Grupa Prljave Sestre objavila je 29. maja drugi studijski album, “Najgore tek dolazi”. Svoja iskustva o tom složenom procesu stvaranja pesama i na kraju i kompletnog albuma – od ideje do realizacije – zabeležio je gitarista, pevač i (uz basistu Petra Milosavljevića) autor pesama, Miloš Pavlović.
Debi album Prljavih Sestara još nije ni objavljen, a Nasko nas je obavestio da se seli za Kinu. Novembra 2016, organizovali smo svirku sa prilično nategnutim povodom (“pretpremijera prvog spota”), znajući da nam originalni bubnjar odlazi na Daleki istok za samo par dana i da neće biti tu za promociju albuma. Ta svirka je, hvala nebesima, bila ubedljivo najbolji nastup originalne postave Sestara. Svirali smo ceo prvi album i dve pesme sa drugog koje su već bile napravljene sa Naskom – “Nikako da sjašu” i “Držim te na oku”. “Držim te” je imala vrlo zanimljiv instrumentalni uvod od koga smo odustali na studijskom snimku. Spot Miloša Itića za “Prljavog crva” prošao je neočekivano dobro, kao i VJ-ing koji je za svirku pripremio Pera.
Prva proba sa Migijem usledila je vrlo brzo. Znali smo da je odličan bubnjar, ali nas je brinulo što počinjemo od početka i pitali smo se kojom će brzinom teći ponovno uvežbavanje prvog albuma i rad na novim pesmama. Ta proba je otklonila sve sumnje. Imao sam osećaj da je oduvek svirao sa nama. Naravno, razlike u stilu bile su uočljive – Nasko ima nezamenjiv konkretan i jak udarac, koji je suština čvrstog rokenrol zvuka. Migi, sa druge strane, ima izvanredan osećaj za ljuljanje i vožnju srednjim tempom. Pesme kao “Mnogo godina ranije” i “Rekvijem” je iz prve odsvirao kao da ih je sam napravio. U izrazu “rock’n’roll”, Nasko je leva a Migi desna strana jednačine. Pogurao je stvari u potpuno novom pravcu. Pesme su nastajale bez demoa sa kucanim bubnjevima, na probama. Neke su nastale doslovno u par minuta. “Nova jutra”, “Unazad”, “Muzika za liftove”… Ostale smo razrađivali natenane, ali se sve vreme osećalo se da znamo gde idemo.
“Talas” je pesma koju teško da bih uspeo da izbacim iz sebe da nije bilo Pere, Migija i klošara koji mi je nešto dobacio dok sam se vraćao sa protesta oko niškog aerodroma. Gegao se pijan oko klupe tražeći nešto samo njemu poznato i buncao o tome kako dolazi nešto veliko. Prvo me je, kao i svaki propalitet koga sretnem, podsetio na buduću verziju mene. Onda se pretvorio u metaforu skupa u kome sam par minuta pre toga učestvovao. Borimo se za i u ime slobode koja nam je odavno oduzeta. Šansa da je ponovo osvojimo ravna je mogućnosti da ta pijana avet pronađe ono što traži. Da stvar bude nebuloznija, na temu se, pored buncanja tog pijanca (koje sam kasnije sebi preveo sa “doći će”) i uličnih protesta, nadovezala i kvantna fizika kojom sam u tom periodu bio opsednut. Šredingerova jednačina govori o “talasu verovatnoće” da nađemo česticu na ovom ili onom mestu. Nema determinisanih ishoda dok eksperimentalno ne proverimo gde zaista jeste. Mogla bi da bude i negde gde je gotovo i ne očekujemo. Princip se preslikava i na makroskopski svet. Ma koliko mala, postoji izvesna verovatnoća da ne udarim glavom u zid, već prođem kroz njega. Isto tako, postoji šansa da se revolucija dogodi, upkos sveopštem pesimizmu i beznađu.
