Postoje anomalije u (muzičkom) svetu Srbije koje nije baš lako objasniti, ali koje mogu da budu ključne za nove generacije koje se i dalje pitaju ima li smisla baviti se (profesionalno) muzikom. Dejan Ilijić i EYOT su poseban slučaj i nadam se da će ljudi decenijama proučavati njihov primer i iskustva, iskoristiti sve što mogu, ali i uneti nešto novo, nešto svoje. Biti profesionalni muzičar iz Niša, svirati džez koji nije baš skroz džez ili čudni rokenrol bez pevanja, snimati albume u prestižnim studijima po svetu, imati ugledne izdavače koji nisu s neba pali u posao kojim se bave i stalno nalaziti nove izazove za sebe, svoj bend, svoju publiku, to je esencija tog čudesnog bića koje zovemo umetnik. Dejan je umetnik, ali isto tako i producent, menadžer, šljaker, roudi i profesionalac. Ovo je samo mali odškrinuti prozor u svet Dejana Ilijića, a slušajte EYOT i njegove solo albume, a svakako i jednom kada to bude opet moguće – idite na njihove koncerte jer tu su i Dejan i EYOT najmoćniji.
PD: Planirali smo intervju kada je izašao “Dyad”, a u međuvremenu objavio si “Dyad 2”, a još pre toga snimili ste i novi EYOT album. I onda se desio smak sveta…. Očigledno je da umetnost i kreativnost katastrofe svih vrsta ne mogu da zaustave, pa da krenemo od početka: “Dyad” i “Dyad 2”, šta je bila ideja za ove intimne crtice iz života i posebno me zanima kako si koncipirao u tako kratkom roku dva albuma koji nose potpuno različit senzibilitet?
Dejan Ilijić: Nakon četvrtog albuma EYOT-a, (Innate), koji je sjajno prošao kod publike i kritike, bio sam prilično fizički i emotivno istrošen. Osećao sam se kao da više neću moći da komponujem ili da mi sledi velika pauza u stvaralaštvu. Takođe smo svi, kao bend, osetili da je obrnut određeni krug i da nam je potreban odmor. U tom periodu sam dobio dete i ceo moj svet se okrenuo naglavačke. Prioriteti, vreme, raspodela energije. Posle pauze u stvaralačkom radu od jedno osam meseci, (uz nekoliko EYOT turneja u tom periodu) vratio sam se klaviru, i kao i mnogo puta do sada, počeo da vodim „razgovore“ sa samim sobom. Aplicirao sam kod SOKOJ-a sa projektom DYAD sa željom da se dodatno motivišem, projekat je prošao komisiju, i ja sam se definitvno vratio u sedlo :).
Takođe, ugovorio sam nastup na Piano City Festivalu u Novom Sadu i spremio materijal koji će dobrim delom kasnije postati DYAD. Dodao bih da smo u ovom periodu snimili i „Koncert za prirodu“ na vrhu Suve planine, i radili velike koncerte u Novom Sadu, Beogradu i Nišu u sklopu proslave deset godina benda. DYAD 2 sam sklopio krajem prošle i početkom ove godine, nakon završetka snimanja EYOT 5, plan je bio da album bude napisan za gudački kvartet, ali što zbog situacije u kojoj smo se svi našli, a delimično i zbog svih ovih obaveza koje sam pomenuo, album je otišao u drugom pravcu; ipak, plan da bude ambijentalan i drugačiji od svega što sam radio je u svakom slučaju uspeo.
