Zaista ga volim, ali bojim se da je on van kontrole u nekim drugim oblastima, ali to nije moja briga. Ja samo želim da ga vidim srećnog, do toga mi je najiskrenije stalo.
|
IL: Deanna, imao sam sreće da nabavim tvoj prvi solo CD, a nedavno sam pročitao da si objavila još jedan?
Deanna Varagona: Da, izašao je novi CD za Deanna Varagona Trio, koji sam snimila u kaubojskom fazonu u Čikagu. Bilo je zabavno praviti ga. To je neka vrsta planinske muzike.
IL: Kako nalaziš vremena za sve?
Deanna Varagona: Imam puno energije i uvek pokušavam da ispunim svaki slobodan trenutak.
IL: Ti si jedina žena u bendu, da li te se momci plaše?
Deanna Varagonna: Da li me se momci plaše, Kurt?
Kurt Wagner: Ne. Ali, devojke te se plaše.
Deanna Varagona: Verovatno je tako. Većina muzičara su još uvek muškarci. Definitivno je bilo tako dok sam ja odrastala, dok sam svirala klasičnu muziku. Za mene to nije nešto neobično, sasvim se dobro osećam po tom pitanju.
IL: Ti jedina sviraš dva instrumenta na nastupima…
Deanna Varagona: To se menjalo tokom godina – nekada su drugi ljudi svirali više od jedne stvari u isto vreme. Mi smo se razvijali kako se zvuk menjao; takođe, to zavisi od onoga šta možemo da podnesemo i na kom albumu radimo. Trenutno, pretpostavljam da sam ja jedina koja svira dva instrumenta, ali u toku koncerta neki od nas, u neku ruku, sviraju dve stvari: možda su to semplovi u isto vreme dok sviraju gitarista ili klavijaturista – možda to nije toliko očigledno, ili nije velika promena što se tiče instrumenta.
IL: Kurt, voleo bih da mi razjasniš tu stvar sa pisanjem pesme dnevno. Šta se dešava ako napišeš dve? Da li se onda naredni dan odmaraš?
Kurt Wagner: Ukoliko napišem jednu pesmu i to se dogodi u roku od sat vremena – onda je vreme da odem da igram golf. Ponekad mi je potreban čitav dan, može da se protegne i duboko u noć – ali uvek pokušam da završim nešto za jedan dan. Ponekad je veoma lako, ponekad je veoma teško. Bilo je dana kada sam pokušavao da uglavim dve pesme u isti dan, ali najčešće to nije ispalo dobro.
IL: Kada je po prvi put Žikica emitovao vašu pesmu, rekao je da bi mogla da bude dobar soundtrack za neki “Film Noir”.
Kurt Wagner: To je zanimljiva karakteristika naših pesama – neke od pesama na našoj najnovijoj ploči su nešto kao filmska muzika za jedan stari film iz 1929. Te pesme imaju filmski kvalitet u sebi, možda ga i naša muzika u celini ima, ne znam. Možda taj zvuk asocira ljude na nešto drugo, što je u redu, a ne samo na pop stvari.
IL: Da li je teško promovisati dva albuma istovremeno?
Kurt Wagner: Ne baš, ako ih spakuješ u istu kutiju – onda je lako.
|
IL: Na tim pločama postoje divni gudački aranžmani. Šta je od muzike koju ste slušali poslužilo kao inspiracija za te aranžmane?
Kurt Wagner: Privatno slušam dosta klasične muzike koja se pojavila 50’ih, 60’ih pa čak i ranih 70’ih i gudačke aranžmane iz tog perioda. Imali smo sreće da u Nešvilu pronađemo čoveka koji je bio deo tog sveta 60’ih i 70’ih u oblasti soul muzike i on ima jednu vrstu osećajnosti koja se ne nalazi kod ljudi koji rade gudačke aranžmane za klasičnu muziku. Meni se veoma dopadaju njegovi aranžmani. Zanimljivo je da on zapravo ne svira ni jedan gudački instrument. On inače radi aranžmane za duvačke instrumente, ali on uzima ideje i sklapa ih za zvuk gudača. Za muzičare je to veoma uzbudljivo, jer dobijaju aranžmane koji su za njih neuobičajeni i u tome uživaju.
IL: Ranije ste često obrađivali soul standarde Curtisa Mayfielda, Teddyja Pendergrasa, Fredericka Knighta… Na poslednje 3 ploče nije bilo soul kavera. Zašto!?
Kurt Wagner: Više ne pevam toliko visoko, zato što pušim previše cigareta, ali mislim da elementi i dalje postoje, samo što to nije toliko očigledno kao što je nekada bilo…
IL: Šta se dešava kada je vreme da krenete u neki drugi grad i neko nedostaje?
Kurt Wagner: Neko uvek nedostaje.
Deanna Varagona: Trudimo se da se to ne dešava.
Kurt Wagner: Mi menjamo postavu benda od koncerta do koncerta, iz godine u godinu. Neko uvek nedostaje – i to je karakteristično za Lambchop – veoma smo retko svi zajedno.
IL: Neobična stvar se desila posle koncerta u Zagrebu – kada si sišao sa bine i u maniru NBA asova sa sve “gimme 5” pozdravljao se sa publikom…
Kurt Wagner: Ne znam šta me je obuzelo, ali u tom trenutku mi se učinilo kao dobra ideja. Hteo sam da se prošetam kroz publiku i da vidim šta će se desiti…
DA: Kako birate pesme koje ćete svirati?
Kurt Wagner: Svako veče je drugačije. Sve zavisi od toga gde ćemo svirati. Kontekst mesta u koja idemo, iskustva koja smo imali, od svega toga zavisi šta ćemo raditi.