Simbioza nas trojice dodatno je ojačana mojim dolaskom u Bohemiju i svirkom u Elektropioniru na kojoj je Petar menjao Miksera, pa se kompletna postava Sestara na trenutak našla u Bohemiji. Ideja da budem njihov gitarista nastala je najverovatnije početkom 2018, kad smo poveli Janka kao tonca na svirke u Kruševcu i Kragujevcu. Istovremeno je pao i dogovor da on producira sledeći album. Razgovori na tom putešestviju bili su pravo otkrovenje. Najava je bila njegova rečenica iz našeg prvog razgovora: “Ustvari me zanimaju samo The Beach Boys, sve ostalo je naknadno”. Neverovatno kako se različiti senzibiliteti, u ovom slučaju pop i psihodelija sa jedne i ritam i bluz i rok sa druge strane, ponekad poklope. Razlika između dva “da” često ispadne veća nego između “da” i “ne”. Petar, kao čovek čije uši trpe puno više žanrova i modernih zvukova od mojih, je tu vezivno tkivo, kao i instrument koji svira. Pričali smo o šezdesetim, sedamdesetim, novoj muzici, “udicama” i preteranoj kompresiji u savremenim snimcima, Piteru Grinu, LSD iskustvima, traumama koje okreću ljude ka umetnosti i još ko zna čemu… Taj razgovor traje i dalje, s tim što su se dva benda u međuvremenu pretvorila u neku vrstu komune. Više ne znam gde prestaje jedan, a počinje drugi. Kad samo pomislim da sam u početku mislio da neće ići lako…
“Najgore tek dolazi” je spreman više od dve godine. To shvatam sa zakašnjenjem. Studio u kome smo snimali prvi album prestao je da postoji, a time i mogućnost da snimamo u svom gradu. 2017. smo proveli na svirkama i u pravljenju novih pesama. Svirali smo na Exit-u, Nišville-u, Kostinom memorijalu, brojnim klubovima po Srbiji i snimili tri pesme za dBox Sessions, koje nisu ugledale svetlost dana. Iz tehničkih razloga ili zato što nas je neko pobrkao sa nekom drugom ekipom iz Niša, ostaće mi nejasno… Tokom 2018. godine imali smo samo nekoliko nastupa. Sredinom te godine, velika većina pesama bila je gotova i naš rad se manje-više sveo na uvežbavanje materijala, u iščekivanju zelenog svetla Roberta Telčera za odlazak u Vrbas. Taj studio nismo mi birali već je on izabrao nas. Bio sam potpuno siguran u to od prve sekunde snimanja Bohemijinog “Nasmeši se…” albuma.
Prvo fetišistička strana priče: Gretsch Country Gentleman sa svojim magičnim vazdušastim tonom i Bigsby tremolom od koga se neprekidno raspada pod prstima na najlepši mogući način. Fileri odsvirani na njemu zvuče ubedljivije od kilometarskih solaža i distorziranih rifova na drugim gitarama. Vox AC 30 sa mikrofonijom koja sarađuje dok šetaš oko njega. Mikseta iz Abbey Road-a koja i Ronijev lavež pretvara u integralni deo pesme. Kao i svaki stari analogni uređaj, ima svoje nepredvidive trenutke, a jedan posebno dramatičan desio se poslednjeg dana snimanja. Jedan kanal uporno je odbijao da prestane da šušti, pa je Teča, koji je već otišao na svirku sa Ptičićem i ostavio nam studio, morao da objašnjava Janku preko telefona po kom delu konzole i kakvim pokretom da kucka da bi proradio.
Kao i svako snimanje, počelo je disciplinovano i po planu, da bi se na kraju pretvorilo u opšti – ne nužno i kreativni – haos. Nedelja je zadnji dan za snimanje. Migi i Petar su već u Nišu, jer su radni ljudi i u ponedeljak moraju da budu na poslu. Dida jedva hoda od stomačnog virusa, Janko satima po Tečinom uputstvu kucka po mikseti, ja na letnjoj sparini tražim po Vrbasu lekove i voće da nas vrate u život, usput moleći Dionisa da nekako privedemo kraju to snimanje. Više nisam siguran šta smo uradili a šta ne i da li su mi beleške razbacane po podu studija ažurne.
Ostale su još samo udaraljke, prateći vokali i nešto malo gitara. Bez Didinog vokala nema “Talasa”. To je jedina pesma za koju smo napravili nekakav kompjuterski demo u Nišu. Uradili smo to da bismo isprobali ideju da kroz glavni deo pesme idu soul vokali a u završnici gospel. Dok sam izgovarao taj predlog zvučao sam samom sebi kao najgora karikatura Brajana Vilsona. Snimio sam na brzinu lead vokal i melodiju za prateće i rekao da isprobaju gospel ideju bez prevelikih očekivanja. Poslali su mi prvu verziju naredne večeri. Iako je u pitanju samo kućni demo snimak, poleteo sam slušajući odjavni deo pesme. I dalje ne mogu da verujem da smo to uspeli da napravimo.