PD: Hajde nas malo provedi kroz (raniju) solo diskografiju, ljudi uglavnom ne znaju da ti objavljuješ muziku skoro 15 godina i da su “Dyad 1 i 2” samo nastavak raznih eksperimenata kojih je bilo i ranije (a biće i ubuduće). Šta su ključne stvari za svaki od ovih albuma po tvom mišljenju i s ove distance:
DI:
– “Eyot” (2006)
Taj album je prekretnica u mom životu, kada sam definitivno odlučio šta želim od muzike koju stvaram. Vrlo brzo se javila želja da se taj koncept prelije u formu benda, zajedno sa imenom. 2007. godine smo se skupili, 2008. imali prvi nastup. Takođe, tako sam upoznao i Kenta Gustavsona, i ušao u Ninety and Nine Records. On nam je dosta pomogao u početnom periodu, finansijski podržao snimanje prvog albuma, uložio u kampanju i neizostavni je deo istorije benda.
– “I Am Here” (2008) sa Kentom Gustavsonom
Interesantna stvar je da smo ovaj album uradili kompletno online, izdali ga, a da se još lično nismo upoznali. To se desilo tek 2009. godine, mojim odlaskom u Ameriku, gde smo imali par nastupa u Vašingtonu i Njujorku. Verujem da bi sada, uz sve iskustvo koje obojica imamo ovaj album mogao da bude prilično zapažen, ali i ovako je značajan za moj razvoj. Zahvaljući njemu sam otišao u SAD prvi put, i tamo, uz sviranje i razgovore sa nekim ljudima iz industrije, video da je sve moguće i da ono što smo u tom trenutku počeli da radimo sa EYOT-om ima veliku perspektivu, što se pokazalo kao tačno. Ponekad pomislim da me energija koju sam tada skupio u Njujorku i dalje drži. Sada planiramo još jedan zajednički album, još uvek tražimo koncept.
– “The Journey” (2011)
Iskreno, više se i ne sećam zašto sam uradio ovaj album, to su bile neke ideje koje nisu baš bile za EYOT, mada se iz jedne rodila “Nirvana”. Izdao ga je kalifornijski lejbl MAGNATUNE, kao i album “Sonce”, obrade tradicionalnih makedonskih pesama.
PD: Često si snimao klavirske obrade i pop muzike i tradicionala: od Mokranjca (Tina) i makedonskih pesama (ceo album “Sonce” – Biljana platno beleše, Kaleš bre Anđo, Uči me majko karaj me…), pa sve do obrada pesama EKV, Bijelo Dugme, Radiohead, The Cure, The Beatles, Joy Division, Coldplay… Poslednjih godina mnoge kultne TV serije svoje špice i muziku baziraju na klavirskim obradama opštepoznatih hitova. U čemu je magija klavirskog čitanja poznatih pesama? I šta je tebe provociralo da se time baviš?
DI: Sve te obrade su snimljene pre ili baš na početku rada sa bendom, dok sam još imao vremena :). Mislim da je sve počelo od EKV-a,”Ti si sav moj bol”. Onda sam počeo da radim i druge njihove pesme, u pricipu mislim da sam snimio sve koje je bilo moguće smestiti u aranžmanu za klavir, a da to zvuči, barem po mom mišljenju. Prijalo mi je da sviram pesme koje volim, nije postojao neki poseban razlog. Odavno nisam ništa snimio tog tipa, ali videćemo, možda to bude koncept nekog sledećeg solo albuma. Pa čak i bendovskog, odavno planiramo da uradimo takvo neko nezvanično izdanje sa pesmama koje volimo.
PD: Da li i koliko pratiš novu klavirsku scenu u svetu? Sa pet (?) klavirskih albuma u karijeri sada si jedan od najaktivnijih klavirskih kompozitora u Srbiji u 21. veku. Da li si to planirao uopšte 🙂 i da li sebe možeš da gledaš kao kompozitora/pijanistu bez EYOT-a. Kako ti izgleda ta karijera izdvojena od svega ostalog?
DI: Nisam planirao, niti razmišljao o tome :). Od 5 solo albuma, dva nisu klavirska, ili bar ne u potpunosti :). Ne mogu da kažem da pratim svetsku klavirsku scenu, ali sam upoznat sa njom. Mogu da vidim sebe odvojeno od benda u smislu stvaralaštva, ali je rad sa bendom ipak ono što mi najviše prija. Kada bih više bio posvećen solo karijeri verujem da bih mogao da budem i podjednako uspešan. Ovako mi ona služi kao neka vrsta filtera i kao fabrika novih ideja koje se kasnije implementiraju u muziku EYOT-a.
PD: Jednom sam posle Eyot koncerta filozofirao sa prijateljima o vašoj muzici i (ne znam kako je došlo do toga) poredio sam tebe i tvoje sviranje klavira sa gitarskim umećem Vlatka Stefanovskog, nazvao sam te “Vlatko Stefanovski klavira”, računaj da smo malo popili tokom razgovora 🙂 Šalu na stranu, ko su ljudi koji su uticali na tebe i tvoj način sviranja i komponovanja?
DI: Leb i Sol je svakako jedan od sastava koji je uticao na mene, i to u velikoj meri jer sam ih puno slušao, od malih nogu. Leb i Sol 2, Ručni rad… kasnije i sve ostalo, znao sam ih napamet. Znam ih i dan danas :). Moj omiljeni i po mom mišljenju najbolji bend sa ovih prostora. I vrlo često kažem, kada nas upoređuju sa zapadnim bendovima i pominju uticaje, da je naš koncept najbliži upravo grupi Leb i Sol.
Potičem iz muzičke porodice i od malena sam bio okružen dobrom muzikom i bio pravilno usmeravan. To je svakako baza svega onoga što radim i znam. Duga je lista sastava i muzičara koju volim, Bitlsi, Sting, U2, Miles, Chick Corea, Leb i Sol, Bouvi, Bjork, stari Coldplay, Stravinski, Betoven, Esbjorn Svenson itd..pa izvuci iz svega pomalo :). Na primer, Esbjorna sam čuo negde 2005-6. godine i taj trio je imao veliki uticaj na koncept karijere EYOT-a, jer sam video da je moguće da sviraš insrumentalnu muziku a da imaš filozofiju rok benda uz sasvim drugačiji odnos – stav prema svemu, publici, medijima, nastupima i svom zvuku, do koga smo prilično brzo došli, i u tome vidim najveću snagu našeg benda.
PD: Primenjena muzika je nešto što većini autora nekomercijalne muzike omogućava da prežive, ali poslednjih godina i tu ima značajnih pomeranja. Producenti kao da su postali hrabriji u izboru muzičara koje zovu da urade muziku (Janja Lončar, LP Duo, Ljubičice, Kralj Čačka…). Šta bi ti izdvojio od svojih “primenjenih radova”?
DI: Najviše sarađujem sa režiserom Željkom Mirkovićem, od 2007. godine i dokumentarnog filma “Oženiću celo selo”. Tu sam prvi put izašao iz svoje slobodne zone i napravio muziku za narodni orkestar. Poslednje što sam radio za njegovu produkciju su televizijski serijali “Teslin narod” i “Moja draga prijateljica nauka”. Od drugih stvari koje sam radio izdvojio bih muziku za audio knjigu “Eddie Munster aka Butch Patrick”, velike holivudske zvezde iz pedesetih, muziku za film “Radnički je ljubav Niša” Miodraga Miljkovića, kao i serijal “Život u šest slika” niškog Medija centra. Primenjena muzika jeste jedna od stvari kojom želim više da se bavim u budućnosti.
PD: Reci mi nešto o gostovanjima na tuđim albumima, posebno me zanimaju Danilov doživljaj Beča i “Pada mrak” i Sehtstat “Afyon” sa njihovog genijalnog novog albuma “IX9”. Tebi na prvom “Dyad” albumu gostuje Pit Džadž, na drugom imaš više gostiju i svako je uneo nešto “svoje” i drugačije. Kakav je osećaj biti gost i uneti sebe i svoju specifičnost u tuđi svet?