E, sad to treba izvesti u Vrbasu na ivici potpunog psihofizičkog raspada. Janko je pored Didinog kreveta u sobi za snimanje (koja noću postaje spavaća soba), pita je da li ima snage da snimi taj vokal. Ja sam za konzolom u ulozi snimatelja, jer njih dvoje pevaju tu deonicu zajedno (uradili smo tu staru foru sa snimanjem pratećih odjednom na još nekoliko mesta). Sa nevericom čujem Didu kako odgovara: “Mogu!” i prilazi mikrofonu. Puštam im deonicu i pritiskam dugme za snimanje. Doživljavam isto što sam doživeo slušajući demo podignuto na n-ti stepen. Najmoćnije, najubedljivije i istovremeno najtačnije otpevan deo albuma. Kontrast kakav nisam mislio da je moguć u realnom svetu. I spas o kome ta prokleta pesma pokušava da govori.
Tečin način rada je podjednako magičan kao i studio “Šamarčina”. Poseduje strogoću starih inženjera zvuka, koji ne vole previše distorzije, ne daju previše tejkova i prostora za rasplinjavanje, ali vraćaju svaki put kad im se učini da nešto nedostaje. Dok sam snimao “Oni ili ti” i “Nikako” imao sam utisak da gitari fali drajv, da je previše čista. Kad sam preslušavao taj snimak osetio sam potrebu da ga zagrlim. Na tim stvarima čujem gitare šezdesetih. Prljavštinu koja je u stvari električna gitara u svom najčistijem elementu. Koliko je strog kad su u pitanju takve stvari, toliko je pun podrške kad neko od nas izgubi strpljenje ili veru u sebe. Vrlo često razume ono što hoćeš da snimiš bolje od tebe. Odsvirao je neke ritam gitare na “Našem vremenu”. Nije hteo da mu objašnjavamo aranžman i promene akorda, igrao je isključivo na intuiciju i uspeo. ŠamaNčina.
Ne trudim se više da objasnim kako Perini pokušaji da mi otpeva melodiju koju ima u glavi uz gitaru po kojoj drombuljamo u mom podrumu ili negde drugde, postaje “Naše vreme”. Ili kako se moja John Lee Hookerovska ideja za bugi u njegovoj i Migijevoj režiji pretvara u ritam iz “Oni ili ti”. Još manje mi je jasno kako je materijal donet iz Vrbasa postao finalna verzija “Najgore tek dolazi”. Znam samo da isprobavamo, raspravljamo, menjamo, vraćamo se na staro, uporno pokušavamo dok ne osetimo da je to to. Sa Jankom je priča još složenija. On ne vidi samo razlike u interpretaciji, nego i u produkcijskom pristupu. Zajedno ispravljamo moje brljotine na vokalu, usaglašavamo ritam sekciju, tražimo savršen tajming za solo, jačinu instrumenata i vokala… Ali frekvence, limitovanje, kompresija, reverb, sabovi, plaginovi i konzole su njegova teritorija. Ne znam ništa o tome sem da prepoznam trenutak kada instrumenti postaju ono što treba da budu. On pilotira. Zajedno istražujemo, navlačimo se na visoke i vraćamo na srednje tonove, tražimo savršene basove, sklanjamo iritantne frekvencije sa mog unjkavog glasa… Ali bez njegove rečenice “znam tačno na šta misliš” ne bih imao pojma da li zaista znam na šta mislim.
Evo me usred pandemije kako pokušavam da se prisetim svih detalja sa snimanja (nemoguća misija) i zamislim šta će se nadalje dešavati sa ovim albumom, Sestrama, Bohemijom… Kad sam predložio da za naslov iskoristimo rečenicu “Najgore tek dolazi” iz pesme “Unazad”, mislio sam da je to samo ironična inverzija jedne glupe fraze. Ispalo je mnogo ozbiljnije. Imali smo zakazanu zajedničku svirku u Feedback-u. Trebalo je da promovišemo nove spotove, organizujemo gostovanje Bohemičara u delu sa Sestrama, i pokušamo da napravimo sponu između nekoliko generacija publike u svom gradu. Sad nemamo jasnu predstavu o tome kada ćemo uopšte svirati pred publikom. Sigurno je samo da ćemo imati puno vremena za pravljenje novih pesama, snimanje session-a, opremanje prostora u kojem vežbamo i snimamo. To je bar rešeno – našli smo prostorije u fabričkom kompleksu bivše EI. Ne mogu da ne primetim jednu dodatnu ironičnu crtu u tome. Zgrada je odmah do one u kojoj smo snimali prvi album. Za pet godina, pomerili smo se desetak metara.
Sve češće prepoznajem sebe u rečenici koju u “Davitelju” upravniku ludnice upućuje pretpostavljeni Inspektora Strahinjića dok ovaj divlja u samici: “On je skinut sa slučaja, ali za njega je veoma važno da veruje da je još uvek na slučaju”.