DI: Momke iz DDB znam odavno, (Miloš Vojvodić je originalni član benda) i kada mi je Nikola Ristić poslao pesmu – ideju, svidela mi se, pa sam se pridružio. Ozbiljno smo se pripremali za snimanje, sklopili aranžman do sitnih detalja i ispalo je sjajno, draga mi je ta pesma i saradnja.
“Sethstat-u” sam na neki način vratio uslugu pošto su Vladan Drobicki i Vasko Bojadžijski gostovali na našem prvom albumu. Vladan nas je i povezao sa FAMES studio u Skoplju, a gostovali su i na našem nastupu na Nišvilu 2016. Pit Džadž je sa Džejkom Mekmurčijem gostovao i na trećem albumu EYOT-a, a sada i na petom :), uz nastup na Beogradskom Džez festival 2017. godine. Sa svim ovim ljudima sam osetio muzičku poveznost i ništa nije bilo na silu, to je najbitnije. Onda je lako ući u tuđi svet i podjednako pozvati nekog u svoj.
PD: U svetu u kojem svi lupaju neke etikete EYOT pliva uglavnom slobodnim stilom, tu negde između etno džeza, world musica i onoga što su u moje vreme zvali “post-rok”. Šta se događa kada niste dovoljno džez za džez publiku ili kada ste premalo rok za publiku koja očekuje “Nirvanu džeza”? Kako uopšte gledaš na ovo vreme u kojem se dešava potpuna fuzija džeza sa rok muzikom uz veliki uticaj etno muzike? Kao da se formira – bar u “našim” balkanskim okvirima – jedna potpuno autohtona muzička scena u kojoj su uz vas i Naked, Sehtstat, Fish in Oil, Hashima, Schime Trio, Coucou Abel, Jasna Jovićević Sextet, Dragon’s Fuel, Chui… Kako tebi to sve izgleda?
DI: Nekoliko puta nam se desilo da je naš album dospeo kod kritičara koji je nas je gledao kroz prizmu tradicionalnog džez benda pa smo dobili “dvojke” :). Sa publikom nismo imali problema, barem sa većinom, čak i kada se od nas očekivalo nešto drugo. Na zapadu se često susrećemo sa očekivanjem da naša muzika zvuči kao Goran Bregović, generalno tako gledaju na sve što nosi reč Balkan. Što se tiče scene, svakako da postoji veliki napredak u odnosu na 2008. kada smo počeli sa radom, sada već možemo da kažemo da ona postoji i, da, mislim da je daleko raznovrsnija od mnogih u Evropi.
PD: Šta inače misliš o žanrovima? Moj utisak je da je to vreme “etiketa” zauvek završeno i da više ni “world music” kao najšira odrednica više nije ispravna. Mislim da je to nekada moglo da pomogne u prodaji i pozicioniranju albuma u prodavnicama, a sada samo smeta.
DI: Mislim da se sve manje razmišlja o tome, ali će se to pozicioniranje po radnjama još uvek održati, barem još neko vreme. Nikad ne razmišljam o žanrovima dok komponujem, a gde se ta muzika posle smesti nije ni bitno. Suštinski gledano ništa to nije strašno :).
PD: Hajde da pređemo na EYOT i sadašnjost. Snimljen je novi album, kako si zadovoljan učinjenim, kako je izgledao ceo proces – vi uvek maksimalno spremni ulazite u studio – kakav je plan za izdanje, šta je ono što si hteo na ovom albumu i šta je bila inspiracija za nove kompozicije?
DI: 2019. godinu smo prilično podredili novom albumu, smanjili broj nastupa, radili mesecima na njemu. Mislim da nismo bili spremni kao za snimanje četvrtog albuma, ali smo na iskustvo izvukli podjednako dobar rezultat. Album je sastavljen od miksa starih ideja koje su godinama bile u “igri” ali ih nikad nismo završili, sa novim. Zadovoljan sam, i mogu da kažem da je ovo naš najbolji album. Sve se skupilo u njemu, sva iskustva i detalji iz života koje su nam se desili u poslednjih par godina. Verovatno neće sva publika deliti ovo mišljenje sa mnom, ali iz mog ugla je tako :).
Posle snimanja usledili su iscrpljujući pregovori sa izdavačima, imao sam listu od dvadesetak želja, i na kraju smo potpisali sa izdavačem koji je bio prvi na toj listi. Bilo je prilično važno da se ovo desi. Još uvek ne mogu da kažem ko je u pitanju zbog ugovora, ali mogu da kažem da je poznati američki lejbl i da je ovo veliki korak napred za nas, u neku ruku mislim da je i potraga za izdavačem do kraja karijere završena. Mi smo sa njima dogovorili izdanje za januar sledeće godine još pre cele ove situacije sa pandemijom, jer smo bili spremni da čekamo, bili su puni za 2020. godinu i to je bio jedini uslov. Ipak, pre nekoliko dana dobili smo ponudu i prihvatili, da album ipak izađe ove godine, tačnije 23. oktobra. Nažalost, sada smo svi u fazi neizvesnosti i niko ne zna šta da očekuje. Može da se desi da turneja ne bude i do 2022. dok se sve dovede u red. Biće puno problema dok se postave novi tržišni uslovi i pravila igre. I do sada je bilo teško dobiti poverenje većih klubova i festivala, jer uglavnom igraju na sigurnu zaradu i imena koja donose novac. Mislim da će sastavi koji tek počinju karijeru imati velikih problema da se probiju. Dodajmo tu i uslove putovanja. Da je normalna situacija usudio bih se da kažem da bi sledeća godina bila “naša” godina, jer se puno toga sklopilo, ipak, potrudićemo se da izvučemo maksimum iz svega, kao i uvek. Album se zove “Heartbeat”, a prvi singl publika može da očekuje krajem leta.
PD: Šta želiš za sledeći (onaj tamo) EYOT album? Do sada si snimao album kod Stiva Albinija u Čikagu u “Electrical Audio” studiju, kod Pitera Gebrijela u “Real World” studiju u Viltširu u Engleskoj, u F.A.M.E.S. studiju u Skoplju, “Bauer” studiju u Ludvigsburgu, u Bristolu sa Džimom Barom… Koje studijsko iskustvo pamtiš kao najbolje i šta je najvažnija stvar koju si naučio u radu sa nekim zaista fantastičnim snimateljima i producentima?
DI: Najbolje iskustvo… možda “Electrical Audio” u Čikagu. Mi od drugog albuma pričamo o tome da snimamo sami, ali osećaj odlaska u veliki studio i sve ono što prati takvo snimanje, uključujući i pritisak, koji ume da bude baš veliki, je uvek preovladao. Ostaće nam to za ceo život. Naučili smo od svakog ponešto, postali prijatelji sa skoro svim tim ljudima sa kojima smo sarađivali, i pritom mislim na cele ekipe ljudi koje čine jedan studio. Džim Bar je snimio i ovaj peti album i to toliko dobro da miks skoro da nismo ni radili. Mastering je uradio legendarni Andy Walter u Abbey Road-u. Dobili smo velike pohvale od njega, to je svakako dobar predznak :). Bili smo blizu da snimimo album u Abbey Road-u ali smo na kraju prelomili i otišli u Real World zbog logistike. Što se tiče šestog albuma, teško je sad reći, ali neki planovi su pre početka pandemije bili vezani za Njujork. Kada sve ovo prođe, Amerika će u svakom slučaju biti fokus našeg rada.
PD: Kada bi morao da izabereš jednu kompoziciju koja je “ti” i koja na najbolji način prikazuje tvoju umetničku viziju šta bi izabrao? Znaš, u slučaju da Srbija pošalje svoj odgovor na “Voyager” misiju da budemo spremni…
Dejan Ilijić: U tom slučaju bih izabrao kompoziciju “Ramonda Serbica“. Inače mi je vrlo teško da odaberem samo jednu, možda „Stone upon stone upon stone“ ili „Similarity“ 🙂
